Црно је село источно од Задра, удаљено само 5 км од центра града. Административно припада граду Задру (Задарска жупанија).

Село је праволинијско и пружа се у правцу северозапад-југоисток. Брдо Мусапстан је добило име по презимену Мусап.

Православна црква Светог Петра подигнута је на југоисточном крају села (заселак Пуцари), док је римокатоличка црква Светог Николе у центру Црног.

На попису 1991. године, Црно је имало 662 становника, од чега 519 Хрвата (78%), 91 Србин (14%), 2 Југословена и 50 осталих.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ЛАКИЋ (53) – (присутни у 18. веку

ПУЦАР (102) – (присутни у 18. веку)

Хрватска презимена  

БАРИЧЕВИЋ (5) –

БРАДИЦА (52) – (присутни у 18. веку)

БУЛИЋ (33) – (присутни у 18. веку)

ВИДАИЋ (122) – (присутни у 18. веку)

ВУКОША (89) – (присутни у 18. веку)

ГРГУРОВИЋ (87) – (присутни у 18. веку)

МАРНИКА (39) – (присутни у 18. веку)

МУСАП  (8) – (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Црно (Задар) appeared first on Порекло.

Пољица је село северно од Задра, у Равним Котарима. Административно припада општини Врси (Задарска жупанија).

Заступљен је крашки рељеф са изразито ниском надморском висином. Највиша тачка је брдо Градина (66 м), на крајњем југу села.

Православна црква Рођења Пресвете Богородице, подигнута је 1868. године, а римокатоличка црква Светог Миховила 1857. године.

На крајњем југу је издвојен српски заселак Пољаци.

На попису 1991. године, Пољица је имала 1139 становника, од чега 759 Хрвата (66,6%), 272 Србина (24%), 15 Југословена и 93 остала (неопредељена, непозната).

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАБАЦ (47) – Свети Георгије (присутни у 18. веку

МАРИНКОВИЋ (179) – Свети Архангел Михаило (присутни у 18. веку)

ПОЉАК (73) – Свети Гeоргије (присутни у 18. веку

РАЈЧЕВИЋ (9) –

Хрватска презимена  

БЕРАМ (79) – (присутни у 18. веку)

БЕРЕТИН (13) – (присутни у 18. веку)

БУШЉЕТА (28) – (присутни у 18. веку)

ВИДАЈИЋ (13) –

ВУЧКОВИЋ (22) – (присутни у 18. веку)

ДАДИЋ (35) – (присутни у 18. веку)

ДРАЖИЋ  (15) – (присутни у 18. веку)

ЗЕКАНОВИЋ (22) – (присутни у 18. веку)

КНЕЖЕВИЋ (95) – (присутни у 18. веку)

КОЈИЋ (63) – (присутни у 18. веку)

МАМИЋ (4) –

ПАЛЕКА (42) – (присутни у 18. веку)

ПЕТЕШИЋ (39) – (присутни у 18. веку)

ШТУЛИНА (21) – (присутни у 18. веку)

УТКОВИЋ (22) – (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Пољица (Задар) appeared first on Порекло.

Мурвица је село североисточно од Задра, у Равним Котарима. Административно припада општини Поличник (Задарска жупанија). Мурвица Горња се од пописа 2011. године сматра самосталним насељем.

Заступљен је крашки рељеф са ниском надморском висином. Највише тачке су на граничном подручју са Смоковићем – Ливадица (109 м), Грудина (96 м) и Баиловка (95 м).

Стара римокатоличка црква на гробљу, страдала је у пожару крајем 19. века, па је 1898. у селу подигнута нова црква Блажене Дјевице Марије.

Срби живе у граничном подручју према селу Смоковићу.

На попису 1991. године, Мурвица је имала 1096 становника, од чега 777 Хрвата (71%), 223 Србина (20%) и 96 осталих.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАРЕДНА (?) – Свети Лука

БЕРБЕР (7) – Свети Лука

ПАРАВИЊА (50, пописани у Смоковићу) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ОПАЧИЋ (111) – Свети Лука (присутни у 18. веку)

Хрватска презимена  

АВИАНИ (12) – (присутни у 18. веку)

БАРИЧЕВИЋ (56) – (присутни у 18. веку)

ВИДАЈИЋ (25) – (присутни у 18. веку)

ГРГЕЧ (19) – (присутни у 18. веку)

ЖИЛИЋ (38) – (присутни у 18. веку)

ЗДРИЛИЋ (28) – (присутни у 18. веку)

ЛУКИН (20) – (присутни у 18. веку)

ЛУЧИЋ (?) –

ПАСТУОВИЋ (?) –

ПОРОКОВИЋ (12) – (присутни у 18. веку)

СУРАЋ (109) – (присутни у 18. веку)

ЋУСТИЋ (72) – (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Мурвица (Поличник) appeared first on Порекло.

Бргуд је село источно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Терен је брдовит са мањим крашким пољима, у којима се налазе засеоци Бргуда. Издвајају се брда Умац (387 м), Лонџа (370 м), Вршчић (357 м), Јаребињак (354 м), Косињак (338 м), Криволисац (315 м).

Православна црква Светог Лазара, подигнута је 1689. године.

На попису 1991. године, Бргуд је имао 611 становника, од чега 607 Срба (99,3%), 2 Хрвата и 2 непозната.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАЉАК (66) – Свети Лука (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру 1709. године, уписан је Милија Баљковић пок. Стојана.

БАНИЋ (106) – Свети Стефан Дечански-Мратиндан (присутни у 18. веку)

БЛАНУША (28) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ВИТАС (?) – Свети Стефан Дечански, Свети Архангел Михаило

ГРАОВАЦ (115) – Свети Лука, Свети Стефан (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру 1709. године, уписани су Јаков Граовац пок. Санка (Станка?), Марко Граовац пок. Лазе, Манојло Граовац пок. Радосава, Стојан Граовац пок. Воздена (Гвоздена?), Станица Граовац пок. Санка и Станица Граовац пок. Миливоја.

МАТИЋ (65) – Свети Архангел Михаило (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру 1709. године, уписан је Радак Матић пок. Милије.

ТАМПОЉА (?) – Свети Козма и Дамјан-Врачи (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру 1709. године, уписан је Дејан Тампалић пок. Вуковоја.

ЋАЛИЋ (106) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру 1709. године, уписан је Радмило Ћалић пок. Илије.

УЗЕЛАЦ (119) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру 1709. године, уписани су Јаков Узелац пок. Милисава, Лука Узелац пок. Боже и Остоја Узелац пок. Боже.

Извори:

• Задарско окружје на млетачком катастру из 1709; горњи котар, Марко Римац, 2012.
• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Бргуд (Бенковац) appeared first on Порекло.

Поповићи су село североисточно од Бенковца. Административно припадају граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Куће се углавном налазе у уском крашком пољу, правца северозапад-југоисток, које се простире и у Доњем Карину. На крају поља је заселак Плисково, а даље од поља су засеоци Кум, Зелићи, Под Отавац и српски заселак Јокићи (најближи Карину). Висином се истичу брда Жедна греда (450 м), Кум (415 м) и Отавац (414 м).

У Поповићима се налазила средњовековна тврђава Отавац, на истоименом брду, коју су 1523. заузели Турци.

У селу је римокатоличка црква Светог Анте, а у рату је срушена црква Светог Миховила на гробљу.

На попису 1991. године, Поповићи су имали 543 становника, од чега 430 Хрвата (79%), 108 Срба (20%) и 5 осталих.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ЈОКИЋ (136) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Војин Јокић пок. Милића.

Хрватска презимена  

ЗЕЛИЋ (83) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је главар села Вид Зелић пок. Шимуна.

ЗРИЛИЋ (19) – (дошли из Брушке)

РОГИЋ (152) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Мате Рогић пок. Ивана.

ТОКИЋ (64) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Јуре Токић пок. Луке.

ТОМИЧИЋ (7) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Адам Томичић пок. Стипана.

ЧИРЈАК (131) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Грго и Фране Чирјак, обојица синови пок. Вида.

The post Порекло презимена, село Поповићи (Бенковац) appeared first on Порекло.

Брушка је село у Далмацији (Буковица) североисточно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Село се налази испод брда/планине Куновац (640 м). Друга брда/врхови у Брушкој су Црни врх (485 м), Мариновића врх (530 м) и Попина (468 м).

У селу је римокатоличка црква Светог Николе.

На попису 1991. године, Брушка је имала 373 становника, од чега 334 Хрвата (89,5%) и 39 Срба (10,5%).

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ДРАЧА (9) – Свети Стефан (дошли из Карина)

РУЈАК (3) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Никола Рујаковић пок. Илије, Ђуро Рујаковић пок. Милашина и Вучен Рујаковић пок. Вукмира.

Хрватска презимена  

БОЖИНА (9) – (присутни у 18. веку)

ЗРИЛИЋ (196) – (присутни у 18. веку)

МАРИНОВИЋ (121) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Грго Мариновић пок. Јуре, Шимун Мариновић пок. Мате и Павао Мариновић из Поличника.

ЧАЧИЋ (86) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Иван Чачић пок. Грге.

The post Порекло презимена, село Брушка (Бенковац) appeared first on Порекло.

Бјелина је село у Далмацији (област Буковица) источно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Рељеф је крашки, са многобројним брдима, као што су Штандарац (490 м), Калањева главица (462 м), Кршташица (456 м), Градина (461 м), Чотрина главица (365 м), Жмирића главица (332 м), Пиљина коса (375 м) и Коса (376 м).

На Жмирића градини је била стара тврђава Билина, по којој је село и добило име.

Посебни засеоци су Калањева Драга западно и Грачак северозападно од Бјелине.

Православна црква Свете Петке је подигнута 1815. године, на брежуљку Брежина.

На попису 1991. године, Бјелина је имала 652 становника, од чега 578 Срба (88,6%), 70 Хрвата (10,7%), 3 Југословена и једног непознатог.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ЖМИРИЋ (51, Бјелина) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Илија и Вулета Жмирић.

КАЛАЊ (103, Калањева Драга) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Лука, Тома и Нинко Калањ.

КРКЉЕШ (48, Грачак и Бјелина) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Вуко Кркљеш пок. Марка, Радован Кркљеш и Радаш Кркљеш.

МАРУНИЋ (73, Калањева Драга) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Драгија Марунић из Куле Атлагић.

МЕДИЋ (60, Грачак) – Свети Тома, Свети Јован, Свети Георгије и Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Влаиша? Медић пок. Срђе.

МРКЕЛА (80, Бјелина) – Свети Георгије и Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Богдан Мркелић пок. Мишљена, Гвозден Мркелић пок. Мишљена, Богоје Мркелић, Нинко Мркелић пок. Милана и Вучен Мркелић пок. Вујице.

НОВАКОВИЋ (92, Бјелина) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су главар села Јован Новаковић пок. Новака, Мароје Новаковић пок. Новака и Вучен Новаковић пок. Марка.

ОПАЧИЋ (14, Грачак) – Свети Лука (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Јадре Опачић пок. Садивоја? и Огњан Опачић пок. Продана.

ПИЉА (20, Грачак и Бјелина) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Милин Пиљић пок. Вулена, Михајло Пиљић пок. Милина и Сава Пиљић пок. Радована.

СЛАДИЋ (12, Калањева Драга) – Свети Георгије

СУБОТИЋ (6, Грачак) – Свети Јован

ЧОТРА (52, Грачак) – Свети Јован(присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Миладин Сотрић пок. Николе и Милосава Сотрић пок. Филипа.

ШУША (50, Бјелина) – Свети Стефан (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Милан Шушић, Ловро Шушић, Никола Шушић пок. Радована и Смољан Шушић пок. Васка.

Хрватска презимена

ЗУРАК (32, Бјелина) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Боже Зурковић, Никола Зурковић пок. Јуре и Јуриша Зурковић пок. Стипана

УШЉЕБРКА (85, Бјелина) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписане су неке особе са презименом Vusebrescha, које би могле бити Ушљебрка (Пава, Вуко, Раде)

ШАРИЋ (11, Бјелина) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Јурас Шарић пок. Ловре и Никола Шарић пок. Петра.

Извори:

• Задарско окружје на млетачком катастру из 1709; горњи котар, Марко Римац, 2012.
• Бјелина – Далмација, др Коста Новаковић; Нова Пазова, Београд. 2008.
• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрн

The post Порекло презимена, село Бјелина (Бенковац) appeared first on Порекло.

ПИШУ: Милан Радуловић и Небојша Новаковић

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа Ј2 настала је из предачке хаплоскупине J, када је проистекла из ње прије 30.000 година, на подручју између источне Анадолије на западу и западног Ирана на истоку и између Кавказа на сјеверу и Ирака на југу. Грана се на J2a и J2b хаплогрупу. Карактеристична је за простор Мале Азије, Кавказа и Медитерана. Може се повезати са старим цивилзацијама са тог простора, Асирија, Вавилон, Хетити, Медија, те са Феничанима, Грцима, Јеврејима. Код Срба је Ј2 хаплогрупа заступљена са 9,67%, према подацима Српског ДНК пројекта од септембра мјесеца 2018. године.

ПОРИЈЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ

Хаплогрупа Ј2 је настала на простору Мале Азије, између сјеверозападног Ирана и источне Анадолије, а на тај закључак упућује дистрибуција хаплогрупе, те налази археогенетике из Хуто пећине са простора сјверног Ирана датираних у мезолит, хаплогрупе J2a датираних у период између 9119-8637 п.н.е. (Lazaridis, et al., 2016), налази из Котиас Клде пећине из Грузије J2a датираних у период 7940-7574 п.н.е. (Jones, et al., 2015); те налази са централног Загроса у Ирану, са налазишта Тепе Абдул Хусеин хаплогрупе J2b-M102 из периода 8205–7756 п.н.е. (Broushaki, et al., 2016).

Неолит и енолит

Као што смо навели, хаплогрупа J2 се грана на двије гране J2a и J2b, које су формиране прије 27.000 година. Обје гране су током неолита биле заступљене на широком простору од западне Анадолије до централног Ирана, са примарним жариштем на Кавказу односно на потезу Кавказ-централни Иран. С тим да неолитска J2a гравитира Анадолији, а J2b централном Ирану. На неолитском налазишту са подручја Јордана и централног Ирана, а на узорку од 44 скелета, само је један потврђени J2, који је датиран у мезолит, а он је горе поменути J2b. Што би значило да J2 мушкарци нису били у значајнијем удијелу првих пољопривредника Леванта, који су претежно на овом подручју били E1b, T1a и G2a мушкарци, док су у Анадолији и Европи први пољопривредници били доминантно G2a хаплогрупе.

Како је Кавказ примарно жариште J2-M172 хаплогрупе, очекивано нађен је узорак и из доба енеолита, а то је I2056, J2a-M410 стар 4.546-4.466 година (Wang, et al., 2018).

На неолитском налазишту раних фармера Барин, сјеверозападна Турска, Мармара регион нађена је J2a-Z6046 хаплогрупа, налаз датиран у период између 6.500-6.200 п.н.е. (Mathieson, et al., 2015), чиме је потврђено неолитско присуство J2a популације на западу Анадолије. Крећући се према Европи J2a популација је дошла у Европу у регион Евбеје, Грчка, прије око 10.100 година, односно у Коринтију прије 9.300 година, када је почела да биљежи раст популације, док су је следиле популације E1b, R1b које су почеле биљежити раст популације прије 7.000 година, а J2b прије 4.000 година (Anagnostou, 2011).

У европским неолитским налазиштима J2 хаплогрупа је нађена у свега пар узорака на око 100 испитаних. Нађена је у сопотској култури на подручју Мађарске, узорак под шифром I4185 датиран је у период 5.016-4.838 п.н.е. (Lipson, et al., 2017), могуће да припада J2b грани (Genetiker, 2017), нађена је и J2a-Z6064> Y7010 такође у сопотској култури, на подручју Осијека (Славонија), узорак стар око 5.000 година. У култури линеарнотракасте керамике (енг. LBK) која дијелом проистиче из старчевачке културе нађена је J2a-Z6046>Z6065>Z6050 код два узорка, I5068 и I5207 датираних у 5.500-4.500 п.н.е., са подручја Аустрије (Mathieson, et al., 2017).

Док је неолитска J2b поред горе наведеног европског узорка I4185, искључиво налажена у Ирану.

Бронзано и гвоздено доба

Са почетком бронзаног доба на Блиском истоку 3.300 п.н.е. и са интезивним развојем металургије, занатства, те миграцијама сточарског становништва ка Средоземљу, започиње ширење J2 популације дуж Медитерана, те у јужну Азију. На ширење J2 популације имале су значајан утицај културе са подручја Кавказа, Мајкоп (3.700-3300 п.н.е.) и Кура-Араксес (3.400-2.000 п.н.е.) која се протезала јужно до источне Анадолије и Плодног полумјесеца, а на истоку до западног Ирана.

Обје културе су највјероватније имале доминантне мушке линије J2a1, J1, L1, G2, а на тај закључак упућују истраживања Мајкоп културе из 2018. године (Wang, et al., 2018) на узорку од 10 скелета из којих је извучена Y-ДНК хаплогрупа; од чега су два узорка I6268 и I6266, J2a1, старости између 3.696-3.532 п.н.е., док за узорак OSS002.B0101 нису успијели извући прецизнију филогенетску позицију, па је закључено само да се ради о припаднику J хаплогрупе. Три узорка су L1 хаплогрупе и сва три су из касног Мајкопа, те по један G2a2a и G2b. Са подручја мајкопске степе нађен је један Q1a2 и један R1. Иначе у степама у Јамној култури обилује R1b која је важна у етногенези Индоевропљана и тамо није нађена J2-M172. Док је из Кура-Араксес културе успио само један узорка и он је J1 хаплогрупе.

Засновано на досадашњим сазнањима припадници Кура-Араксес културе били би доминантно J2a1, J1-Z1828, L1b, T1a-P77 и G2a-L293 Y-ДНК хаплогрупа. Како је могуће да су грчка острва колонизовали потомци Кура-Араксес културе, прву европску цивилизацију Миноју на Криту би основали они (Hay, Haplogroup J2, 2018).

Из истраживања (King, et al., 2008) закључено је да су на Криту само двије хаплогрупе J2a-M319 и J2a-M92 одговарале експанзији из бронзаног доба, односно оне се могу довести у везу са минојском цивилизацијом. Обје имају вријеме експанзије на Крит 3.100 п.н.е. Археогенетским истраживањима (Lazaridis, et al., 2017) на узорку од 3 Минојца, два су била J2a-M319 и један је био G2a-CTS946 (Y-SNP calls for Minoans and Mycenaeans, 2017), чиме је потврђено да је M319 оснивачка линија минојске цивилизације, док је узорак из Микене I9041 припадник J2a-L26 хаплогрупе, ближе гране нису идентификоване због порозности саме Y-ДНК.

У Анадолији и Асирији је очекивано нађена J2a међу Хетитском и Асиријском популацијом, а испитани узорци са шифром MA2200-01 и MA2205 припадају J2a-M67 (de Barros Damgaard, et al., 2018), односно ближим гранама Z1847>Y4036>Z467>S11842>Z6271 прецизира (Рајевац, 2018). Иначе Анадолија има високу фреквенцију и варијацију J2a-M67 што упућује на велику старост гране на том подручју. Нађена је и у Мађарској на локалитету Лудаш-Варју-дуло (мађ:Ludas-Varjú-dűlő) у средњодунавској култури поља са урнама, у маленој Кајатис култури, узорак датиран у 1270-1110 п.н.е., па је могуће да је J2a-M67 дошла у Европу у постнеолитским миграцијама из правца западне Анадолије (Gamba, et al., 2014).

Балкан је током бронзаног доба био једна од главних траса кретања J2-M172 популације са подручја западне Анадолије ка Италији, поред медитеранске руте која ће бити актуелизована током грчке колонизације од 8. до 6. вијека п.н.е. и која ће бити доминантна у колонизацији западног Медитерана заједно са Феничанима. Тако се линије M319, M67, M92, као и већина других испод L558 гране са југа Италије могу довести у везу са грчком колонизацијом, као и дио линија испод J2b-M241>Z600. Док се дио J2a линија са сјевера Италије могу довести у везу са миграцијама Етрураца из западне Анадолије (Лидије) у Италију. Грчку колонизацију Медитерана (Finocchio, et al., 2018) посебно прати J2a-L70 грана која је присутна на западној обали Италије као и на југу Француске гдје су се налазили грчки трговачки градови. Старост L70 на поменутом подручју је између 2-3 хиљаде година што одговара времену грчке колонизације.

На истоку Медитерана на Леванту током раног бронзаног доба долази до наглог раста J2-M172 популације, гдје је нађен скелет J2b-M205 хаплогрупе у Јордану, заведен под шифром I1730, датиран у бронзано доба у период између 2.489-2.299 п.н.e (Rоttensteiner, First ancient J2 from Iran (Mesolithic, Copper Age) and Levant (Bronze Age) – Lazaridis et al. first farmers, 2016). Затим ERS1790732, J2b-M205 из Сидона у Либану, датиран у 1.600 прије нове ере (Haber, et al., 2017). Што указује да су се M205 мушкарци значајно проширили на Леванту већ у раном бронзаном добу (3.300 – 2.000 п.н.е.), мада је могуће и раније. Узимајући у обзир раније поменуту студију на 44 узорка која се бавила неолитском популацијом Плодног полумјесеца, могуће је да се већ у енолиту ( 4.500 – 3.300 п.н.е.) десила експанзија J2b популације са пордучја централног Ирана, према Леванту.

Док би се ширење J2b-M241 и M205 ка Балкану десило негдје у периоду између 2.900-2.000 п.н.е., а закључујући према: студији (Anagnostou, 2011) према којој је раст J2b популације у Грчкој започео око 2.000 п.н.е., затим гледајући по старости балканске гране J2b-M205>Y22059 која је формирана 2.900 п.н.е.; те старостима следећих M241>Z597 грана, епирске Z1296 настале 2.300. п.н.е., те централно-балканске PH1602 гране која је формирана 1.900 п.н.е., а које исходе из Z597 старе 4.900 година и која има своја примарна жаришта на истоку Медитерана.

Плодни полумјесец би био матична област и већине других европских грана J2b хаплогрупе, с тим да би већи дио медитеранске J2b био резултат трговачких и других дешавања везаних за цивилизације гвозденог доба, прије свега Феничана, а касније током антике J2b се ширила Европом са Римским царством, на шта упућује дистрибуција хаплогрупе, те археогенетика. Док би се доминантно руска грана J2b-M241>Y12000 са подручја сјеверног Ирана ширила у Мородовију највјероватније са Скитима и туркијским народима.

Антика

Носиоци друштвених процеса током антике били су Римљани и Грци, па би се већина миграција J2-M172 популације унутар Европе доводила у везу са њима. За сада са великом сигурношћу можемо претпоставити да су се J2a (L70, M67, M92, M319) и J2b-M205 гране у унутрашњости Европе шириле са Римљанима. То поткрепљују археолошки налази J2b-M205 из Енглеске, 3DRIF-26 (Rоttensteiner, Exogenous Roman era York 3DRIF-26 is J2b1-M205 and likely Middle Easterner, 2016) из времена римске империје, те налази тројице римских грађана из Холандије N15 J2a-M67, N18 J2a-M92 и N20 J2b-M102 хаплогрупе, код којих је нађенa опрема налик аварској, могуће трачкој или сарматској коњици која је била у римској служби (Rоttensteiner, Three J2 found at Merovingian buriel site (Roman-Frankish transitional period), 2013). Како је мало вјероватно да су J2 мушкарци били присутни у сарматској популацији, док су са друге стране у источној Тракији присутни са око 26% могли би прецизирати да је у питању трачка коњица.

Што се тиче источног Медитерана, Леванта, западне Азије, кретања су јасна и она се везују за цивилизације са тог подручја, па тако за доминантан број J2a линија у Ирану и јужној Азији постоје могући одговори и они су обично везани за неолитске или касније процесе из бронзаног доба, док једино за присуство J2a-M92 у Ирану није могуће дати прецизнији одговор. Наиме, према истраживању (Grugni, et al., 2012) старост J2a-M92 у Ирану је ±1.300 година, што може на први поглед упућивати на дешавања из раног средњег вијека, ратове или трговину Источног римског царства са Персијом. Но J2a-M92 је присутна и у Кини у Синкјангу, у региону Керија који се налази на старом Путу свиле гдје чини 25% популације, од укупно 220.000 људи колико има регион. У сусједној области Лопнура присутне су и следеће гране J2a хаплогрупе: J2a1-L26 (43.75%) ближе гране нису наведене и J2a2-L581 (14.06%) (Shuhu, Yilihamu, Bake, Bupatima, & Matyusup, 2018). Све ове информације упућују на кретање античких трговаца који су повезивали Кину са Европом. Како се Иран налази на овом древном путу можда би присуство M92 било последица тих античких процеса, те би у раном средњем вијеку J2a-M92 доживјела оснивачки ефекат, но засада прецизније одговоре на ово питање није могуће дати.

SNP МУТАЦИЈЕ

Хаплогрупу J2 дефинише снип M172; она се дијели на двије велике гране J2a и J2b:
• J2a дефинишу следеће SNP мутације: M410, L152, L212/PF4988, L559/PF4986;
• J2b дефинишу следеће SNP мутације: M12, M102, M221, M314.

МАПЕ РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ

[caption id="attachment_69095" align="aligncenter" width="671"] Карта 1: Юнусбаев Баязит Булатович, 2006.[/caption]

[caption id="attachment_69096" align="aligncenter" width="2129"] Карта 2: Милан Радуловић, CC BY-SA 3.0[/caption]

[caption id="attachment_69097" align="aligncenter" width="1387"] Карта 3: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0[/caption]

[caption id="attachment_69098" align="aligncenter" width="1384"] Карта 4: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0[/caption]

[caption id="attachment_69099" align="aligncenter" width="786"] Карта 5: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0[/caption]

[caption id="attachment_69100" align="aligncenter" width="2129"] Карта 6: Милан Радуловић, CC BY-SA 3.0[/caption]

[caption id="attachment_69101" align="aligncenter" width="2129"] Карта 7: Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0[/caption]

СТАБЛО

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ

Хаплогрупа J2-M172 је најзаступљенија код медитеранских народа, Грка, Јевреја, Турака и Италијана. Процентуално гледано најзаступљенија је код: Ингуша 89%, Чечена 55%, Азера 30%, Јермена 27%, Грузина 27%, Турака 24%, Грка 23%, Ирачана-Арапи 20%, Италијана 19%, Албанаца 19%, Сиријаца-Арапи 17%, Бугара 15%, Јордан 13-15%.

