Порекло становништва села Опаљеник, општина Ивањица – Моравички округ. Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Влаха“, издање 2002. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Опаљеник - село, протеже се у виду потковице, од Црвене горе на истоку до Врхова, Стрменица, и Виса изнад њих, на запад. Са јужне стране граница је река Ношница, Жуњско брдо и Врхови, а према Сивчини стари Јаворски пут – Жупањевица – Јованчевића брдо, све до Масковачког потока.
Овим именом се зове и општински центар за ова два села, или Околиште (за Сивчину и Опаљеник), где се данас налази четвороразредна школа, месна канцеларија, мотел и откупна станица Пољопривредне задруге "Јавор" са Кушића.
Занимање становништва.
Становништво се бави гајењем ратарских култура: кукуруза, ражи, овса и пшенице; овчарством и воћарством. У последње време нарочито се баве гајењем кромпира, малина и експлоатацијом шума (сопствених и ШПИК-ових). Опаљеничани су добри произвођачи: јабука, шљива, малина, прагова и дрва за огрев, а посебно јеловног и семенског кромпира.
Комуникације.
Изнад села пролази Јаворски пут и Опаљеник повезује са Ивањицом и другим местима. А до асфалтног пута изграђени су сеоски путеви, потковани каменом (макадамом) где саобраћају волујска кола, трактори, а ређе камиони.
Тип села.
Село је издељено на засеоке. И могло би се рећи да се y овом селу налази највећи засеок y овом крају - Миланџа (са Јованчевићима, Ђонама и Стрменицама). Неки засеоци би могли бити села, какви су Буџаци и Копривница, који су брдима и другим природним границама одвојени од других села и засеока у овом селу.
Висови.
Надморска висина села се креће од око 600 м, y долини Ношнице и Миланџи, до 1200 м, y Црвеној Гори. Земљиште је веома стрмо и односе га кише и поплаве. Највиши врхови овог села су: Црвена гора (1200 м). Громов биљег, Жуњско брдо, Врхови, изнад Миланџе, и Вис, изнад Стрменице. Лако је са даљине, по овим брдима и висовима, одредити простирање целог села.
Воденице.
Опаљеник има десетак воденица на Ношници: Боторића, Милошевића, Нешковића и Петровића, редовничке, као и на потоцима: Ђонском, Масковачком и другим, који протичу кроз село.
Миграције и заветина.
Миграција је захватила село за последњих 40 година и више је одсељених од оних који су остали y родном селу.
Преслава (заветина) за читаво село је: Недеља пред Спасовдан.
Порекло становништва по засеоцима.
Село је издељено на следеће засеоке:
Буџаци
Буџаци се граниче са Рокцима, Бутковом, а простиру се испод Црвене горе.
-Петровићи, З K. (Стевањдан), мала су фамилија и има их доста одсељених. Сада их има y Чачку (2) и Ивањици (2).
У овом засеоку живе и двојица:
- Караклајића, који су досељени из Шареника и славе Никољдан.
Громовићи
-Громовићи, 11 к. (Јовањдан), воде порекло од Грома Милосављевића, који је са своја три друга на вису Ђави, изнад села дочекао 2000 Турака Колашинаца и Кладничана и натраг их вратио (видети легенду "Громов биљег" y књизи "Моравичке легенде"). Громовићи се деле на Доње, где данас има 6 домаћинстава и налазе се на простору до Буџака, и Горње, где сада има 5 кућа. Данас их има више одсељених и живе y другим местима него y родном крају: y Чачку (5), махом запослени y "Слободи" и "Комуналцу", а куће су им у Љубићу, код Расадника, у Ивањици (4), y Београду (5), у Крагујевцу (2), Краљеву и Ваљеву. Један је био y Сивчини (у Арсенијевићима) па се одселио у Крагујевац.
У Громовиће се уселио један:
-Караклајић из Шареника и слави Никољдан. Преудајом y Громовиће довела га мајка као дете из првог брака.
