Пише: Сарадник портала Порекло Синиша Јерковић
О поријеклу Николе Тесле често је писано. Углавном се радило о узгред поменутим дијеловима биографије познатог научника везаним за његову породицу или о новинским чланцима недовољно поткрепљеним изворима. Од досад познатих теорија често се наводе тврдње о Теслином поријеклу од породице Драганић. Извор за ову информацију је Теслин амерички биограф Џон О’Нил. "Постоји предање у породици Драганић да су члановима једне гране дали надимак Тесла због једне наследне особине по којој су безмало сви имали врло широке, крупне и истурене предње зубе који су много личили на троугласто сечиво дрводељске секире", записао је Џон О'Нил речи Николе Тесле .
Водећи се овим податком неки хрватски генеаолози су настојали повезати Теслу са католичком породицом Драгинић из Сења.
Јован Дучић је такође писао о Теслином поријеклу:
„Познато је такођер да је велики физичар Никола Тесла по прецима, досељеним у Смиљево у Лици (Дучић пише Смиљево), пореклом од Билеће у Херцеговини; и од породице Комненића од којих су неки далеки рођаци ишли да га траже по Америци. Њихово село у ваздушној линији је блиско селу Бошка Покрајчића код Требиња.“
Генеалог Кљајевић Теслино поријекло налази у херцеговачком братству Комненовићима који су се, по тврдњи Кљајевића, из источне Херцеговине преселили у Лику, а одатле у Босанску Крајину. Не наводећи конкретну везу Комненовића и Тесли, Кљајевић тврди да су Тесле дио братства Комненовића, а преко њих и митских Орловића. Једини конкретан податак који Кљајевић наводи јесте новински чланак Петра Шоћа из 1935. у америчком „Србобрану“ у којем Шоћ тврди да су крајишке Тесле поријеклом од зетских Комненовића.
Уједно, веома се ријетко у досадашњим истраживањима Теслиног поријекла користио извор из 1925. који управо о том поријеклу најнепосредније говори, а то је обимна студија Милана Карановића „Поуње у Босанској Крајини“. Карановићев рад, иако под великим утицајем претходне, кабинетске студије Владислава Скарића „Порекло православног народа у сјеверозападној Босни“, покушао је направити нову и јединствену синтезу поријекла православних родова Босанске Крајине. Ту се по први пут издвајају јасне братственичке групе са свијешћу о заједничком поријеклу и једној крсној слави, на начин сличан ономе који је вијековима чуван у Херцеговини, а поготово у Црној Гори. Карановићев рад, као уосталом и остали радови Цвијићевих ученика, значајни су због јасно дефинисане методологије и поготово због начина сакупљања података на терену.
Кроз анализу поријекла Николе Тесле и његових сродника желимо приказати историју и судбину једног дијела српског крајишког становништва, за који сматрамо да је од средњег вијека био старосједилачки на простору Босанске крајине. Теслино племе представља једну од његових карактеристичних грана.
ОДАКЛЕ СУ ТЕСЛЕ?
Говорећи о поријеклу крајишких породица у свом раду „Поуње у Босанској Крајини“ из 1925. Карановић наводи једну групу крајишких породица за коју каже:
„Старинци су ови родови: Врањеши, Милиновићи и Мршићи са сачуваним предањем да су „једно“ -Свјетлице, Станивуковићи, Тесле, Иванићи, Ерцези, Арељи, Дражићи, Јованићи и Орељи - Керкези и од њих Зецови- Рабате и од њих Марићи и сви славе Ђурђевдан.“
Као што видимо, Карановић наводи велики број крајишких стариначких породица заједничког поријекла. О термину старинац у Карановићевом раду рећи ћемо нешто касније. Битно је напоменути да су ауторова сазнања плод, прије свега, теренског рада међу народом Поуња, тако да су извор информација углавном сами припадници ових родова или појединци у њиховом окружењу. Видјећемо у наставку да Карановић није погријешио што је ове родове сврстао у једну групу.
