Аутор: Слободан Зрнић
Српска породица Матавуљ је током 19. и 20. вијека оставила значајан траг у историји Шибеника. Развила је велики погон текстилне индустрије (народног везива) и ликера, запошљавајући радну снагу града. Из ове породице је познати писац Симо Матавуљ. Његов стриц Серафим био је игуман манастира Крупа, а највише образовање стекао је синовац Петар, поставши декан Медицинског факултета у Београду. Матавуљи из Шибеника нестали су из овог града у другој половини 20. вијека.
Најстарији чланови породице Матавуљ
Матавуљи су поријеклом из Далматинског Косова. Тамо је 1774. рођен Ђуро, син Марка, који је преселио у Шибеник (предграђе Варош) и основао породицу са Мартом Скочић (рођ. 1786). Хајдук Матавуљ из Косова документован је 1780. године, као предводник веће скупине која је харала овим крајем. У селу Доња Суваја код Босанске Крупе постоје називи Матуљ и Матуљева локва, а добили су име по хајдуку Матавуљу из Далмације, будући да је ту погинуо. Презиме Матавуљ постоји још у селу Грбавци (Турјак) код Босанске Градишке. Веза са далматинским Матавуљима сигурно постоји, јер је и за једне и за друге карактеристична крсна слава Јовањдан. Од трговца Стојана (1900-1963) Стевановог из Грбаваца потиче породица Матавуљ из Сплита.
Након преласка у Шибеник, Матавуљи више нису постојали на подручју Далматинског Косова. Према попису православних душа из Шибеника 1811. године, евидентирана је само породица Ђуре Матавуља са четири члана (супруга Марта, син Стеван стар 6 мјесеци и кћер). У наредним годинама број дјеце се повећао. Ђуро је, осим Стевана, имао и сина који је постао игуман православног манастира Крупа и добио монашко име Серафим.
Стеван Матавуљ (1811-1860) Ђурин узео је за супругу Симеуну Триву Маркову из најближег сусједства. Симеуна је била врло способна жена и заједно су 1844. покренули радионицу у којој се кројила народна ношња. Четири године након смрти Стевана преудала се за Константина Скочића из Вруља. Стеван и Симеуна имали су синове Симу, Ђуру и Михаила.
Синови Стевана Матавуља
[caption id="attachment_61879" align="alignright" width="239"]
Симо Матавуљ[/caption]
Симо Матавуљ (1852-1908) је најпознатији Стеванов син и један од највећих српских писаца епохе реализма. Написао је чувени роман „Бакоња фра Брне“, док се међу приповијеткама истичу „Пилипенда“ и „Поварета“. У Београду је постао члан Српске краљевске академије (садашњи САНУ) и предсједник Српског књижевног друштва. Симо је основну школу и ниже разреде гимназије завршио у Шибенику. На склоност према књижевности значајан утицај имала је мајка Симеуна, која је била добар приповиједач. Након смрти оца боравио је четири године у манастиру Крупа, код свог стрица-игумана. Учитељску школу је завршио у Задру 1871. године, а потом је радио као учитељ у селима Ислам Грчки и Ђеврске. Од 1874. водио је наставу италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом, а затим се 1881. преселио на Цетиње и стекао велики углед на двору кнеза Николе. У почетку је био наставник француског језика, да би касније постао школски надзорник и васпитач пријестолонаслиједника Данила. У Србију је први пут отишао 1887. године. Није био добро прихваћен од стране краља Милана и радио је као гимназијски професор у Зајечару. Због тога се вратио се у Црну Гору, а након абдикације краља Милана, поново у Србију, живећи у Београду до смрти. Са Милицом Стефановић из Шумадије, вјенчао се 1892. године, али је она умрла годину дана касније, на порођају. Друга супруга, Љубица Николајевић из Руме, умрла је 1910. дарујући велику своту новца Српској краљевској академији и Привреднику из Загреба. Лична библиотека покојног супруга поклоњена је Трећој београдској гимназији. Симо Матавуљ није имао потомака, а по њему су назване основне школе у Шибенику, Исламу Грчком и Вариводама код Ђеврсака, будући да је у тим насељима провео један дио живота. Сеоске школе су угашене, док је оној у Шибенику 1991. промијењен назив. Матавуљ је одстрањен из хрватске књижевности, док се приповијетка „Пилипенда“ обрађује у основним школама Србије. Ниједна школа не носи назив по њему.