-Станићи, З к. (Никољдан), налазе се испод самог Јаворског пута y горњем делу засеока. Има их одсељених у: Београду (3), Обреновцу (2) и Чачку.
-Ћировићи, 2 к. (Јовањдан), су мала фамилија и више их има одсељених него y родном крају. Тако у Чачку живе четири породице Ћировића, који су одсељени из Опаљеника, и једна у Ивањици.
-Милетићи, 2 к. (Стевањдан) доселили су се из Буткова и воде порекло од Милетића из овог дела Косовице, c друге стране Ношнице.
Боторићи
-Боторићи, 6 к. (Алемпијевдан), родом су од Бијелог Поља. Из ове фамилије је Анђелија, мајка Владике Јање, који је родом из Миланџе. Један од Боторића је подигао кафану y Београду и набавио апаратуру за приказивање филмова. То је био први биоскоп y Београду, при крају прошлог века. Боторића данас има у: Ивањици (З), Чачку (2), Врбасу (2).
-Милошевићи, З K. (Јовањдан), воде порекло из Васојевића. Има их одсељених у Чачку (2), Крагујевцу (2).
-Нешковићи, 2 к. (Ђурђевдан), истог су рода, према слави, са Нешковићима у Миланџи. Из ове Фамилије потиче један професор (Душан) који је рођен y Чачку од оца који је одсељен из Опаљеника. Службовао је у Новој Вароши и Прибоју. Умро је и сахрањен на Чачанском гробљу, а породица му живи у Прибоју.
У ову фамилију ушао је:
- Ненадић, родом из Братљева. Његова крсна слава је Митровдан, а он слави Ђурђевдан (ујакову славу), јер је тако желео Витомир који га је усинио и оставио у аманет да остане y овој кући његова слава. Сестрић је то прихватио.
Врлет или Врлетнице
Само име каже да је земљиште веома стрмо и испресецано потоцима, скоро беспутно. У овом засеоку живе следеће фамилије:
-Мијајловићи, 4 к. (Ђурђевдан), распоређени су тако да се три куће налазе у овом засеоку, а четврта y Боторићима, где се један Мијајловић привенчао и живи на миразу. Има их у Ивањици и Чачку.
У ову фамилију се уселио један:
-Станић, из засеока Громовића, од фамилије Станића.
-Петровићи, 5 K. (Ђурђиц), имају надимак: Миши. Изгледа да имају мало земље и да је између њих издељена. Одувек су доста радили, а мало имали. Један живи на Кушићима. Био је дуго година управник задруге, а друга двојица држе кафану на Опаљенику. Веома су вредни и радни људи.
-Радосављевићи, З K. (Јовањдан), воде порекло од Гусиња (из Гусињске нахије) и истог су рода са Лопаћанима, Малешевићима и Јововићима. Истог су рода с Радосављевићима y Деретину. Има их данас y Ивањици и Београду.
У ову фамилију су се уселили:
-Ршумовићи, из Љубиша са Златибора, а касније се један одселио y Ивањицу и био кафеџија.
-Николићи, родом из засеока Боторића, из истог села.
Копривница
Овај засеок села Опаљеника, који се налази y једној дубодолини и одвојен је од засеока Врлетнице, као и Деретина и Кушића има и други назив. Зову га Жуњама, а брдо изнад насеља - Жуњско брдо, око кога води аутомобилски пут Опаљеник - Кушићи.
У овом засеоку живе три фамилије:
-Марковићи, 5 K. (Никољдан), имају надимак Жуње. Један Марковић, који слави Светог Николу, столар, отишао је из Опаљеника код Ивањице у Лазаревац код Београда. Данас Марковића из ове фамилије има y Ивањици (2), Чачку, Мани и Кушићима.