Изражено у процентима у Европи је најзаступљенија у: Грчкој 23%, Италији 19%, Албанији 19%, Бугарској 15%, БЈРМ 12%, Аустрија 12%, српске земље 9,67%, Португалија и Шпанија 9%, Француска 7%, Хрватска 6,3%.

Следеће гране гравитирају:

J2-M410> PF4610>L26> PF5087> PF5160>

• J2a-L24 је широко распрострањена грана која је присутна од јужне Азије на истоку, до Британије и Европе на западу.
  • J2a-L25 има три гране, од којих су F3133 и Z438 најброније.
    • F3133 гравитира западној Азији, Персији, низводна грана Y14699 Турцима.
    • Z438 је грана из које исходи L70, присутна је у свим земљама некадашњег Римског царства, такође жаришно присутна у свим регијама грчке колонизације.
    • PF5366 је присутна у источној Европи и Медитерану.
  • J2a-PF5197 присутна од арапских држава до Европе.
    • PF5172 гравитира Арабијском полуострву, присутна и у Анадолији.
      • PF5169 присутна од јужне Азије и Кине, туркијских народа до источног Медитерана, са концентрацијом у Арабији.
      • YSC0000253 јужна Азија и Арабија, туркијски народи.

J2-M410> PF4610>L26> PF5087> PF5116> PF5119>

• J2a-L558 је медитеранска грана која се дијели на Y5014>M319 и M67.
  • Y5014 гравитира Грчкој.
    • M319 често се среће у Грчкој, својствена је за Крит, оснивачка је линија минојске цивилизације.
    • Y5014 среће се у централној Европи и Француској.
  • M67 је једна од највећих медитеранских грана, на Кавказу је најчешћа грана J2a.
    • Y4036 је медитеранска грана.
    • Z7671 се најчешће среће на Кавказу.
    • Z500 је медитеранска грана која се дијели на Y6240 и M92.
  • J2-Z6065 гравитира Леванту и југозападној Азији.
    • Y13341 среће се на Леванту у Јерменији и Европи.
    • Y7687 гравитира западној Азији и Персији, дијели се на Y9268 и M47.

J2-M410> PF4610>L26> Z6064>

• Z39762 гравитира Арабијском полуострву.
• Z6055 раширена је од Индије и Пакистана до Британије.
  • Z6057> Y7013>Y28259 Пиринејско полуострво, Медитеран.
  • Z6057> Y7013>Y28259 јужна Азија, дијели се на:
    • M68 која је карактеристична за јужну Азију.
    • Y13128 јужна Азија и источни Медитеран, Британија.

J2-M410> PF4610>Z6046>

• Z6050 среће се на простору од Европе до јужне Азије.
  • Y31775 гравитира јужној Азији.
  • S15572 гравитира Европи.
• Y12379 има тежњу ка Грузији и Кавказу.

J2-M410> PF4610> PF5008>

• L581 раширена је од Плодног полумјесеца, дуж источног Медитерана, среће се и у Индији и Кини и код туркијских народа.

  J2-M102

• J2b се дијели на двије гране Z1825 и M205, обје гравитирају Медитерану и Плодном полумјесецу, срећу се и у Персији.

J2-M102>M205

M205 раширена је од Леванта до Европе, а има их и у сјеверном Ирану; примарна жаришта су на Левнту. Највећу процентуалну заступљеност у популацији биљежи код Срба и Грка са Кипра. Низводно се грана на PF7321 и Y64012.

• PF7321 је најбројнија, гравитира Леванту, а срећемо је широм источног Медитерана. Грана се на: Y45447 која је раширена на Арабљанском полуострву и на CTS1969 која тежи источном Медитерану, а среће се и у Јерменији, Енглеској, Шпанији.
  • CTS1969>Y22075 присутна је на простору од Леванта до Балкана и Француске. Грана се на двије гране, Y128487 и Y22059.
    • Y22059 је карактеристична за Србе, још се среће код Грка, Бугара, Италијана, Румуна и Мађара, а формирана је прије 4.900 година. Своју демографску експанзију и оснивачки ефекат доживљава на простору средњовјековне Србије прије око 1.200 година.

J2-M102> Z1825>

• Z2453 гравитира Леванту и источном Медитерану.
• M241 је најбројнија грана J2-M102, карактеристична је за Медитеран, а среће се и у јужној Азији најчешће кроз грану Z2432.
  • Z2432 раширена је у јужној Азији, Индији и Пакистану, у мало броју и у Шри Ланци.
  • L283 Раширена је дуж Медитерана, присутна широм Европе, са јачим присуством у источној Европи.
    • Z600>Z585 је најбројнија. Дијели се на YP113 која гравитира Италији и на Z615> Z597 грану.
    • Z600> YP157 гравитира Италији.

J2-M102>Z1825>M241>L283>Z600>Z585>Z615>Z597>Z2507

• Y15058 среће се дуж Медитерана, и на сјеверу Европе.
  • Z38240 дијели се на двије гране:
    • CTS6190 заступљена на Медитерану и Смоленској области, Русија.
    • PH1602 раширена од Бугарске и Србије до централне Европе.
  • Z40052 тежи сјеверу Европе.
• Z638 Медитеран.
  • Z1296 се дијели на Y20899 и Z1297.
    • Y20899 најзаступљенија код Албанаца.
    • Z1297 грана се на, Y27522 која је раширена диљем Европе, а гравитира Тракији.

J2-M102> Z1825>M241>L283>Z600>Z585> Z615> Z597> Z2507>Z368>Z1296>Z1297> Z1295  

• Z631 раширена диљем Европе, а њена низводна грана Y12000 која је стара 2.400 година карактеристична је за Мородовију у Русији.
• Y21878 Медитеран и Бугарска.

СТАРИ НАРОДИ

Хаплогрупа J2 се може сасвим поуздано повезати са старим народима Анадолије и њиховим државама, Хетитима, Лидијцима, Ликијцима, Мизима, Јерменима и осталим, те са другим медитеранским народима Феничанима, старим Грцима и Јеврејима, али и са Персијанцима.

Грци

За Грке су карактеристичне следеће J2a линије, L70, M67, M92, M319, те J2b линије низводно од M241>Z600, а које срећемо и у Грчкој Салентини (град), централној и сјеверној Италији и J2b-M205 које често срећемо на Кипру, Пелопонезу и популацији поријеклом из западне Анадолије.

Јевреји

Од 25% J2-M172 код Јевреја, нешто више од пола (54%) отпада на линије J2a-M67 (27%) и J2a-M92 (27%), с тим да 70% од M92 припада Z8096>Y20051>L556. Срећемо још и J2a-L25>L70, J2a-L25>PF4888, а од J2b линија махом су Z2453 и M241 (Jewish DNA Project, 2018).

Персија

У Персији (Иран) J2-M172 чини 23% популације. Како је јужна и централна Азија добрим дијелом ослоњена на Иран заједно са Арабијом, поменуте цјелине су имале флуктуацију становништва са Персијом, за разлику од Анадолије која нема такву блискост са Ираном. Тако су следеће J2a линије изражено заступљене у Ирану, F3133, PF5169, Z6064>M68, Z6065, M47, те од J2b линија M205 врло вјероватно гране Y45447, те J2b-M241>Z2432.

Ромеји (Византинци)

Ромеји су сасвим извјесно доминантно били J2, а на то упућује рад (Cinnioğlu, et al., 2004) гдје је у регији један, односно у источној Тракији и сјеверозападној Турској чак 30% популације J2, од чега је пола M67 и M92 хаплогрупе.

Туркијски народи

У етногенези туркијских народа учествовале су гледајући археогенетске налазе из Туркменистана, Казакстана и југа Русије, J2a-L25>F3133>Y14699, J2a-L26>PF5160>YSC0000253 и J2a-PF5008>L581>PF4993, те гледајући према резултатима (Turkic World, 2018), J2a-L26>PF5160>Z7314>PF5169, J2a-PF5008>L581>PF4993, J2a-PF5008>L581>PF4993>Y36579, J2b-M241>Y12000 и гледајући према хаплогрупама из Синкјанга J2a-PF5008>L581.

Дакле, следеће линије можемо са сигурношћу повезати са туркијским народима: J2a-PF4993, J2a-F3133>Y14699, J2a-PF5160>(PF5172, PF5169), те J2a-YSC0000253 и дјелимично J2b-M241>Y12000.

Балкан

На Балкану су хаплогрупе J2b-M241, J2b-M205>Y22059 и J2a-L70 учествовале у етногенетским процесима предсловенске популације. Линије J2b-M241 се могу довести у везу са илирском популацијом, а на тај закључак нас упућује старост грана и њихова варијација и фреквенција на Балкану, те налази археогенетике која је потврдила присуство J2b-M241 у раном бронзаном добу на Балкану. Док се J2a-L70 може повезати са каснијим грчким и/или римским становништвом.

Ромејски J2-M410> L25> Z438>Z387>L70

Највећа концентрација J2a-L70 на простору српских земаља је на југоистоку Србије, што и не чуди с обзиром на значај Ниша и округа у вријеме Римског царства и Романије (Источно римско царство) као урбаног римског центра. Ова хаплогрупа у Европи прати грчку колонизацију и римску државу.

Кричи J2b-M205> PF7321>CTS1969>Y22075>Y22059

Снажно жаришно присуство J2b-Y22059 хаплогрупе на подручју Дробњака, Потарја, Полимља и у Крајини, са резултатом Кричака (презиме) и резултатом рода Крички из Крички крај Дрниша, потврђује да је Y22059 грана предсловенског племена Крича који је заузимао територију између ријеке Таре на југу и ријеке Лим на сјеверу, но то не значи да су сви балкански J2b-Y22059 из кричког племена. О имену Крича постоје неколико теорија (Демић, Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио), 2017) грчка, илирско-трачка и српска. Грчка теза се заснива на могућем преображају ријечи грчки у крички; трачка теорија од ријечи krisio, односно илирске krusi, што значи црномањасти, док српска долази од тога што је њихов говор личио на кричање, или зато што су током битке испуштали гласне крике.

По народном предању које је забиљежио историчар Андрија Лубурић (Лубурић, 1930), Кричи су се са продором српских племена из правца Босне на подручје Херцеговине сукобили са њима. Старосједиоце је предводио Сумор и они су се након велике битке која се десила на подручју Невесиња и у којој је Сумор погинуо дијелом повукли према данашњој Фочи. Након доласка Словена на Балкан учествовали су у етногенези Срба; демографска експанзија Крича се десила прије 1.200 година, закључујући према НЗП рачуници са (YFull, 2018), Невски 8 и рачуници одступања од модала.

[caption id="attachment_69109" align="aligncenter" width="720"] Слика 1: стећак кричког војводе Калоке на планини Ивици, фотографисао Марио Јегдић[/caption]

Са доласком Дробњака на Језера током средњег вијека, Кричи су се сукобили са њима. Иначе у народном предању остало је сјећање да је на дробњачком земљишту почела борба против Грка. Пошто су Кричи дали жесток отпор, Дробњацима су у помоћ присколичили Оногоштани, Бањани, Риђани и Рудињани, те су Криче потисли према планини Кучајевици, гдје су изазвали помор међу њима. Доцније су се Кричи искупили у Фочи и преко Пиве од стране Дурмитора ударили на Дробњаке, али су их ови дочекали. Борбе између Дробњака и Крича биле су дуготрајне и исцрпљујуће, а на крају је резултат ових борби био пребацивање Крича на десну обалу Таре, писао је Лубурићи (Лубурић, 1930).

Цуце и Пјешивци J2a-M92>Z8096>S8230>Z38463

Поријекло српских племена Цуца и Пјешиваца за сада није до краја разјашњено. О могућем поријеклу генетичког рода Цуцe и Пјешиваци постоје три радне тезе, а оне су: старобалканска, грко-ромејска и италијанска.

Италија је држава са највећом концентрацијом и варијацијом (разноликом) J2a-Z38463, грана је формирана прије 4.200 година и исходи из S8230 која је формирана прије 6.100 година. Потврђене припаднике S8230 срећемо поред Италије, која је базна територија, и у Француској, Њемачкој-Саксонији, те код Јермена (YFull, 2018).

За S8230 мишљења је (Hay, Migrations to Bronze Age Italy, 2017) да је формирана на Блиском истоку, те да је са експанзијом Кура-Араксес културе мигрирала у Грчку и Италију. Из чега проистиче да је Z38463 формирана на потезу Грчка-Италија. Најближи хаплотипови српском и потврђени Z38463 су из Италије.

Грана Z38463 је присутна у приморским крајевима српске земље, прецизније она се среће на потезу Стон-Гацко-Пјешивци-Бока которска-Скадарско језеро, са Катунском нахијом и Боком которском као жаришним центром, одакле највећи број миграција српске Z38463 исходи. Највећа фреквенција и варијација од 15. до 19. вијека у српским земљама била је у племенима Цуце и Пјешивци. Демографску експанзију започињу прије око 840 година, при вјероватноћи од 90% рачунајући према Невски 8 рачуначу.