1530. године догодила се прва већа и документована сеоба Срба са турске на аустријску територију. Предводио ју је гламочки војвода Стипковић, а у њој су учествовали Срби са подручја Срба, Унца и Гламоча. Срби су се тада населили на подручју Жумберка у Крањској и ова прва сеоба ће бити зачетак оног из чега ће касније настати установа Војне Крајине. Ову сеобу помињемо због чињенице да се управо тада први пут спомиње једно од презимена које Карановић наводи као сродно Теслама. Ради се о презимену Орељ. Наиме, у попису војника Срба Жумберчана из 1551. у мјесту Купчини налазимо и извјесног Драгоја Ореља – Dragoy Orall, Khuptschina. Алекса Ивић ово презиме пише као Орао, што је свакако и прави смисао значења презимена. Оно се у крајишкој варијанти јавља и као Арељ. Сам облик презимена упућује на сјевернословенски ареал (код Чеха такође постоји презиме Орел у значењу Орла, слично је и код Руса и Пољака). Потврду тезе да су први српски насељеници у Жумберку дошли управо из западнобосанских, крашких поља, поред конкретних историјских извора, налазимо и у податку да су заједно са Орељима у Купчини живјели и Прилучанини, очигледно Срби из мјеста Прилуке у Ливањском Пољу, као и Басташићи из Бастаса у Унцу. Ови досељени Срби су приликом доласка у Жумберак били православне вјере и у тој вјери ће остати све до 17. и 18. вијека када ће их већина постати гркокатолицима, а тек мали број и до данас остати православан.
Видимо, дакле, да су поједина крајишка презимена, попут презимена Орељ, веома стара и да се у документима могу наћи још у 16. вијеку, а могуће је да су постојала и раније. Такође, видимо да траг Теслиних саплеменика требамо тражити на подручју западне Босне почетком 16. вијека.
Још један Цвијићев сарадник, Боривоје Ж. Милојевић, написао је значајан рад „Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље“. Овај дио Босне, стратешки веома важна висораван, налази се на средокраћи путева који воде из Херцеговине за Босанску Крајину и из Средње Босне за западну Босну и Далмацију. Има веома мало података о овом крају у раном средњем вијеку. Доласком Турака основана је на том простору нахија Купрес у Клишком санџаку, која је обухваћена пописом из 1550. На простору Вуковског поља и тада је постојало село Вуковско на којем је живјело 13 хришћанских породица под вођством примићура Радосава, сина Вукосавовог. Управо на висоравнима Вуковско и Равно живи један специфичан сој српског становништва који и данас (бар до последњег рата) говори икавским, новоштокавским дијалектом. О етничким карактеристикама овог становништва биће више речено у наставку.
Милојевић, обрађујући породице ових висоравни, наводи и породице које су од интереса за поријекло Тесли, тачније наводи оне породице које и Карановић помиње у свом раду. Тако на Купресу, Вуковском и Равном Пољу налазимо Милиновиће, Свитлице, Мариће, Дражиће, Тесле и све ове породице, како је то утврдио и Карановић, славе Ђурђевдан. Поменућемо сваку од ових породица понаособ, покушавајући да анализирамо могуће поријекло и сеобе.
Милиновићи, Врањеши и Мршићи
Ове три повезане крајишке породице појављују се у углавном у Босанској Крајини. Славе Ђурђевдан и истог су поријекла. Врањеш је често презиме у Крајини и може бити и другачијег поријекла, али овдје говоримо само о онима који славе Ђурђевдан. Тешко је рећи да ли је старије презиме Врањеш или Милиновић, или су оба презимена била истовремено у употреби. Оно што је сасвим сигурно јесте да су Мршићи само огранак Милиновића.
Врањеши се јављају као веома стари становници Бравског Поља између Петровца и Кључа. У Смољани, тако, не знају од куда су се доселили; знају само да су досељени одавно. И Милиновићи су доста стари становници Вуковског Поља на Купресу. У Поуњу Милиновићи тврде да су постали од Врањеша у Бравском Пољу. Сем тога, Врањеши се повезују са још једним великим српским стариначким родом - Бурсаћима који такође слави Ђурђевдан. Питање је да ли је самим тим група родова којима припадају Тесле повезана и са групом родова Бурсаћ - Момчиловић.