-Бошковићи, З K. (Никољдан), воде порекло од Шекулараца. Има их y Беранима. Једна породица од Бошковића је сасељена и живи у Ивањици.
-Ћурчићи, 4 к. (Ђурђевдан), не знају за своје порекло. Има их данас три куће y Чачку. Један од Ћурчића је дуго година био познати свирач (трубач).
Миланџа
Миланџа је позната по најстаријој народној школи, која је основана 1834. године и цркви која је подигнута 1855. године, по владици Јањи и његовом брату Остоји, народном певачу. Обухвата велики простор и може се, ради прегледности поделити на џемате – групе кућа: Јованчевиће, Ђоне, Миланџу и Стрменице.
У Јованчевићима живи неколико фамилија. То су:
-Јовановићи, Поповићи, Марковићи, Марићи и Проковићи. Сви воде порекло од истог претка, од Ђока Јованчевића који је био капетан y Ивањици ЗО–их година прошлог века. Касније је премештен y Ужице, а његови се потомци одселили y Грчку. Истог су рода са Јованчевићима у Смиљевцу (од два брата деца) и Поповићима у засеоку Маће села Шареника. Ова фамилија је дала велики број: попова, учитеља, официра и чак академика. Из Јованчевића потичу: Петар Борисављевић, командант одбране на Јавору 1876. године и командант Ужичке војске првог позива за време Јаворског рата, генерал Дамљан Поповић (црнорукац), Драгић Поповић, учитељ и сакупљач народног блага.
-Јовановићи, 5 к. (Никољдан), потомци су Јованчевића који су дошли од Фоче. Има их данас y Беораду (2).
-Марићи, 2 к. (Никољдан), имају и друго презиме Јовановићи. Има их y Ивањици и Београду.
-Марковићи - Маџари, 2 к. (Никољдан), y сродству су са Јовановићима. Име претка Марка узели су за презиме, а његов надимак Маџар за друго незванично презиме или надимак. Марко је опеван у народној песми о Буљубаши Реџу. Има их у Лучанима и Београду.
-Поповићи и Распоповићи, 2 к. (Никољдан). Раније су Поповићи живели y дну засеока, одакле су млади одлазили у свет, а Распоповићи су живели у врх засеока, на путу према Жупањевици и Опаљенику. И ови други су се презивали Поповићи, а у народу су их звали Распоповићи. Сигурно због неког претка који се распопио и оставио мантију. Сада Поповића y Јованчевићима нема. Последњи је био Драгић Поповић, учитељ на почетку овог века, на Катићима који је продао кућу п имање зету Станиши Богдановићу и сестри Ружи - Кеви. Тако да то имање сада држе Богдановићи, из Сивчине. А y Распоповићима имају две куће Поповића. Одсељених Поповића (Распоповића) има данас у Београду.
-Проковићи, 1 к. (Никољдан), истог су рода, јер се не жене и не удају у суседне фамилије у овом засеоку. Дакле, порекло воде од Јованчевића. Има их данас Одсељених y Београду (2) и на Ријеци.
У Ђонови живе само:
-Ђоновићи. Има их 4 куће и славе Ђурђиц. Неки су се одселили y Београд (3) и y Сивчину (1). Воде порекло од Арбанаса како истиче Храбак?7 Дакле, старинско су становништво. А, изнад њихових кућа постоји старо гробље са зидовима старе цркве. Кажу да су и гробље и црква покривали шире подручје, чак и Маскову. За време великих снегова становници Маскове, да би сахранили мртваца, проводили су два дана y путу од куће до гробља.
У Миланџи постоји и школа и црква, коју је подигао Јоаникије Нешковић - Владика Јања. Цркву је подигао на гробу својих родитеља y родној Миланџи. Била је деценијама Миланџа – центар читавог краја, јер је Миланџанска школа била све до 1928. Године једина на простору од Јавора до Црвене горе и од Ношнице до Мучња и Кукутнице.