Старобалканска теза

Вјероватно су и J2a-M92>Z38463 учествовали у етногенетским процесима предсловенског становништва Балкана, јер се не могу директно повезати са познатим миграцијама из средњег и новог вијека сматра (Вукићевић, 2018).

Род Цуце и Пјешивци присутан је и у централном дијелу Балкана у Повардарју гдје је судећи по STR маркерима највјероватније присутна и друга варијација Z38463 различита од српске. Према предањима тестираних, њих 4/5 наводи да су се доселили у Црну Гору из косовске области током 15. вијека, док се 1/5 сматра старосједиоцима Зете. Што са једне стране може упућивати на конклузију да је централни Балкан био матична област рода у предсловенском периоду или је присуство Z38463 у централном-источном Балкану последица ширења српске државе током средњег вијека. У Тракији је J2a-M92 присутан са 5,76%, односно у комбинацији са узводним M67 14% од цјелокупне популације што у извјесној мјери подупире тезу.
Са друге стране, око 20% тестираних из генетичког рода Цуце и Пјешивци су према разним казивањима и породичним предањима потомци стариначког и/или предсловенског становништва Црне Горе, народа/племена познатог под именом Шпањи.

Шпањи су, према народном предању из Црне Горе, предсловенски народ који је био настањен на подручју Пјешиваца, Бјелопавлића и Цуца. Предања о Шпањима су разнолика у погледу њиховог поријекла. Често се наводе заједно са Кричима и Матаругама, али се поистовјећују и са Грцима и Римљанима. Њихово име исходи сматра (Бешић, Гарашанин, & Ковачевић, 1967) из старогрчке ријечи σπανος, Σπανος-Спаниос у значењу ћелав, односно голобрђанин. О старосједиоцима Цуца записао је следеће академик Јован Ердељановић: Још је вредно на овом месту поменути, да „стари народ“ (најстарије, пресрпско становништво) зову у Цуцама: Шпање, Матузоли, а доста често и Грци. - (Ердељановић, 1926, 1978, стр. 705)

Грко-ромејска теза

Ову тезу заснивамо на матичној области која се налази у приморју, на потезу Стон-Бока-Скадарско језеро; и на једаном грчком хаплотипу који је удаљен од српског ±2.300 година базирано на рачуници Y67 и Y-Utility калкулатору (стопи мутације према FTDNA и вјероватноћи од 95%). То је вријеме када су Грци на Јадрану основали низ колонија.

Грци су основали градове: Салона 7. вијек п.н.е.; Епидаур 6. вијек п.н.е.; Будва, Хвар, Вис, Корчула у 4. вијеку п.н.е.; Трогир 3. вијек п.н.е. и друге. Што поткрепљује тезу у узвјесној мјери.
Блискост са италијанским хаплотиповима би објаснили флуктуацијом становништва југа Италије-Велике Грчке са приморјем. Касније за владавине Рима ово је становништво романизовано, те се ширило Европом и Малом Азијом са римском државом.

Италијанска теза

Као што смо раније навели SNP потврђене S8230 срећемо у следећим земљама: Италији, Њемачкој, Француској и Јерменији.

Најближи хаплотип српском и потврђеног Z38463 срећемо у јужној Италији у Кампањи, старост везе је према прорачуну базираном на Y37, Невген 8 и Y-Utility рачуначуначу ±900 година до заједничког претка.
Следећи блиски хаплотип је из Катара и он је удаљен ±1.000 година, према прорачуну базираном на 67 маркера. Тестирани није радио SNP за потврду S8230 гране, па је резултат у одређеној мјери упитан.
Базирано на хаплотиповима са 37 и 67 маркера који нису радили SNP за Z38463 грану, сроднике генетичког рода Цуце и Пјешивци на удаљености од 1.600 до 2.300 година према прорачунима базираним на Y-Utility калкулатору (стопи мутације према FTDNA и вјероватноћи од 90%) срећемо најчешће у Италији. Док је по један хаплотип нађен у Грчкој, Уједињеним Арапским Емиратима и Норвешкој.

Како је базна/матична територија S8230 Италија и како је најближи и уједно и потврђени Z38463 из Италије, те како је комплетна узводна линија M92 у арапским земљама присутна до 1%, онда би генетички род Цуце и Пјешивци поријеклом био из Италије, те би се на Балкану најкасније појавио у 12. вијеку, када долази до експанзије цуцко-пјешивачке гране.

СТАРА ДНК

До сада најстарији узорак J2 је J2a са сјевера Ирана из Хоту пећине, датиран у мезолит, са централног Загроса у Ирану, J2b са налазишта Тепе Абдул Хусеин из периода 8205–7756 п.н.е., затим узорак из Грузије из Котијас Клде пећине. У тексту испод навешћемо најзначајније J2 узорке.

Нађена је у неолитској Анадолији, J2a-PF4610>Z6046>Z6048 (xZ6050), те у неолитској Европи у Осијеку у култури Сопот J2a-PF4610>L26>Z6064>Z6055>Z6057>Y7013>Y7010>Y13128*, у Мађарској J2a-PF4610>L26>Z6064>Z6055 и Аустрији J2a-PF4610>Z6046>Z6050 (xS15572,Y31775) и у Ирану, прецизира (Рајевац, 2018). Дакле нађена је у свега пар узорака.

Што се тиче бронзаног и гвозденог доба, J2-M172 су нађени у Мајкоп култури са Кавказа, минојској и микенској цивилизацији J2a-M319 и J2a-L26, те код Хетита и Асираца J2a-M67, у Ирану очекивано, у Туркменистану је нађена J2a-L24 на локалитету Намазга Тепе, на Леванту су нађени узорци J2b-M205 у Либану и Јордану. У Европи бронзаног доба нађена је J2a-M67>Z30677 у Мађарској, Кајатис култура. У приморју је нађена J2b-M241> Z600> Z2507>Y15058 ( J2-M172 Haplogroup Research, 2018).

Од узорака из антике навешћемо, Трачана J2a-L26>PF5087>PF5160>PF5197 из данашње Бугарске (Genetiker, 2015), Острогота са Крима који је J2a-M67>Z500, датиран у 4. вијек нове ере (Рајевац, 2018). Римљане, J2b-M205 из Енглеске, те J2b, J2a-M67 и M92 из Холандије о којима је било већ ријечи.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ

Ацето
Племићка породица са југа Италије, која има титулу још из норманског периода, односно од Руђера I Сицилијанског. Према резултату са FTDNA (J2b-M102 - Project, 2018), породица Ацето са Сицилије припада хаплогрупи J2b-M205.

Микеладзе
Племићка грузијска породица из Имеретија, централна Грузије. Први се пут помињу 1325. године као племство. Према резултату са (Russian Nobility, 2018) и нашем предвиђачу Невгену, они су J2a-M92 хаплогрупе, а то нам потврђује и DYS425=0.

Пален
Племићка су породица Русије, Шведске и Естоније. Поријеклом су из Помераније, чији први помен датира из 1290. године. Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041(CTS4304) (Swedish Nobility DNA Project, 2018). Од ове породице су Петар фон дер Пален и Петар Петрович Пален.

Петар фон дер Пален
Петар фон дер Пален (1745-1826) био је руски гроф, војсковођа, генерал коњице, војни губернатор Санкт Петербурга, велики канцелар Малтешког крста, војни инспектор, главни директор пошта, члан Колегијума иностраних послова. Главни је завјереник у убиству императора Павла I Петровича. Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041.

Петар Петрович Пален
Петар Петрович Пален (1778-1864) био је руски племић, гроф и генерал царске војске. Учествовао је у убиству императора Павла I Петровича. Учесник је Руско-турског рата (1828—1829), а касније је био амбасадор Русије у Француској (1835-1841). Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041.

Еарл од Еглинтона
Наследна титула главара племићког шкотског братства Монтгомери. Први гроф од Еглинтона био је Хју Монтгомери (1460-1545). Припадају хаплогрупи J2a-L26>Z6064>Y7010>Y22056 (Montgomery Project, 2018).

Арсеније III Чарнојевић
Арсеније III (Бајице, Цетиње, 1633. - Беч, 27. октобар 1706) је од рода Мартиновића из Бајица, a који су од братства Орловића из Цуца. Хаплогрупа Орловића из Цуца је J2a-M92>S8230>Z38463. Био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године и потом црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији од 1690. до 1706. године. Арсеније Чарнојевић је био трећа најзначајнија фигура у историји СПЦ после светог Саве, оснивача аутокефалне Српске цркве (1219) и Макарија Соколовића првог српског патријарха после обнављања Пећке патријаршије 1557.

Фридрих Енгелхорн
Фридрих Енгелхорн (1821-1902) био је њемачки индустријалац и оснивач БАСФ-Баденска фабрика анилина и соде. Према (J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project, 2018) припада хаплогрупи J2a-M92>PF7412>Z515.

Јован Попл
Јован Попл (1925-2004) био је хемичар, добитник Нобелове награде за хемију за допринос у области квантне хемије. Припада хаплогрупи J2b-M205>YP13 (The Pople family of High Ham, Somerset, England, 2017).

Бранко Богуновић
Бранко Богуновић (1911-1945) је припадник и војвода Југословенске војске у отаџбини. За вријеме Другог свјетског рата био је помоћник команданта Динарске дивизије Момчила Ђујића и комадант корпуса. Предводио је напад на Босанско Грахово 27. јула 1941. године, на дан који ће се касније именовати као почетак НОБ-а ака партизански устанак у БиХ. Због својих ратних подвига, добио је од Српске православне цркве „Светог Петра“ у Доњем Тишковцу старо и веома престижно одијело војводе Милована Павасовића из устанка 1715. године. Хаплогрупа J2a-M92>S8230>Z38463.

Миле Дупор
Миле Дупор (1905-1981) био је астролог и писац астролошке и сродне литературе са философско мистичком тематиком. Хаплогрупа Дупора је J2b-M205>Y22059.

Душан Драгосавац
Душан Драгосавац (Вребац, Госпић, 1919-2014) је доктор правних наука, капетан Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске. У периоду од 20. октобра 1981. до 20. јун 1982. године обављао је функцију предсједника Предсједништва Савеза комуниста Југославије. Носилац је Партизанске споменице 1941., Ордена братства и јединства са златним вијенцем, Ордена заслуга за народ са златном звијездом и других југословенских одликовања. Хаплогрупа Драгосаваца је J2b-M205>Y22059.

Милић од Мачве
Милић Станковић ака Милић од Мачве (1934-2000) био је један од најпознатијих српских сликара 20. вијека. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Медиала. Своја умјетничка дјела представљао је широм свијета. На његовим сликама доминирају лебдећи балвани, затим ужарене лопте и санте леда. Чувени српски психијатар Веселин Веско Савић у предговору аутобиографије сликара Милића Станковића написао је: „За Милића од Мачве сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога могу увек издати уверење да је чисти геније“. Хаплогрупа J2b-M205>Y22059.

Слободан Самарџић
Слободан Самарџић је рођен 10. марта 1953. године, поријеклом је од братства Самарџића из Кривошија. Доктор је политичких наука, професор на Факултету политичких наука у Београду и народни посланик у Скупштини Републике Србије. Био је министар за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице у периоду од 2007. до 2008. године. Хаплогрупа Самарџића са Кривошија је J2a-M92>Z8096>S8230>Z38463.

Насим Николас Талеб
Насим Николас Талеб рођен 1960. године, либански је есејиста и писац. Његова књига Црни лабуд, проглашена је од стране Сандеј тајмса за једну од дванаест најутицајнијих књига у свијету од Другог свјетског рата. Хаплогрупа J2b-M205 (Descendants of haplogroup IJ-M429, 2017).

Адам Сандлер
Адам Сандлер је амерички глумац јеврејског поријекла, рођен 9. септембра 1966. године. Познат је по филмским комедијама као што су: Хепи Гилмор, Водоноша, Господин Дидс и Без љутње молим. Хаплогрупа J2a-M67>Z30390 (Hay, Actor Adam Sandler may belong to Y-haplogroup J2a1, 2017).

Бен Афлек
Бенџамин Афлек је амерички је глумац, рођен 15. августа 1972. Познате филмске улоге су у филмовима Армагедон, Перл Харбор, Арго, Ишчезла, Бетмен против Супермена: Зора праведника и Лига правде. Хаплогрупа J2a-M319 (J2-M172 Project, 2018).

Чланак можете преузети у PDF формату ОВДЕ.