Свитлице
Најстарији и највећи род у Доњем Вуковском. По Милојевићу „старовници“. Не знају да су откуда доселили.
Породицу Свитлица налазимо још само у Поуњу у Босанској крајини, али са ијекавизираним обликом презимена - Свјетлица и са идентичном славом Ђурђевдан. Свјетлица је у Поуњу било у Бушевићу и Ивањској гдје се каже да су досељени из Лике прије 1879. Из Бушевића један дио Свјетлица се населио у Дубовику, гдје дио села носи назив Купрес. О Свјетлицама у Лици нема помена, али Милан Радека помиње Свитлиће са славом Аранђеловдан не наводећи мјесто. Тешко је поуздано утврдити кад су Свитлице и откуда прешле у Лику. Остаје чињеница да су у Лици промјенили икавски облик свог презимена у ијекавски.
Свитлице налазимо и у Сонковићу у Скрадинском залеђу у Далмацији, гдје су, по свој прилици, дошли са Купреса.
Постојање старог, муслиманског рода Свитлица у рамском селу Варвари (недалеко од Купреса) доказ је да су Свитлице сасвим сигурно старосједиоци на Купресу и да се један њихов дио рано исламизирао.
Марићи
Марићи који славе Ђурђевдан су једна од најраширенијих породица поменутог рода.
Марићи на крајишким просторима се први пут помињу у Жумберку 1551. и то као војници ускоци Миладин и Милош Марић у Драгошевцу и Радин Марић у Кашти.
Присутни су у више села Купрешког, Равног и Вуковског поља и то у: Бајрамовцима, Благају, Доњем Маловану, Занаглини, Новом Селу, Риљићу, Шеменовцима.
На Ливањском пољу Марићи су сврстани као Срби икавци досељени из Доњег Малована на Купресу. У Далмацији их налазимо у Орлићу као најраније досељенике у 16. вијеку.
У Унац су доселили из Пашић Поља у Грахову, средином 19.вијека. У Колунић су прешли из Грахова око 1850.
Карановић их сврстава заједно са Рабатима у исти род и чини се да је велика група презимена у Лици настала од Марића.
Марићи су у сваком случају једно од најстаријих презимена анализираног рода.
Дражићи
Велик род у Кудиљима у Вуковском Пољу.
Милојевић их дефинише као старосједиоце. Од њих су на Купресу Живанићи, Дујмићи, Ашкићи, Золотићи, Никићи, Малушићи. Милојевић тврди да су им стара презимена Павловић и Кнежевић и да су живјели на истом мјесту још од када је било „Немањића царство“. У Вуковском и даље живи род Павловића и њима сродних Мишковића који су по Милојевићу доселили из Равног у Доње Вуковско крајем 18. вијека.
Уочљиво је да Дражићи себе сматрају веома старим становницима Вуковског поља, што би могло бити и тачно. Интересантно је помињање Кнежевића као ранијег презимена. Ово презиме се спомиње као једно од презимена још једног великог стариначког крајишког рода-Штрбаца.
Као и већина споменутих родова које смо обрађивали и Дражићи се исељавају најприје у правцу Далмације гдје их има са славом Ђурђевдан у Бенковцу и Корлату и славом Никољдан у Отону (насељен из Босне крајем 17. вијека).
Из Далмације је један дио Дражића прешао у Лику у периоду 1700-1712. гдје их налазимо у Јошанима као досељенике од Книнског подручја (вјероватно из Отона).
Интересантно је да у попису војника из прве деценије 17. вијека у Клоштру Иванићком у околини Загреба налазимо и извјесног Никшу Дражића, војника. Није искључено да је овај крајишки војник поријеклом од Дражића из западне Босне.