Централно место у овом засеоку имају:
-Нешковићи, потомци владике Јање и његове браће, од којих се највише уздигао Остоја, који је стварао песме. На јужној страни на Миланџанској цркви на мермерној плочи уклесани су стихови који казују порекло и развој ове фамилије. Нешковићи су пореклом од исељених Никшића. Славе Лучиндан.
Јоаникије Нешковић се закалуђерио y манастиру Каленићу а касније постаје владика и најпре борави у Шапцу, а потом је постављен за ужичко-крушевачког владику. Умро је 1873. године и сахрањен y манастиру Жичи. Од Нешковића у Миланџи се касније истичу унук Василије који је певао уз гусле, учитељ Божидар Нешковић, који је учитељевао у родном месту, Приликама и Шумама. Био је секретар одбора 1906. и 1907. године за подизање споменика мајору Илићу и јаворским ратницима на Јавору. Нешковића има одсељених у Зајечару (професор) и Ивањици (службеник).
У ову фамилију је ушао:
-Стаменић · Басара, родом из Кушића. Слави Бурћиц. И његови потомци живе заједно са Нешковићима у истој кући. Од ових Стаменића имају двојица у Ивањици и један y Београду.
-Грујичићи, 2 к. (Ђурђевдан), доселили су се из Равне Горе (брезовачке) и y сродству су са Грујичићима y овом селу. Памте када је први Грујичић из Равне Горе дошао y Миланџу. Данас их има одсељених из Миланџе y Чачку (2). Најпре су се одселили y Ивањицу, а пред Други светски рад прешли су y Чачак, Београд и Ивањицу (2). Имају колибе y Врховима.
-Милићи, 1 к. (Ђурђевдан), воде порекло од Гусиња, а има их одсељених у асојевићима. Један је одсељен у Чачак. У сродству су са Милићима у Стрменицама.
У ову фамилију се привенчао један од:
-Петровића – Алавука из Деретина.
Касније је y ту кућу ушао као посинак:
-Петровић - Креја, из засеока Бара села Сивчине.
-Јевтовићи - Сибиновићи, 1 к. (Ђурђевдан), су староседеоци Миланџе и куће су им близу Грабовачког потока. Познати су гатари и тај занат се преноси с колена на колено. Један од Јевтовића се одселио у Младеновац, а други живи у Чачку.
Стрменице се налазе c леве стране Масковачког потока и граниче се са Брезовом (Бојанима) и Масковом (Страгачином), а преко реке Миланџом. Одувек су овде биле три куће различитих фамилија, а сада их има четири:
-Радишићи, 2 к. (Никољдан), воде порекло од Божетића из Дебеље (општина Нова Варош). Зна се да су Радишићи и Милићи овде досељеници.
-Марковићи, 1 к. (Никољдан), сви су изгледи да су староседеоци, а сигурно је да нису y сродству са Марковићима у Јованчевићима и y Копривници.
-Милићи, 1 к. (Ђурђевдан), у сродству су са Милићима y Миланџи. Вероватно да је крајем прошлог века Милић дошао из Миланџе и формирао овде домаћинство.
Остали подаци о засеоку Миланџа.
Миланџа је позната и по мајдану плоче. Миланџанска плоча налази се данас на кућама, шталама и колибама становника овог дела моравичког краја, од Јавора до Црвене горе и од Грабовице до Ношнице. Чак, плоча из Миланџе допире и преко ових атара које смо уоквирили. То је кров који траје дуже од грађевине која је плочом покривена.
Од Миланџана, колибе имају Грујичићи, y Врховима, а y Стрменицама не постоје колибе, јер се непосредно до кућа налазе пашњаци.
ИЗВОР: Према књизи Љубомира М. Марковића и Светислава Љ. Марковића „Становништво моравичког Старог Влаха“, издање 2002. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
The post Порекло презимена, село Опаљеник (Ивањица) appeared first on Порекло.