Литература:

1. J2-M172 Haplogroup Research. (2018, February 28). I4331 Checked Y-SNPs. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://docs.google.com/spreadsheets/d/1pJeiAQX5PleDhTznupb-TLW7xp1G9OD9_uy-gWmhiq4/edit#gid=0 and https://j2-m172.info/2018/02/y-snp-analysis-of-i4331-j2b2a-l283-bronze-age-croatia-mathieson-et-al-2018/
2. Anagnostou, P. (2011). The Genetic Signature of Neolithic in Greece. Bologna: University of Bologna.
3. Battaglia, V., Fornarino, S., Al-Zahery, N., Olivieri, A., Pala, M., Myres, N. M., & Semino, O. (2008). Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe. European Journal of Human Genetics, 820-830. doi:10.1038/ejhg.2008.249
4. Broushaki, F., Thomas, M. G., Link, V., López, S., van Dorp, L., Kirsanow, K., . . . al., e. (2016). Early Neolithic genomes from the eastern Fertile Crescent. Human Genetics. Science. doi:10.1126/science.aaf7943
5. Cinnioğlu, C., King, R., Kivisild, T., Kalfoglu, E., Atasoy, S., Cavalleri, G., . . . Underhill, P. (2004). Excavating Y-chromosome haplotype strata in Anatolia. Human Genetics, 127-148. doi:10.1007/s00439-003-1031-4
6. de Barros Damgaard, P., Martiniano, R., Kamm, J., Moreno-Mayar, J. V., Kroonen, G., Peyrot, M., . . . al., e. (2018, May 9). The first horse herders and the impact of early Bronze Age steppe expansions into Asia. Science. doi:10.1126/science.aar7711
7. Descendants of haplogroup IJ-M429. (2017, December 26). J2: Nassim Nicholas Taleb. Retrieved from Descendants of haplogroup IJ-M429: https://haplogroupijm429.wordpress.com/2017/12/26/j2-nassim-nicholas-taleb/
8. Eupedia. (2017, June). Distribution of European Y-chromosome DNA (Y-DNA) haplogroups by country in percentage. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml
9. Finocchio, A., Trombetta, B., Messina, F., D’Atanasio, E., Akar, N., Loutradis, A., . . . Novelletto, A. (2018, May 10). A finely resolved phylogeny of Y chromosome Hg J illuminates the processes. Scientific Reports. doi:10.1038/s41598-018-25912-9
10. Gamba, C., Jones, E. R., Teasdale, M. D., McLaughlin, R., Gonzalez-Fortes, G., Mattiangeli, V., & al., e. (2014, October 24). Genome flux and stasis in a five millennium transect of European prehistory. Nature Communications. doi:10.1038/ncomms625 7
11. Genetiker. (2015, September 1). More Y-SNP calls from Iron and Bronze Age Bulgaria. Retrieved from Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/2015/09/01/more-y-snp-calls-from-iron-and-bronze-age-bulgaria/
12. Genetiker. (2017). Y-SNP calls for I4185. Преузето са Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/y-snp-calls-for-i4185/
13. Genetiker. (2017, August 3). Y-SNP calls for Minoans and Mycenaeans. Retrieved from Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/2017/08/03/y-snp-calls-for-minoans-and-mycenaeans/
14. Grugni, V., Battaglia, V., Hooshiar Kashani, B., Parolo, S., Al-Zahery, N., & al., e. (2012, July 18). Ancient Migratory Events in the Middle East: New Clues from the Y-Chromosome Variation of Modern Iranians. PLOS ONE. doi:10.1371/journal.pone.0041252
15. Grugni, V., Raveane, A., Mattioli, F., Battaglia, V., Sala, C., Toniolo, D., . . . Semino, O. (2018). Reconstructing the genetic history of Italians: new insights from a male (Y-chromosome) perspective. Annals of human biology, 44-56. doi:10.1080/03014460.2017.1409801
16. Haber, M., Doumet-Serhal, C., Scheib, C., Xue, Y., Danecek, P., Mezzavilla, M., & Youhanna, S. (2017, July 1). Continuity and Admixture in the Last Five Millennia of Levantine History from Ancient Canaanite and Present-Day Lebanese Genome Sequences. The American Journal of Human Genetics. doi:10.1016/j.ajhg.2017.06.013
17. Hay, M. (2017, February 2). Actor Adam Sandler may belong to Y-haplogroup J2a1. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/forum/threads/33598-Actor-Adam-Sandler-may-belong-to-Y-haplogroup-J2a1
18. Hay, M. (2017, February 22). Migrations to Bronze Age Italy. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/forum/archive/index.php/t-33622.html
19. Hay, M. (2018, September 28). Haplogroup J2. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_J2_Y-DNA.shtml
20. J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project. (2018, October 5). J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project. Retrieved from Family Tree DNA:: https://www.familytreedna.com/public/J2a4b?iframe=ycolorized
21. J2b-M102 - Project. (2018, October 5). J2b-M102+. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/m102/default.aspx?section=yresults
22. J2-M172 Haplogroup Research. (2018). Scientific Papers:Ancient J/J2 DNA. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/links/scientific-papers/
23. J2-M172 Project. (2018, October 10). J2-M172 Project. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/j2-m172/about/background
24. Jewish DNA Project. (2018, October 4). Jewish DNA Project - Y-DNA Classic Chart: J2a4&J2b2 (M12). Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/JewishDNAProject?iframe=yresults
25. Jones, E. R., Gonzalez-Fortes, G., Connell, S., Siska, V., Eriksson, A., Martiniano, R., & al., e. (2015, November 16). Upper Palaeolithic genomes reveal deep roots of modern Eurasians. Nature Communications. doi:10.1038/ncomms9912
26. King, R. J., Ozcan, S. S., Carter, T., Kalfoğlu, E., Atasoy, S., Triantaphyllidis, C., . . . Underhill, P. A. (2008). Differential Y‐chromosome Anatolian Influences on the Greek and Cretan Neolithic. Annals of Human Genetics, 205-2014. doi:10.1111/j.1469-1809.2007.00414.x
27. Lazaridis, I., Mittnik, A., Patterson, N., Mallick, S., Roland, N., Pfrengle, S., . . . al., e. (2017). Genetic origins of the Minoans and Mycenaeans. Nature. doi:10.1038/nature23310
28. Lazaridis, I., Nadel, D., Rollefson, G., Merrett, D. C., Rohland, N., & Mallick, S. (2016, July 25). Genomic insights into the origin of farming in the ancient Near East. Nature, 419–424. Retrieved from https://www.nature.com/articles/nature19310
29. Lipson, M., Szécsényi-Nagy, A., Mallick, S., Pósa, A., Stégmár, B., Keerl, V., & al., e. (2017, Mart 6). Parallel ancient genomic transects reveal complex population history of early European farmers. BioRxiv, Nature. doi:https://doi.org/10.1101/114488
30. Mathieson, I., Alpaslan Roodenberg, S., Posth, C., Szécsényi-Nagy, A., Rohland, N., & al., e. (2017, May 9). The Genomic History Of Southeastern Europe. BioRxiv, Nature. doi:10.1038/nature25778
31. Mathieson, I., Lazaridis, I., Rohland, N., Mallick, S., Patterson, N., Alpaslan Roodenberg, S., . . . al., e. (2015, December 24). Eight thousand years of natural selection in Europe. BioRxiv, Nature, 499–503. doi:10.1038/nature16152
32. Montgomery Project. (2018, October 10). Montgomery. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/montgomery/about/background
33. Mršić, G., Gršković, B., Vrdoljak, A., Popović, M., Valpotić, I., Anđelinović, Š., & Stenzl, V. (2012). Croatian national reference Y-STR haplotype database. Molecular Biology Reports, 7727–7741. doi:10.1007/s11033-012-1610-3
34. Russian Nobility. (2018, October 5). Russian Nobility. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/russian-nobility-dna/about/background
35. Rоttensteiner, C. (2013, April 13). Three J2 found at Merovingian buriel site (Roman-Frankish transitional period). Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2015/04/three-j2-found-at-merovingian-buriel-site-roman-frankish-transitional-period/
36. Rоttensteiner, C. (2016, January 23). Exogenous Roman era York 3DRIF-26 is J2b1-M205 and likely Middle Easterner. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2016/01/exogenous-roman-era-york-3drif-26-is-j2b1-m205-and-likely-middle-eastener/
37. Rоttensteiner, C. (2016, Jun 23). First ancient J2 from Iran (Mesolithic, Copper Age) and Levant (Bronze Age) – Lazaridis et al. first farmers. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2016/06/first-ancient-j2-from-iran-mesolithic-copper-age-and-levant-bronze-age-lazaridis-et-al-first-farmers/
38. Sanders, R. (2013). J2-M172 Y-DNA Basic Population Size Analysis. 2013: Arnhem.
39. Shuhu, L., Yilihamu, N., Bake, R., Bupatima, A., & Matyusup, D. (2018, February). A study of genetic diversity of three isolated populations in Xinjiang using Y-SNP. Acta Anthropologica Sinica, 146-156. doi:10.16359/j.cnki.cn11-1963/q.2017.0067
40. Swedish Nobility DNA Project. (2018, October 5). Swedish Nobility DNA Project - DNA-projekt för svensk adel. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/swedishnobilitydna?iframe=yresults
41. The Pople family of High Ham, Somerset, England. (2017, October 3). Last name: Pople (Lepeuple). Retrieved from The Pople family of High Ham, Somerset, England: https://poplefa.carbonmade.com/projects/4638348
42. Turkic World. (2018, October 3). Turkic World - Y-DNA Classic Chart. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/Turkic/default.aspx?section=yresults
43. Wang, C.-C., Reinhold, S. R., Kalmykov, A., Wissgott, A., Brandt, G., & al., e. (2018, May 16). The genetic prehistory of the Greater Caucasus. BioRxiv. doi:10.1101/322347
44. YFull. (2018, 10 3). J-S8230. Retrieved from YFull: https://www.yfull.com/tree/J-S8230/
45. YFull. (2018, 10 3). J-Y22059. Retrieved from YFull: https://www.yfull.com/tree/J-Y22059/
46. Бешић, З., Гарашанин, Д. Г., & Ковачевић, Ј. (1967). Историја Црне Горе 1. Београд: Научно дело.
47. Вукићевић, И. (2018, септембат 29). Родови старобалканског порекла у Црној Гори. Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/11/19/rodovi-starobalkanskog-porekla-u-crnoj-gori/
48. Демић, П. (2017, октобар 15). Кричи – трагом изгубљеног племена (генетика). Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/10/15/krici-tragom-izgubljenog-plemena-genetika/
49. Демић, П. (2017, октобар 2). Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио). Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/10/06/krici-tragom-izgubljenog-plemena-drugi-dio/
50. Ердељановић, Ј. (1926, 1978). Стара Црна Гора. Београд: Слово љубве.
51. Лубурић, А. (1930). Дробњаци - племе у Херцеговини. Београд: Српска краљевска академија.
52. Порекло, СДНК. (2018, Септембар). Српски ДНК пројекат. Преузето са Порекло: https://dnk.poreklo.rs/DNK-projekat
53. Рајевац, М. (2018). Древна Ј . Београд: Друштво српских родословаца "Порекло": Српски ДНК пројекат.
54. Теучеж, И., Почешхова, Э., Схаляхо, Р., Дибирова, Х., Агджоян, А., Утевская, О., . . . Богунов, Ю. (2013). Генофонды абхазо-адыгских народов, грузин и армян в евразийском контексте. Вестник Московского университета, Антропология, 42-62. Преузето са http://xn--c1acc6aafa1c.xn--p1ai/library/papers/Teuchezh2013.pdf

The post Хаплогрупа Ј2 (са освртом на српске земље) appeared first on Порекло.

[caption id="attachment_69146" align="aligncenter" width="1024"] Медун, Google Street View[/caption]

Аутор: Иван Вукићевић (ivan.vukicevic@poreklo.rs)
Објављено: 23.10.2018. | Допуњено: 24.10.2018.

Кратки опис рода

Кучи су етнички мешовити српско-албански род коме припада највећи део становништва истоименог племена у Брдима на подручју данашње Црне Горе, као и бројни исељеници широм Црне Горе и Србије. О називу рода постоје различите теорије од којих је најчешћа она да потиче од албанске речи "куч" која се преводи на српски као "црвен". Презиме Кучи се први пут спомиње 1330. године на северу Албаније, док се Кучи као племе први пут спомињу 1455. године у Зети.

До сада је уврђено да роду Куча припада чак 11 група сродних братстава из самог племена која имају различита предања о пореклу, а то су Мрњавчићи, Дрекаловићи, Бонкећи, Никићи и Нуцуловићи, Љухари, Пераловићи, Нилејићи, Јововићи и Јокановићи у Кучима, као и исељени Бекташевићи и Лончаревићи из Бањкана у Затријепчу и Лапи из Фундине. Овом роду припадају и поједина братства у Црној Гори, Херцеговини и Србији која имају предање о пореклу из Куча, али за која се не зна од ког тачно братства и места потичу, као и неких братстава која уопште немају предање о пореклу из Куча. Међу првима се по бројности издвајају Радовићи у околини Невесиња, а међу другима Бакићи у Васојевићима, Каљићи из Доњег Колашина, Љаљевићи из Бјелопољске области и Бандери и Цириковићи у Плавско-Гусињској области.