Из Лике су се Дражићи опет расељавали у Поуње и остале крајеве Босанске Крајине.
Тесле
Спомињу се у Шематизму Митрополије Дабробосанске из 1882. у Доњем Вуковском на Купресу са славом Ђурђевдан. Спомиње се и православна породица Деслић у Доњем Вуковском 1991. нисмо успјели сазнати ништа више о судбини ове породице данас.
Поред постојања Тесли на Купресу, најстарији помен презимена Тесла или Теслић налазимо у Лици почетком 18. вијека. Сасвим је јасно да су Тесле у Лику доселиле у периоду између 1690-1712. и то из подручја Буковице и Книна у Сјеверној Далмацији. Тај податак налазимо у попису бискупа Брајковића из 1700. године који Тесле проналази у Острвици личкој као православне. У Аустријском попису Лике из 1712. Тесле налазимо у два мјеста: Радучу и Острвици.
У Острвици је живио Марко Теслић са браћом Дмитром и Јанком.
У Радучу се спомињу Станко Теслић са оцем Божом, као и Милашин Теслић и Стојак Теслић.
Отац Николе Тесле, Милутин рођен је у Радучу 1819. што имплицира да му је један од ових неколико наведених Теслића из Радуча предак као и да су презиме Теслић скратили у Тесла, а можда су оба облика била у употреби. Теслин отац је као свештеник дошао на службу у Смиљан.
Тесле се по Лици нису пуно расељавале и углавном их налазимо у крајевима око Госпића: Дивосело, Радуч, Кукљић, Дреновац гдје се појављују и Тесле и Теслићи. Одатле се један дио Тесли расељавао по западу Босанске крајине, након 1879. и то у Цимеше у Бјелајско поље и у босанске Дољане.
Етимологија презимена Тесла је словенска, слична оној коју смо помињали за Ореље, иако су многи покушавали да, на основу тог презимена, означе Тесле као влашку породицу. Јасна је етимологија од алатке за тесање дрвета - тесле и јасно је да је презиме надимачког карактера, а да је дато претку Тесли који је имао јако истурене предње зубе попут тесле. Пољско презиме Ciesla, које се чита као Ћесла, са потпуно истим значењем и етимологијом као презиме Тесла, јасан је доказ словенског карактера презимена.
Помињали смо већ тврдњу, наиме самог Тесле, да потиче од Драганића. Драганића Срба заиста има у Крајини и то са славом Ђурђевдан у Герзову крај Мркоњић Града, а налазимо их и у Жажвићу у Далмацији са славом Никољдан. Не можемо тврдити да су Тесле поријеклом од ових Драганића. Тесле на Кордуну тако тврде да су настали од Драгића, па читаво ово предање није сасвим поуздано. Веома би вјероватна могла бити могућност да су Драганићи у ствари купрешки Дражићи, који су сродни Теслама и са којима су мигрирали и у Далмацију и Лику.
Оно што је најинтересантније код поријекла породице Тесла јесте њихов помен као Тесли са славом Ђурђевдан на Купресу у 19. вијеку. Тај податак нам говори да је презиме Тесла настало на Купресу прије сеобе једног дијела овог рода у Далмацију и Лику.
Станивуци и од њих Станивуковићи
Карановић их наводи као сродне Теслама. Има их доста расељених по Крајини, а изгледа да им је матица на Гламочу у мјесту Пријани гдје се помињу као кнезови и старосједиоци. Чини се да су доста рано ушли у круг чаршијских занатлија, па их Карановић налази у Крупи као терзије досељене из Старог Мајдана прије 1875. Од ових Станивука са Гламоча су и Чолићи на Купресу који славе Јовањдан, као и гламочки Станивуци. Остали Станивуци и Станивуковићи углавном славе Ђурђевдан и расељени су по Змијању и бањалучком крају. Не налазимо их ни у Лици ни у Далмацију, тако да вјероватно нису учествовали у српским сеобама на запад.