Михаил Матавуљ (1859-1898) је умро млад и није оставио значајног трага у породичној историји.
Ђуро Матавуљ (1855-1917) је наставио породични посао, бавећи се више производњом ликера, док је његова супруга Ана рођ. Секулић (1858-1936) водила израду народне ношње. Индустрија Матавуљевих доживјела је експанзију, запошљавајући много женске радне снаге. Матавуљеви су дизајнирали садашњи изглед шибенске, односно дрнишке капе, која се традиционално носила у околини ових градова. Ђуро је умро крајем Првог свјетског рата, а иза себе је оставио синове Стевана, Симу, Петра, Марка, Радослава (Вида) и Душана, те кћери Милку и Даринку.
Потомци Ђуре Матавуља
Петар Матавуљ (1890-1948) био је најобразованији од Ђурине дјеце. Након основне школе у Шибенику, првих шест разреда гимназије завршио је у Задру, а седми и осми разред у Загребу, гдје је матурирао 1908. године. У Бечу је 1914. дипломирао на Медицинском факултету. Од 1916. до 1923. радио је на универзитету у Лозани као асистент на Хемијском и Физичком институту. Ту је завршио Филозофски факултет и одбранио докторску тезу из области физичке хемије. Доласком у Југославију 1923. године, постаје шеф Хемијског института Медицинског факултета у Београду. Током њемачке окупације кратко је одведен као талац у логор Бањица 1941. године, а за вријеме савезничког бомбардовања, боравио је у Винчи, гдје је обављао сеоске послове, све до ослобођења. Након рата, вршио је функцију декана на Медицинском факултету. Био је члан И.Н.О. Београда, члан Комисије за обнову Универзитета и Суда части на Универзитету. Умро је у Паризу 1948. године. Два пута је жењен, али није оставио потомке. Од прве супруге се развео (Јелена Гајгер из Цириха). Друга супруга је била 20 година млађа од њега (др Нада Николић из Вуковара) и с њом је боравио на Косанчићевом венцу.
Марко Матавуљ (1893-1958) је наставио успјешну производњу народног везива у Шибенику. Од краља је 1930. добио Орден Светог Саве четвртог реда. Током Другог свјетског рата, заједно са братом Симом, пружао је помоћ српским избјеглицама са подручја НДХ, које су долазиле у Шибеник под италијанском окупацијом. Имао је синове Ђуру (1930-2007) и Никшу (1932-1987), са којима је 1951. одселио у САД (Гери, Индијана). Његови потомци и данас живе у Индијани.
Симо Матавуљ (1883-1963) је такође био способан индустријалац, као и његов брат Марко. Производио је ликер мараскино. Био је истакнути члан Радикалне странке у Шибенику почетком 1920-их. Од краља је добио Орден Светог Саве петог реда, заједно са другим успјешним индустријалцима и трговцима. Није имао дјецу.
Стеван (1880-1918), Радослав/Вид (1896-1933) и Душан (рођ. 1899) нису оставили значај траг и немају потомака. Њихова сестра Милка (1889-1970) се удала за Јерка Бучића са Хвара и тамо добила кћер Јелку Бучић, која је као партизанка страдала у Примоштену 1943. године, у својој двадесетој години. Због заслуга у НОБ-у кућа Матавуља није национализована, већ је до смрти користила Милка Бучић. Друга сестра Даринка удала се за Радивоја/Ратка Катића.
Извори:
-
Светли гробови православних Шибенчана, др Душан Љ. Кашић, 1975.
- Биографије, Срби западно од Дунава и Дрине И-О, Јован С. Радојчић, 2009.
- Сплитске дневне новине „Ново доба“.
- Православна матична књига рођених парохије Шибеник (1862-1889)
- https://www.lupiga.com/vijesti/uspon-jedne-obitelji-sibenicka-masta-najbolje-vrste
The post Родослов породице Матавуљ из Шибеника appeared first on Порекло.