О Кучима као територијалном племену су детаљно писали многи аутори, а најзначајнији су радови војводе Марка Миљанова Поповића, Јована Ердељановића и Миљана Јокановића који су вредан извор информација о братствима из Куча иако у то време није било познато да већина Куча припада истом роду. У овом тексту су по први пут коришћени ДНК резултати као основ за разумевање и откривање прапорекла огромне већине припадника овог племена за које се, насупрот предањима, испоставило да је проистекло од истоименог рода. Упоредном анализом племенских предања, родослова, историјских извора и генетике братстава из Куча се данас може доћи до битних закључака до којих споменути аутори нису могли да дођу на основу њима доступних података. Управо то и јесте циљ овог текста који се превасходно бави расветљавањем порекла, миграција и гранања рода Куча, а не племеном Куча. Сходно томе, о братствима из Куча која не припадају овом роду, племенској историји и сличним темама овде неће бити пуно речи. Tекст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Кучи припадају грани E-V13>Z5018>Z16661>BY5293 којој, на основу досадашњих резултата, не припада ниједан други род на нашим просторима. Братства која припадају овом роду чине убедљиву већину становништва у племену Кучи, док су исељеници из Куча бројни у Рожајској области, Бихору, Бјелопољској области и Васојевићима. Кучи су најбројнији род у Црној Гори са 7,18% заступљености према анонимном истраживању.

Историјски помени

Презиме Куч се први пут спомиње у 1330. године катуну Љеша Туза у катуну Арбанаса у селу Кушеву, смјештеном на граници Зете са Купелником (данашња северна Албанија). Наиме, један од становника тог катуна био је и Петар Куч. Кучи се као село у области северно од Скадра спомињу први пут у Скадарском земљишнику за 1416. годину, међутим у том селу није забележено презиме Куч које се спомиње у следећим местима северно од Скадра исте године: Santo Auracio, Egressi soto Podegora, Sordani soto Podegora, Ibardi, Bolsa и Rapisti. Да презиме Куч није специфично само за северну Албанију, показује и податак да је 1431. године забележено село Кучи код Валоне. Јужно од Скадра такође постоји село Кучи, а нешто јужније у Задрими и село Бушати што упућује на то да се ради о исељеницима из катуна Љеша Туза имајући у виду да су у њему живели и Бушати. Не може се са сигурношћу тврдити да су Кучи из околине Скадра основали племе Кучи у Брдима, али тако нешто се основано може претпоставити на основу истог правца миграција које су имали и други родови који се спомињу у катуну Љеша Туза. Кучи се на подручју у Брдима које настањују већ вековима први пут спомињу 1455. године у уговору који је Млетачка Република потписала са представницима зетских села и племена којим су јој се обавезали на верност.

За истраживање порекла рода Куча, као и других родова који су формирани у позном средњем веку, од изузетног су значаја подаци из турских дефтера (пореских пописа). Турске дефтере су преводили Селами Пулаха (на албански језик) и Бранислав Ђурђев (на српски језик), с тим што је Пулаха за разлику од Ђурђева преводио и имена пописаних лица. Како род Куча настањује готово сва села на подручју истоименог племена, у табели која следи ће бити приказани подаци о броју кућа за сва места из нахије Кучи. Поједина села на истоку племенске области Куча, попут Медуна и Фундине, тада су припадала граду Подгорици, због чега је мало вероватно да су Кучи тада становали у њима. С друге стране, нахија Кучи се простирала источније него племе Кучи и обухватала је поједина села која данас припадају Албанији.

Ђурђев наводи да су сва насеља 1485. године пописана као села, а 1497. као катуни изузев Брођина и Радоне (или Радуна) који су и тада били пописани као села. Пулаха је за разлику од Ђурђева за дефтер из 1485. превео и имена пописаних пореских обвезника, али их је у великој мери албанизовао. То посебно долази до изражаја код чисто српских имена којима је додавао слово "и" те је рецимо име "Веселин" записао као "Веселини". Међутим, упркос томе, већина имена су или типично српска или типично албанска, те албанизована имена представљају проблем само када су у питању календарска имена која су заједничка и Србима и Албанцима јер је тада на основу његовог превода немогуће утврдити имена у оригиналу. Оно што се на основу имена попиисаних може приметити јесте да су Кучи још у XV веку били етнички мешовито српско-албанско племе. Најбитнија промена до које је дошло између дефтера 1485. и 1497. године јесте што је некадашње село Пантаљеш подељено на три засебна села (Љешевићи, Павловићи, Петровићи), као и настанак села Бањовићи, Лопари и Коћи.

Банкећи су село које под овим именом данас не постоји, али постоји истоимени род који је најбројнији у Затријепчу. Матица овог рода је у Мужечкој (на албанском Мужечк) одакле су се најпре проширили на Рудине и Никмараш са којима Мужечка чини Доњи Затријебач. То је уједно и подручје на које се село Банкећи највероватније односи.

Бањовићи су село названо по данашњем истоименом братству које је према предању најпре живело у Лопарима, селишту које данас припада Коћима, да би одатле прешли у садашње село Лопари које припада Фундини где и данас живе. Село је забележено једино 1497. године. Иако Фундина у XV веку није припадала нахији Кучи, већ Подгорици, могуће је да се село Бањовићи ипак односи на Лопаре у Фундини јер се ради о издвојеном засеоку на крајњем истоку подручја које данас припада Фундини. Друга могућност је да се под Бањовићима подразумевало некадашње село Лопари које је данас у атару Коћа.

Бардањи и Брштан су некадашња кучка села на десној обали Цијевне из којих су се према предању Мрњавчићи доселили у Орахово. Ова села већ пар векова припадају Климентима, а приликом разграничења Црне Горе и Албаније 1913. године припала су Албанији и налазе се одмах иза границе наспрам Попрата у Затријепчу. Села су налазе на стрмини и изузетно су неповољна за живот те је њима у данашње време преостало свега пар кућа. Пулаха у свом преводу турског дефтера Брштан наводи као Стани, а на албанском се Брштан данас зове Рштани.

Битидоси су село названо по истоименом роду који је забележен још 1314. године у катуну Љеша Туза северно од Скадра. Како се у истом катуну помиње и Петар Куч, највероватније су били део исте миграције са Кучима из околине Скадра ка Брдима. Роберт Елси наводи да се село Битидоси налазило на месту где је данас село Дељани (Delaj).

Броћине су село за које Ђурђев и Јокановић, аутори који су анализирали турске дефтере, нису успели да утврде где се налазило. Међутим, како су се границе нахије Кучи простирале источније него границе племена Кучи, највероватније је у питању село Броје у Климентима које се налази на левој обали Цијевне преко пута Брштана и Бардање.

Лазорце је село које и данас постоји под тим називом у Орахову. Како је приказано одвојено од села Пантаљеш 1485. године, може се закључити да Перићи који су грана Мрњавчића-Петровића тада нису живели у том селу. Огроман пораст броја кућа између 1485. и 1497. године (са 5 на 30) указује на то да су Перићи управо у том периоду досељени у Лазорце.

Лопари су, као што је већ речено, село у Фундини, али уједно и селиште у Коћима. Није познато на које од два Лопара се односи ово село са турских дефтера.

Пантаљеш је село које је највероватније названо по Панти, претку Мрњавчића. Матица Мрњавчића на данашњем простору Куча је предео Орахово који се састоји од села Подград, Берова, Кути и Лазорце, а како је једино Лазорце засебно приказано на свим турским пописима из тог периода, може се закључити да се села Љешевићи, Павловићи и Петровићи готово извесно односе на преостала три села у Орахову. Према предању Панта је имао синове Петра, Ђурђа, Тиха, Љеша и Мара, тако да су Љешевићи и Петровићи по свему судећи добили своје називе по двојици његових синова Петру и Љешу. Како је Матица Љешевића село Кути, а матица Петровића село Берова, захваљујући овом попису можемо са великом сигурношћу рећи да су то старији називи ових села. Село Павловићи се вероватно односи на Подград, матицу Ђурђевића, а име је могло добити по Павлу Ђурђевом који се спомиње у дефтеру из 1485. године у селу Пантаљеш.

Радона или Радун је село за које се не може поуздано тврдити где се тачно налазило, али како је по величини друго насеље у нахији и притом једино у којем је било и муслимана који су по правилу живели у најплоднијим селима, може се основано претпоставити да се ради о најжупнијем делу племена који чине Косор, Лијешта и Убли. На подручју северно од Орахова се налази катун Радан који су могуће основали становници ових села.

Марјан Грбичић Болица у свом опису Скадарског санџака из 1614. године спомиње Лала Дрекаловог и Ника Рајичева као војводе веома ратоборних Куча Албанаца католичке вероисповести којих је било 490 кућа и који су имали 1500 ратника: N. 490 Chuzzi Albanesi commandata Lale Drecalov et Neco Raizcov, gente bellicosissima et valorosissima 1500. Иако би се на основу овога могло закључити да су сви Кучи били католици и уједно Албанци, то сигурно није био случај јер сва предања говоре о томе да је још у том периоду племе било делом православно. Међутим, имајући у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик и да му је прва жена била Албанка из Кастрата, као и да је тек у другој половини XVII века прешао на православље, овај податак заиста наводи на закључак да су Кучи тада били већим делом католици, а уједно и Албанци.

Предања

О пореклу становништва Куча су писали бројни аутори од којих су најзапаженији радови војводе Марка Миљанова и Јована Ердељановића који су записали бројна предања о пореклу породица из тог племена. Најстарија забележена предања српских аутора о Кучима потичу од Томе Ораовца кога су Миљанов и Ердељановић у више наврата цитирали у својим радовима. С обзиром да род Куча чини велики број братстава са различитим предањима, за сваку групу братстава ће бити наведена предања о њиховом пореклу.

Мрњавчићи према предању потичу од Гојка Мрњавчевића, брата краља Вукашина. Гојкова породица је након његове смрти морала да напусти Скадар због доласка Турака, а одатле су се преселили у Брштан (према Ораовцу) или Бардању (према Миљанову) на десној обали Цијевне. Оба села се налазе на крајњем југу данашње племенске територије Климената, међутим у то време су оба села припадала Кучима што потврђују турски дефтери из XV века. Ту су боравили две генерације и примили католичку веру јер није било православних свештеника, а у исто време су поред српског почели да говоре и албански јер су живели искључиво са Албанцима. С обзиром на лоше услове живота селе се у Орахово у Кучима одакле су убрзо протерали староседеоце. Из Орахова су се даље ширили по другим селима у Кучима.  Мрњавчићи сматрају да су Мрњавчевићи старином из Бјелопавлића где је према њиховом предању живео родоначелник Мрња. Гојко је према устаљеном предању које су забележили Миљанов и Ердаљановић имао сина Ненаду, Ненада је имао сина Грчу, а он је имао сина Панту од чије петорице синова Мара, Петра, Леша, Ђурђа и Тиха потиче пет основних грана Мрњавчића:

1. Никезићи (по Никези Марином) са матицом у Безјову (славе Никољдан)
2. Петровићи (по Петру Пантином) који се деле на Дедиће, Љачевиће и Паљевиће са матицом у Берови, Периће са матицом у Лазорцу, Мартинљаковиће и Нилевиће са матицом у Безјову и Бојовиће са матицом у Ублима (у Орахову славе Јесењи Јовањдан, а у Безјову и Ублима Никољдан)
3. Љешевићи (по Лешу Пантином) који се деле на Главатовиће са матицом у Кутима у Орахову, Љуљановиће са матицом у Кривом Долу, Жиковиће са матицом у истоимном селу у Ублима и Љушовиће са матицом у Колашину (славе Митровдан сем Главатовића у Фундини који славе Никољдан и Љуљановића у Фундини који су муслимани)
4. Ђурђевићи (по Ђурђу Пантином) са матицом у Подграду у Орахову (славе Митровдан)
5. Костровићи (по Костру Тиховом) са матицом у истоимном селу у Ублима (славе Никољдан)

Битно је споменути да се у народним предањима не спомињу Петровићи и Љешевићи, већ само братства која су од њих настала. Међутим, на основу турских дефтера се јасно види не само да су постојала та два презимена, већ да су се по њима и звала села која су потомци Петра и Леша настањивали. Миљанов наводи и да је Грча имао двојицу браће или ближих рођака који су се звали Крсто и Шако, те да од њих потичу албанска племена Кастрати и Шаљани. Према истом предању, од Грчиних потомака који су се иселили у околину Ђаковице потичу Берише са којима су се Кучи највише рођакали од ова три албанска племена. Међутим, на основу досадашњих ДНК резултата ово предање се може одбацити јер Кучи немају сроднике међу тестиранима из тих племена.

Према мање прихваћеном предању које је записао Ораовац, Гојко је имао Гаврила и Марка, Гаврило је имао Ненада, а Марко Гојка. Ненад је имао пет синова Мара, Леша, Тиха, Петра и Панту, док је Гојко имао Ђурђа.