Рабати или Рабатићи
Карановић је повезао Рабате са Марићима, рекавши да Марићи происходе од Рабата. Биће, ипак, да је обрнуто, јер су Марићи старије и распрострањеније презиме у Крајини. Тако да је вјероватније да су Рабате или Рабатићи настали од Марића.
Рабате се први пут као презиме спомињу 1712. године у аустријском попису Лике и то као Рабатићи, досељени из Буковице и Обровца у Далмацији. У поменутом попису налазимо Стојака Рабатића у Дивоселу и Тодора Рабату у Радучу. Из подручја Госпића ће се крајем 18. вијека населити у Србу у Лици, а из Срба ће се даље расељавати по Поуњу и Крајини.
С обзиром да се презиме први пут појављује у изворима почетком 18. вијека интересантно би било видјети да ли је на неки начин повезано са карловачким генералом Рабатом који је управо у том периоду насељавао Србе по Лици.
Скок сматра да је презиме Рабата од турцизма рабатан-разрушен, запуштен, у смислу човјека који је „запуштен и растрошан“
Јованићи и Иванићи, Керкези и Зецови
Карановић и породицу Керкез наводи као повезану са Теслама. Керкезе не налазимо у Купресу и околини. Нема их ни у Далмацији.
Керкез је свакако једна од варијанти надимка Черкез (кавкаски народ којег су Турци насељавали и по нашим крајевима). Слично је овоме и католичко презиме из Широког Бријега - Черкез. Како су Керкези добили овај назив остаје неразјашњено.
Најстарији помен презимена Керкез налазимо у мјесту Орлова Греда у Суваји у Лици, па је ту вјероватно и настало. Одатле су се прво населили у Очијево у Унцу, а из Очијева су прешли у Бусије у Бјелајском Пољу одакле су се расељавали по свој Крајини.
Од Керкеза су, по предању, настали Зецови који славе Ђурђевдан и то тако што је један Керкез имао јако истурене предње зубе, па су га прозвали Зец. Овдје ваља споменути да су и Тесле имале идентично предање о надимачком карактеру свог презимена, због истурених предњих зуба, па помишљамо да ли се радило о некој генетски насљедној особини код ове групе родова - да имају истурене предње зубе.
Из Срба у Лици су, као Керкези, и њима сродни Јованићи, па је старије презиме Керкеза по свој прилици Јованић.
Јованићи се у личку Дабашницу досељавају из оближње Попине око 1800. године. И заиста у попису из 1712. налазимо у Попини код Грачаца: Радивоја Јованића са сином Стојаном и Јована Јованића са браћом Милићем и Миладином. У истом мјесту, Попини, станује и невелик број Марића. С обзиром да Јованиће не налазимо на Купресу ни у Далмацији, чини се да је ово презиме настало од презимена Марић. Сасвим је јасно да су Иванићи из Омсице крај Грачаца практично иста породица као и Јованићи.
Овој групи породица без сумње припадају и Ерцези који славе Ђурђевдан у Дабашници у Лици, а који су се касније такође расељавали по Поуњу.
Чини се да је најстарије презиме свих ових родова - Марић.
Орељи и Арељи
По свему судећи, веома старо српско презиме у Крајини. Могли би га читати и као Орао. Већ смо споменули помен Драгоја Ореља у Жумберку 1551.
Презимена Орељ нема у Далмацији, али га зато има у крају око Грачаца у Лици гдје су се населили управо досељеници из Далмације 1690-1712. Вјероватно су заједно са Јованићима, прешли у србско-лапачко подручје око 1800., а одатле су се расељавали у Бјелајско Поље и Поуње.