Ердељановић је грешком међу старинце сврстао неколико братстава која су према предању од Мрњавчића, а то су Бојовићи, Нељевићи и Гољевићи у Ублима, Цикнићи у Фундини и Мартинљаковићи у Прикаљу који су досељени из Безјова. Ердељановић за Гољевиће и сам наводи да неки сматрају да су од досељених Мрњавчића, у шта он лично није веровао, док за остала братства не наводи ништа слично, највероватније јер је о њима податке прикупио од већих братстава у окружењу. Најбољи доказ за то су Мартинљаковићи за које наводи да су "живели у Безихову под брдом Мартиником, и народ можда с правом доводи њихово презиме у везу с именом тога брда" иако они презиме носе по свом родоначелнику Мартину Љакову, о чему имају чврсто предање. Ово је уједно и сасвим логично јер је конструкција презимена Мартинљаковић (изведеница од имена сина и оца) типична за албанска братства и јавља се у мањем броју и код Срба који живе са Албанцима. Како су брдо и католичко гробље у Безјову названи по претку овог братства, овде имамо још једну потврду да су Мрњавчићи у Куче дошли као католици, како им и гласи предање. Буришић је 1894. године у свом раду о Кучима за Бојовиће и Нељевиће у Ублима и Мартинљаковиће у Безјову забележио да потичу од Петра Пантова и да су сва три братства дошла из Берове у Орахову где су досељени из Албаније. Миљан Јокановић, који је порекло Куча истраживао у другој половини XX века, за Нељевиће тврди да су огранак Љуљановића из Кривог Дола. У сваком случају се ради о братству које потиче од Мрњавчића били они огранак Беровјана или Криводољана.

Ердељановић ни Љуљановиће није сматрао за Мрњавчиће, већ за досељенике из Диноше у Грудама, а занимљиво је да је он под тим братством сматрао само Ледињане и део Криводољана насупрот предању по коме сви Криводољани потичу од Љуљана Којковог, унука Љеша Пантиног. Пасови Љуљановића су према Јокановићу следећи: Гојко Мрњавчевић-Ненад-Гаврило "Грча"-Панто-Алекса "Љешo"-Којко-Љуљан-Јован-Иван. Иван је имао петорицу синова: од Вучице, Која (звани Каљо) и Ђурице су Криводољани и Јусуфрамићи у Диноши, од Вука су Нељевићи у селу Прелевићи у Ублима, а од Ћетка су Ледињани. Према предању, Која и Ћетко су се преселили у Љуљан у Диноши, одакле су због сукоба са Грудама прешли у село Ледине у Фундини где је остао Ћетко, док се Која вратио у Криви До. Ердељановић је на основу податка да су Ледињани и део Криводољана дошли из засеока Љуљан у Диноши закључио да Љуљановићи одатле потичу, док се заправо ради само о делу Љуљановића из Кривог Дола који су добили земљу у Диноши. Тако он не наводи да су Која и Ћетко имали браћу, те сматра да су се прибратили Криводољанима. Ердељановић очито није знао за ово предање о миграцији Криводољана у Диношу и одатле у Ледине и назад у Криви До које спомиње и Стеван Дучић у свом делу о Кучима. На основу резултата Николића из Кржање који потичу од Које, може се закључити да Љуљановићи тј. Криводољани у целости припадају роду Куча.

Од Мрњавчића су према предању између осталих и Јанковићи у Доњој Морачи, Вујачићи из Зете, Подгора и Љешанске нахије, Мицановићи из Пљеваљске области, Затарја и Доњег Колашина, Ђурђевићи из Затарја, Мекићи из Колашина и Дракуловићи, Колиновићи, Муратагићи и Радоњчићи из Плавско-Гусињске области. За Кликовце у Зети је утврђено да насупрот устаљеном предању нису од Мрњавчића и да припадају грани R1a-YP417, већ да су највероватније од Тихомира који су једно време живели у Орахову по доласку из Груда, како гласи друго предање које наводи Јокановић. Већина Мрњавчића слави Митровдан, док Костровићи, Никезићи и Вујачићи славе Никољдан, а Беровјани и Перићи Јесењи Јовањдан.

Дрекаловићи су најбројнија група братстава у Кучима, а потичу од Дрекала који је живео у XVI веку и о чијем пореклу постоји неколико различитих предања. Према устаљеном предању самих Дрекаловића њихов родоначелник је син Јована и унук Ђурђа Кастриота Скендербега. Јован је након смрти свог оца побегао у Италију, док је његова трудна жена најпре отишла у свој род у Кастрате, а одатле према једној верзији прешла у Селце у Климентима, а према другима у Брштан (данас такође у Климентима, а у то време у Кучима) где се родио Дрекале. Одатле је Јованова жена прешла са Дрекалом у Куче где се преудала за Никезу Марина из Безјова, родоначелника Никезића.  С друге стране, Мрњавчићи су одувек тврдили да су Дрекаловићи њихов огранак и да је Дрекале рођени син Никезе Марина. Према трећем предању Дрекалова мајка је била ћерка Мартина Ђона, војводе из Селца у Климентима, која се удала за неког Мрњавчића у Скадру одакле је побегла пред Турцима назад код оца у Селца. И тамо су је наводно пронашли па је отишла у Брштан где се родио Дрекале. С обзиром да Дрекаловићи припадају роду Куча, може се закључити да је предање Дрекаловића о пореклу од Кастриота, поред тога што је крајње нелогично, у потпуности оборено. Између два преостала предања која имају потпору у резултатима ДНК тестирања далеко је вероватније да је Дрекале заиста био рођени син Никезе Марина. Дрекале је према предању био у добрим односима са Турцима у Скадру, те је једном приликом издејствовао да над Кучима не изврше одмазду због неког сукоба. Дреца Дедин из Орахова, који је у то време уз Жија Пералова био кучки војвода, у знак поштовања према Дрекалу препустио му је војводску титулу. Од Дрекала па све до војводе Марка Миљанова Поповића, војводе најпре источног дела племена, а касније и свих Куча, ће бити биране из рода Дрекаловића.

Према предању Дрекаловићи потичу од петорице синова Лала Дрекаловог - Вука, Вујоша, Илика, Чеја и Мија и деле се на следеће гране:

1. Турковићи
2. Вујошевићи
3. Иликовићи
4. Чејовићи
5. Мијовићи

Сви славе Никољдан сем Турковића који су муслимани. Од Дрекаловића према предањима су између осталих и Анђелићи у Васојевићима, Ђаловићи и Чампари у Коритима, Ђуровићи код Рожаја, исламизирани Рожајци (Бећирагићи, Ганићи, Кардовићи, Фетаховићи и други) и Дуровићи у Бихору. Кад су Рожајци у питању, о Алији Кучу и његовој браћи од којих сви потичу постоји више предања, а свима је заједничко да су дошли из Медуна. Нека братства сматрају да потичу од Поповића који тамо живе, док исељени Рожајци у Ђерекарама на Пештеру сматрају да потичу од Хасана Главатовића из Медуна. У самим Кучима не постоји предање код Дрекаловића о томе да ова братства потичу од њих, већ их једино својатају Милићи из Орахова који су грана Мрњавчића-Ђурђевића. За Драгошевиће из Грахова, Лаковиће и Томановиће из Малих Цуца, Барјактаровиће из Васојевића, Ракоњце код Бијелог Поља, као и исламизиране Растодере из Бихора и Калаче из околине РожајаЗатријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи. Према другој верзији овог предања коју је утврђено да нису Дрекаловићи насупрот њиховим предањима. Наиме, према устаљеном предању Калачи су од Милачића из Брскута у Кучима који су огранак Иликовића. Како Дрекаловићи припадају роду Куча, прво предање се може одбацити, због чега се може претпоставити да су Милачићи прибраћени Иликовићима. Сви православни Дрекаловићи славе Никољдан.

Бонкећи из Затријебача су албанска католичка група братстава која према устаљеном предању води порекло од Бона Кећија. О Кећију постоји више верзија предања од којих ће овде бити наведене две најпознатије. Према првој верзији предања коју наводи Ј. Хан, Кечи (како он назива Кећија) је бежећи од Турака дошао у словенски предео, који је касније постао познат као Пипери, и тамо је добио шесторицу синова са следећим именима: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипери. Због сукоба са староседеоцима, петорица браће су побегла у Затријебач, док су остали једино Кечи и Пипери од кога потичу данашњи Пипери. Лазар, Кастер, Вас и Меркот су убрзо потом отишли из Затријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи. Према другој верзији овог предања коју је Н. Радовановић послао Миљанову 1893. године каже се Кећо Понтин дошао низ корито реке Цијевне са шест синова: са првом женом је имао Оздра, Васа, Краса и Пипа, а са другом коју је довео са собом Ота и Бона. Четворица Кећових синова из првог брака су се убрзо раселили на разне стране и од њих потичу Озринићи, Васојевићи, Краснићи и Пипери, док су Ото и Бон остали са родитељима у кориту Цијевне. Касније је Бон отишао у Мужечку у Затријебач и од њега су Бонкећи, а Ото у Гвозден у Трабоин и од њега су Хоти. Бонкећи и Хоти су, за разлику од осталих родова, имали предање о пореклу од Кећа Понтиног. Притом Озринићи, Васојевићи и Пипери за разлику од Хота, нису сматрали Бонкеће за рођаке. Генетика је побила ова предања и не само што је утврђено да српска племена нису сродна Хотима и Бонкећима, што је било и очекивано, већ и они сами међусобно нису сродни јер Хоти припадају грани J2b2-Y21878, а Бонкећи припадају роду Куча. Богишић такође спомиње да сви ови родови потичу од Кећа Понтина, међутим наводи за њега да се доселио из Куршумлије.

Бонкећи се деле на Дацаите, Ђокиће, Ник-Ђерковиће, Никмараше, Дуке, као и неколико братстава из Стјепова. За Цацевиће који су према сопственом предању огранак Никмараша се сматра да су досељени из Љешанске нахије и да су сродни православним Ћушарима из Сјеница и муслиманима Оручевићима у Подгорици. Од Бонкећа су Никочевићи и неколико других братстава у околини Гусиња где су сви прешли на ислам. Бонкећи у Затријебачу славе Малу Госпојину, а у даљој прошлости су славили Никољдан.

Никићи и Нуцуловићи су према предању које је забележио Павле Ровински је 1894. године пореклом из Радетине код Селца одакле се доселио Гога са синовима Ником, Ђељошем, Љуљашем и Дедом. Ника је остао у Лазорцу и од њега су Никићи и њихов огранак Пајовићи који такође набрајају пасове до Нике, а остала браћа су прешла у Коће од њих су Нуцуловићи који су једини остали католици и Албанци. Свега деценију касније, Ердељановић је забележио нешто другачије предање по коме су преци ових братстава досељени у Лазорце средином XVIII века из села Бар код Селца у Климентима, а да су пореклом из Кастрата. Према тој верзији су касније из Лазорца, након што су се намножили, четири брата Ник, Ђелош, Љуљаш и Деда прешли у Коће и од њих потичу Нуцуловићи. Никићи и Пајовићи су се према свим предањима посрбили, прешли на православље и преузели славу Јесењи Јовањдан од Перића. Нуцуловићи су све до средине XX века су славили Стевањдан, док данас славе Св. Антонија. Никићи и Пајовићи су дуго одржавали односе са Климентима о чему говори и предање да су Кучи једном приликом због непријатељства са Климентима натерали једног њиховог угледног братственика да погуби двојицу заробљених Климената због чега су прекинуте пријатељске и родбинске везе које су ова братства са Климентима деценијама по доласку у Лазорце чувала. Јокановић наводи да Брацовићи са Косора сматрају су у сродству са Никићима и Пајовићима, као и Нуцуловићима, а томе иде у прилог и предање које Ердељановић наводи по коме су Брацовићи такође из Радетине код Селца. Међутим, то предање је вероватно новијег датума и представља покушај Брацовића да се вежу за већа братства која такође потичу из Климената јер је Богишић претходно за њих забележио да су досељени из Вукли, а не из Радетине.

Љухари из истоменог села у Фундини су албанско братство које према предању потиче од досељених Мартиновића са Бајица, што с обзиром на припадност роду Куча свакако није случај. Ердељановић је забележио да се досељени Мартиновићи измешали са староседелачким братством Љухарима који су преузели њихово презиме. Деле се на католике Ђоловиће и Перковиће и муслимане Муховиће. Од Љухара су и исламизовани Шабовићи из Плава којих има и у Доњем Бихору. Већим делом су католици и славе Никољдан, а мањим делом муслимани.

Пераловићи из Косора се сматрају за староседеоце, а ово братство је неколико генерација давало војводе у племену. Жијо, син родоначелника Перала, је први познати племенски војвода из овог братства. Њега је наследио син Рајич, а њега син Нико кога 1614. године Болица спомиње као једног од двојице кучких војвода. Славе Никољдан. Од Пераловића су муслимани Коленовићи из Гусиња и околине.

Нилејићи из Безјова, односно Ниљевићи како се данас презивају, важе за староседеоце у Кучима, а од њих потичу Бојовићи у Грнчару код Гусиња, као и муслимани Љуце из Никшића који прешли у Бјелопољску област захваљујући чијем резултату је утврђено да Нилејићи такође припадају роду Куча. Ниљевићи славе Никољдан, као и исељени Бојовићи.

Јововићи су према сопственом предању које спомиње Јокановић пореклом са Чева у Озринићима одакле су се доселили најпре у Косор, да би одатле прешли у Момче. Из тог места је део братства касније прешао у Горњу Кржању. Ердељановић их је сматрао за старинце. Славе Никољдан.

Јокановићи "Доброшани" су братство из Врбице у Кучима где су досељени из Бањкана у Затријепчу. Према предању које наводи Јокановић за своје братство, у Бањканима су живела браћа Ђуро и Гашо Јокановић па се Ђуро иселио у Врбицу, а од Гаша потичу Гашовићи у Бањканима. Јокановићи славе Никољдан, а Гашовићи који су се албанизовали и постали католици славе Малу Госпојину, племенску славу Затријепчана. Јокановићи се рођакају са неколико братстава истог презимена у Херцеговини, међутим како припадају роду Куча, таква предања се могу одбацити.