НЕПРЕКИДНЕ СЕОБЕ
Могли бисмо закључити сљедеће:
У касном средњем вијеку (15. вијек) на двјема планинским висоравнима источно од Купреса, Вуковском и Равном Пољу, али и околним крајевима: Гламочу , Јању и Змијању живи неколико српских братстава заједничког поријекла. Најстарија су породична имена која су се задржала до данас: Свитлице, Милиновићи, Орељи, Тесле, Станивуци, Павловићи-Дражићи. Један дио поменутих родова: Орељи и Марићи учествује у првој сеоби Срба на подручеј данашње Словеније у Жумберак 1530. године. Након тога, крајем 16. вијека, а највише у 17.вијеку највећи број ових купрешко-гламочких родова иселио се у сјеверну Далмацију, подручје Буковице и Котара. Неки су, дијелом, у Далмацији остали: Свитлице, Дражићи, Марићи, а највећи број се већ почетком 18. вијека населио око Госпића и Грачаца у Лици: Тесле, Марићи, Орељи, Дражићи. То подручје постаје нова матица за даља исељавања као и подручје настанка нових презимена: Јованићи, Иванићи и Рабате. Када су Аустријанци завладали уским појасом земљишта уз ријеку Уну на самој граници са Босном 1791. ови родови се помјерају даље и насељавају српско-лапачко подручје. На том простору од поменутих родова, настају нова презимена: Керкези, Ерцези и Зецови. Из српско-лапачког подручја ове породице се расељавају прво по Унцу, затим Бјелајском Пољу и Поуњу, а одатле по цијелој доњој Крајини. То је отприлике нека основна миграциона и временска путања поменутих родова. Наравно, нису све поменуте породице пратиле ову путању. Тако Станивуци и Станивуковићи нису уопште у њој учествовали, већ су се углавном расељавали по унутрашњости Босанске Крајине. Једна грана Марића је остала на Ливањском пољу и Грахову, одакле се селила ка Унцу и даље ка Крајини. Симпотоматично је и кретање Свитлица, који као Свјетлице долазе из Лике у Поуње, а да у самој Лици немамо њиховог трага изузев помена презимена Свитлић код Милана Радеке. Група родова Милиновић-Врањеш-Мршић као да је, такође, остала у Босанској крајини и није се кретала заједно са осталима према Далмацији и налазимо је доста рано на Бравском Пољу између Кључа и Петровца.
Видимо, дакле, да се велика већина поменутог рода кретала заједно у правцу Западна Босна - сјеверна Далмација - Лика - Босанска Крајина. Јасно је, такође, да је најстарије станиште овог рода Вуковско поље и Равно, источно од Купреса и да се, по свему судећи, ради о старосједиоцима на том подручју од касног средњег вијека. Немамо доказа о даљем поријеклу ове групе презимена у источној Херцеговини или Црној Гори. Ако је такво поријекло и постојало, та сеоба се морала десити прилично рано, у 13. или 14. вијеку.
С друге стране, један дио херцеговачких племена говори о свом поријеклу од Травника у Босни, па између осталих и Петровић Његоши. Већина Бањана и Дробњака, по предању, потиче од племена Новљана које се у Црну Гору доселило управо из околине Травника. Можда би се ту могла наћи веза Тесли са Бањанима и неким херцеговачким и црногорским братствима. Ово све наравно остаје на разини претпоставке.
Јасно нам је, такође, да је презиме Тесла, у свом надимачком коријену морало настати на Купресу најкасније у 17. вијеку, прије сеобе поменутих родова у Далмацију и даље у Лику. У наставку доносимо кратак осврт на етничку групу Срба икавског говора који су све до нашег времена живјели на висоравнима Вуковско и Равно.
ДОДАТАК: СТАРИ СРБИ ИКАВЦИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Подручје западне Босне познато у средњем вијеку као Доњи Краји и Западне Стране, обухвата сливове ријека Врбаса, Сане, Пливе те крашка поља: Ливањско, Гламочко, Купрешко, Бјелајско. Још од раног средњег вијека насељено је српским племенима и као такво налазило се у саставу прве српске државе Властимировића у 9. и 10. вијеку, што спомиње и византијски цар Константин Порфирогенит у свом дјелу De Administrando Imperio када каже да је Хрватска сусјед Србији у подручју Цетине и Ливна.
Још је Јован Ердељановић у својој студији „О пореклу Буњеваца“ јасно уочио етничке карактеристике овог стариначког становништва западне Босне и Херцеговине. Тако Ердељановић на концу своје студије закључује:
„Укратко можемо рећи да су наша истраживања о пореклу Буњеваца показала:
Да су преци свих Буњеваца били највећим дијелом исељеници из западне Босне и западне Херцеговине и из сусједних крајева Средње Босне и Доње Херцеговине, који су се као огранци од тамошњих родова нашег народа обе вере пресељавали у Далмацију почевши још од 13. века, али поглавито од времена турског освојења Далмације (1511-1533).
Да се у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима (односно именима којима се називају или означавају и православни Срби)“.
Потпуно исти етнички слој уочио је и Милан Карановић описујући православне Србе старинце Босанске Крајине:
"Старинци-дао сам овај назив целој групи родова за које сам стекао уверење на основу свестраног испитивања да су их Турци затекли у Босни. Чини се да им је матица средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском Пољу. Од средине су Босне кретали на све стране кад су Турци Босну освојили уколико се нису исламизовали. Изгледа као да су православни старинци и расно и етнички исто са исламизованим делом старинаца и са католицима старинцима у средњој Босни. Судећи по многим икавским речима код православног становништва у околини Јајца, чини се да су и ови православни старинци говорили икавски па су их надјачали досељеници из Херцеговине и Рашке, који су преко сјеверне Далмације и Змијања доспјели у Поуње."
Слично пише и Др Милан Васић у својој студији „Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. вијеку“
„Наведени моменти говоре да становници Змијања, који су пописани у најстаријим турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени тек послије успостављања турске власти. За нас и даље остаје отворено питање: ради ли се ту о досељеницима из турског периода, или, можда, о старосједиоцима“
О језику Срба икаваца на Купресу пише Никола Рамић у студији „О икавском говору Срба у југозападној Босни“:
"Говор Срба у Вуковском и Равном пољу, по свим својим битним карактеристикама спада у круг новијих икавских говора, односно припада млађем икавском дијалекту штокавскога нарјечја ...
Икавизам у говору Срба на овом терену више није споран, али ваља му јасно утврдити ареал, и, што је, чини се, још важније недвосмислено му опредијелити природу. Чињеница је да су његови носиоци Срби, аутохтони становници овога подручја на којем су већинско становништво, а у многим насељима и једино, али је истина и да у сусједству живе Хрвати икавци, који су на ливањско-дувањској територији апсолутно већинско становништво, као и Бошњаци икавци. На подручју Вуковскога и Равног (Равањског) поља, барем према географској лоцираности, треба имати у виду и значајну издвојеност Срба на овом, источном дијелу Купрешке висоравни. Ипак, то је икавски говор, а није ни мјешовити – нити је мијешани. "
Србе икавце налазимо и у више мјеста Ливањског поља. Икавизам је присутан и код Срба ијекаваца у већој или мањој мјери, али је у говору купрешких Срба он цјеловит и аутохтон, како то и Рамић тврди. Не може се дакле код њих говорити о некаквој врсти контактне икавице под утицајем икавског говора околног католичког становништва. Да је икавица доста стара и присутна међу Србима ових крајева доказују и многа имена и презимена Срба из тог периода која углавном имају икавску варијанту. Тако се још 1530. године помиње гламочки војвода Стипковић. Видјели смо на примјеру презимена Свитлица, да је икавски облик Свитлица старији од ијекавског облика Свјетлица, слично је и са презименима Иванић-Јованић. Ијекавизација старосједилачког икавског становништва је извршена углавном под утицајем експанзивних и бројних српских родова са истока, из правца источне Херцеговине, Зете и Рашке. Ови родови су како то и Карановић запажа били доминантнији и борбенији од старосједилаца, и већина војвода и хајдука је управо од њих долазила. На тај начин је и икавица старосједилаца уступала пред ијекавицом досељеника. Одржала се, као што видимо, у чистом, аутохтоном и неисквареном облику једино код Срба на Вуковском и Равном пољу у Купресу (понајвише због физичке изолације и што је поменута област била скрајнута са главних миграционих рута).
То старо, српско становништво Паганије, Хума, Раме, Доњих Краја и Западних страна, веома рано издвојено од масе српског становиштва на истоку, у Немањићкој Србији, очувало је кроз цијели средњи вијек народно православље познато у изворима као Црква Босанска, хијерарјиски недовољно устројено, али суштински не пуно другачије од православља у Немањићкој Србији (потребно је рећи да су тезе о тзв. богумилству цркве босанске новијим научним радовима из ове области оповргнути и да се у научним круговима више не узимају за озбиљно). Прозелитизам и крсташки ратови које су Угри, а преко њих католичка црква водили кроз читав Средњи вијек, резултирали су пред сами пад ових крајева под Турке чињеницом да је један дио овог народа прешао на католичку вјеру. Најизраженије је то било у западној Херцеговини и Макарском Приморју у 15. вијеку гдје се српска племићка породица Јурјевића Радивојевића приклонила католицизму, а преко ње и остали народ. Тек током 15. вијека имамо подизање фрањевачких самостана у Рами, Доњим Крајима, западној Херцеговини и отворену акцију овог католичког реда, која је до тада углавном била ограничена на мисију у средњој и источној Босни међу колонијама саских рудара (Провинција Босна Сребрена у Сребреници-прва фрањевачка провинција у Босни). Већ крајем 15. и почетком 16. вијека, велики број Срба и Влаха из средњевјековне Србије долази на просторе Босанске крајине и даље Лике и Далмације. Домаћи Срби старосједиоци стапају се са њима као јединовјерни и једнокрвни, учествују у свим даљим сеобама на запад. Све до последњих ратова ови стариначки Срби сачињавали су знатан дио српске популације у Крајини, Лици, Далмацији и Кордуну. Никола Тесла је био њихов најпознатији изданак.
ИЗВОРИ:
Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд, 1925.
Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 13; Српски етнографски зборник, књ. 25. , Београд, 1923.
Марио Петрић , Поријекло становништва Ливањског поља, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву - Етнологија. XV-XVI, Сарајево, 1961.
Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Удружење грађана „Српски деспот“ Зборник за српску историју и етнографију књ.2, Београд 2008
Карл Касер, Попис Лике и Крбаве 1712, Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 2003
Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена. Књ. 41, Загреб, 1961
Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, Српска краљевска академија; 1925. Насеља и порекло становниства, књ. 20; Српски етнографски зборник, књ. 35, Београд, 1925.
Петар Рађеновић, Унац: антропогеографска испитивања, САНУ, Насеља и порекло становниsштва, књ. 30; Српски етнографски зборник, књ. 56. , Београд, 1948.
Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, на основу Шематизма Митрополије и дијецезе дабробосанске за годину 1882. Сомбор, 1993.
Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16. и 17.стољећа, Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 16; Српски етнографски зборник, књ. 28, Београд, 1923
Алекса Ивић,“Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”,Српска краљевска академија; Насеља и порекло становништва, књ. 21; Српски етнографски зборник, књ. 36, Београд, 1926.
Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб, 1975.
Радослав М. Грујић, Племенски рјечник Личко-Крбавске жупаније, ЈАЗУ, Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, 21 ИИ, Загреб, 1917.
Др Јован Ердељановић, О Поријеклу Буњеваца, Српска Краљевска акдемија, Посебна издања књ.79, Београд, 1930.
Никола Рамић, О икавском говору Срба у југозападној Босни, Српски језик - студије српске и словенске, вол. 12, бр. 1-2, стр. 273-286, Крагујевац
Др Милан Васић, Етничка кретања у Босанској Крајини у 16.вијеку, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, XIII, 233-250. Сарајево, 1962
Александра Кларић-Жак, Никола Тесла, ипак, био Србин, новински чланак у Гласу Јавности, 30.03.2006.
Милован Матић, Корени од Драганића, новински чланак у Вечерњим Новостима, Београд, 10.01.2010.
The post Племе Николе Тесле appeared first on Порекло.