Бекташевићи и Лончаревићи из Гусиња су према предању Лончаревића пореклом од Милића из Бјелица, а у Гусиње су се доселили преко Бањкана у Затријебачу где је остао предак Бањкана. Међутим, за Зећировиће из Лахола у Бихору који су огранак Бекташевића је утврђено да припадају роду Куча чиме је оспорено и порекло од Милића из Бјелица који припадају Е-Z19851 грани и сродство са Бањканима који припадају R1b-Y32147 грани. Како у Орахову недалеко од Бањкана живе Милићи који припадају роду Куча, врло је могуће да  Бекташевићи и Лончаревићи потичу од њих, а да је предање о пореклу од Милића из Бјелица настало јер су знатно познатије братство од оних из Орахова. Међутим, исто тако је могуће да Бекташевићи и Лончаревићи потичу од Јокановића из Бањкана који су се иселили у Врбицу, а од њих су у Бањканима заостали Гашовићи. Бекташевићи су муслимани, док Лончаревићи славе Мратиндан. Од Бекташевића потичу Зећировићи из Лахола у Бихору. Оно што највише уноси забуну када су у питању ова братства јесте врло ретка слава Мратињдан коју у Кучима нико не слави нити има података о томе да је неко славио у прошлости.

Лапи или Љапи су исељено староседелачко братство из Фундине о коме нема много података. На основу презимена се може претпоставити да су били Албанци. Од њих потичу Лапчевићи из Александровачке Жупе захваљујући чијем резултату је утврђена припадност овог исељеног братства роду Куча. Лапчевићи славе Никољдан, а може се претпоставити да је исту славу славило и братство Лапи.

Радовићи су најстарије и уједно најбројније братство из села Братач код Невесиња. Према предању су пореклом из Куча одакле су се доселили преко Риђана. О томе да су Радовићи из Куча писао је и војвода Марко. До сада су једино тестирано братство у Херцеговини са предањем о пореклу из Куча за које се испоставило да припада истоименом роду.

Крсна слава

Крсну славу имају не само сва православна, већ и сва католичка албанска братства у Кучима која су овај обичај преузела од Срба. Најчешћа крсна слава у Кучима је Никољдан који славе сва братства у оквиру овог рода која важе за староседелачка, сви Дрекаловићи, део Мрњавчића и католици Љухари. Друга по заступљености слава је Митровдан, слава већег дела Мрњавчића, а трећа слава по бројности је Јесењи Јовањдан кога слави део Мрњавчића и Никићи. Готово сва католичка братства у Затријепчу, укључујући и Бонкеће који припадају роду Куча, славе Малу Госпојину коју они називају Зоја. Братства у Коћима су до половине XX века славила Стевањдан, а данас славе Св. Антонија. Неколико братстава је променило славу у прошлости о чему је Ердељановић детаљно писао. Тако за Беровјани и Перићи некада славили Митровдан као и већина Мрњавчића, па су према предању почели да славе Јесењи Јовањдан да би могли они и Кућани могли једни другима да иду на славу. Љуљановићи су раније славили Никољдан, а према предању почели су да славе Митровдан да би могли да се посећују са Дрекаловићима на славама. Сва албанска братства у Затријепчу су некада славила Никољдан, да би касније почели да славе Малу Госпојину.

Међу исељеним Кучима су ретки случајеви где су у новим срединама преузимали друге славе. Један од таквих примера су Чампари из Корита који славе Св. Агатоника због чега постоје мишљење да нису сродни Ђаловићима, још једном братству из Куча у Коритима, како им гласи предање.

Поред крсне славе, сви Кучи прослављају и племенску славу која се још назива и прислужницом, а то је Стевањдан, односно Шћепандан, како ову славу називају у Брдима. Сматра се да су Кучи ову славу узели за племенску јер на дан Светог Стефана победили Турке у бици на Малом Орљеву 1688. године.

Породице

У следећој табели је приказан до сада најпотпунији списак братстава која припадају роду Куча на основу предања о припадности горе наведеним сродним групама братстава према стању из периода између два светска рата. Братства за која је утврђено да насупрот њиховим предањима не припадају овом роду ће нешто касније такође бити наведена.

Поред братстава из Куча и оних која потичу из овог плмена, за поједина братства се такође испоставило да припадају роду Куча иако немају такво предање.

Поједина братства из самог племена Куча, као и већа муслиманска братства са севера Црне Горе која имају предања о пореклу из Куча, највероватније такође припадају роду Куча. За сва досада тестирана братства која важе за староседелачка у Кучима се испоставило да припадају истоименом роду, тако да се основано може претпоставити да исто важи и за преосталих пар братстава која нису до сада тестирана.

Породице које се везују за братства рода Куча

За поједина братства која имају предања о пореклу од братстава која припадају роду Куча се испоставило да то ипак није случај. Две сродне групе братстава се по својој бројности свакако издвајају, а то су Драгошевићи из Грахова и Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца. Према предању које је забележио Јован Иванишевић 1891. године, Лако Медуњанин је са четири сина бежећи од Турака дошао у село Риђане код Никшића. Од једног сина су Радовићи и Делибашићи, од другог Вујачићи у Грахово, а од Станоја (кога су по оцу звали Лако) и Срдана који су са оцем прешли у Мале Цуце су Лаковићи и Томановићи. Од свих наведених братстава једино Радовићи из околине Невесиња припадају роду Куча, док сва остала братства припадају E-Z19851 грани. Ово предање је веома битно јер свега две деценије касније ни братства из Грахова, која се заједно називају Дгагошевићима по свом претку Драгошу, као ни братства из Малих Цуца нису имали предање о заједничком пореклу. Чак шта више, Лаковићи и Томановићи су себе везивали за Љаковиће из Куча који су грана Дрекаловића-Иликовића, а та се прича очито допала и самим Љаковићима, па су и они временом почели да присвајају братства из Малих Цуца.

Генетски профил рода

Кучи припадају грани чији је филогенетски низ следећи:
E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>Z16659>Y3183>S2972>Z16661>BY5293
Припадност рода Куча BY5293 грани је потврђена на основу детаљних ДНК анализа тестираног Божовића из Затона код Бијелог Поља.

Старост Z16661 гране је на YFull стаблу процењена на између 3100 и 3500 година година, док процена за BY5293 грану још увек није завршена, али свакако не може бити старија од 3100 година. Најближи сродници Куча на нашем простору судећи по хаплотиповима су братства из Велишевца код Љига која славе Стевањдан, као и Јекић из Грабовца Банског код Петриње и Торбица из Кистања са истом славом. Међутим, ова братства нису СНП профилисана, а без тога је немогуће рећи да ли такође припадају истој грани као Кучи.

Када су у питању даљи сродници ван српског етничког простора, то су један тестирани из Архангелске области у Русији и један тестирани из Јужне Каролине који припадају Z16661 грани.

Модални хаплотип Куча на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

Географска присутност рода

Род Куча је највише присутан у истоименом племену где чини преко 90% становништва. Овај род на племенској територији, укључујући и ужа племена Коћи и Затријебач, не чини апсолутну већину једино у 4 насеља која званично имају тај статус (Раћи, Коћи, Бенкај и Делај). Племенско седиште је у Ублима, месту које је уз Орахово и Фундину највеће у овом племену. У периоду након Другог светског рата су кучка насеља Дољани и Маслине постала најнасељенија јер се налазе у непосредној близини Подгорице којој су касније и припојена. Братства која припадају овом роду су веома бројна у околини Гусиња, Плава, Рожаја и Тутина где су припадници овог рода највећим делом муслимани, а исламизирани Кучи су били врло бројни и у Пљеваљској области и Доњем Колашину све до 20-их година прошлог века када је завршен процес исељавања у Турску који је започет након Балканских ратова. Исељених братстава која према предањима потичу од братства која припадају овом роду у већем броју има у Васојевићима, Доњој Морачи, Зети и Подгору.

На следећој карти су приказани сви родови из Куча према народним предањима 1913. године који су чинили апсолутну већину становништва на одређеним просторима у Црној Гори, а за већину ових родова се касније испоставило да су заправо чине један велики род Куча.

[caption id="attachment_69141" align="aligncenter" width="228"] Родови из Куча у Црној Гори 1913. године према устаљеним народним предањима[/caption]

Када се претходна карта упореди са картом распрострањености рода Куча, јасно се може видети због чега су Кучи најбројнији род у Црној Гори, за разлику од Дрекаловића и Мрњавчића појединачно.

[caption id="attachment_69142" align="aligncenter" width="228"] Род Куча у Црној Гори 1913. године према народним предањима, историјским подацима и ДНК резултатима[/caption]

Фотографије подручја матичног предела рода

[caption id="attachment_69143" align="aligncenter" width="300"] Бардањи, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69144" align="aligncenter" width="300"] Безјово, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69145" align="aligncenter" width="300"] Убли, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69147" align="aligncenter" width="300"] Горње Стравче, Google Street View[/caption]

[caption id="attachment_69148" align="aligncenter" width="300"] Брскут, Google Street View[/caption]

Истакнути припадници рода

Из рода Куча је проистекло доста познатих личности о којима би се могло доста писати, међутим овде ће бити речи само о неколико најпознатијих припадника овог рода, при чему њихови људски квалитети нису били критеријум приликом избора.

Лале Дрекалов (XVI век-XVII век) - кучки војвода у првој половини XVII века и предак свих Дрекаловића. Његов отац Дрекале такође је био кучки војвода који је на том месту наследио свог таста Жија Пераловог. Као што је већ споменуто, Марјан Грбичић Болица 1614. године спомиње Лала Дрекаловог као једног од двојице војвода ратоборног племена Куча Албанаца. Лале се женио два пута - прва жена му је била Албанка из Кастрата, а друга Српкиња из Братоножића која је била сестра или ћерка братоношког војводе Пеја Станојева. Другом женидбом Лале у договору са митрополитом цетињским Рувимом прелази у православље, а након тога је огромнна већина католика у Кучима, сем у Затријепчу и Коћима, следила његов пример. Са првом женом је имао сина Вука који је био католик и који се одселио са мајком у Кастрате, а касније прешао у Подгорицу и прешао на ислам, а синове Вујоша, Илика, Чеја и Мија је добио са другом женом. Слободно се може рећи да је одлука војводе Лала да пређе на православље најдалекосежнија у историји Куча јер су након тога, са изузетком ужих племена Затријепча и Коћа, Кучи постали већински српско православно племе. Да је Лале којим случајем остао католик, Кучи би данас највероватније и данас већински били не само католици, већ и Албанци.

Васа Чарапић (1770-1806) - војвода Грочанске нахије и војсковођа устаничке Србије познат и као Змај од Авале. Рођен је у подавалском селу Бели Поток, а Чарапићи из тог села су према предању пореклом од истоименог братства из Убаоца у Кучима који су грана Дрекаловића-Вујошевића. Због тога што славе Ђурђевдан, постоји и мишљење да потичу од дробњачких Чарапића. Презиме су према предању добили тако што је њихов предак случајно убио пса од неког Турчина, па кад му је плаћао накнаду, новац је послао у чарапи због чега су прозвани Чарапићима. Васа Чарапић је као фрајкор (припадник аустријске добровољачке милиције састављене од Срба) учествовао у  Аустријско-турском рату 1788–1791 када је привремено ослобођено подручје око Велике Мораве познатије као Кочина Крајина. Том приликом се истакао великим јунаштвом звог чега је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Избегао је сечу кнезова 1804. године, али Турци су му том приликом убили брата Марка након чега Васа одлази у хајдуке. Од почетка је учествовао у Првом српском устанку у коме је био један од главних војсковођа и најоданијих сарадника вожда Карађорђа. На Васин наговор, Карађорђе одлучује да нападне Београд, иако већина устаничких првака није веровала у успех. Васа је са 3000 устаника предводио напад 29. новембра 1806. године, а тешко је рањен куршумом пред Стамбол-капијом када је повиком "За мном, браћо!" започео јуриш на турске положаје. Умро је истог дана у Карађорђевом шатору, а по сопственој жељи је сахрањен у манастиру Раковица. По наредби краља Петра 1910. године подигнут му је споменик у Београду, а улица у строгом центру Београда која води од Народног позоришта до Калемегдана је названа по њему. Васа је био познат је био по великој нетрпељивости према Турцима, а у народу је упамћен пре свега по великом јунаштву и херојској погибији приликом ослобађања Београда.

[caption id="attachment_69151" align="aligncenter" width="225"] војвода Васа Чарапић[/caption]

Марко Миљанов Поповић (1833-1901) - кучки и црногорски војвода и народни књижевник. Рођен је у Медуну у Кучима, матици Поповића који су грана Дрекаловића-Иликовића. Као перјаник улази у службу књаза Данила 1856. године, исте године када је извршена друга похару Куча, неделу црногорске војске о којем је војвода Марко касније писао у делима осуђујући злочине који су тада почињени против Куча. Истакао се јунаштвом у многим борбама против Турака, а књаз Никола га је наградио положајем судије. Због рада на присаједињењу Куча Црној Гори, за његову главу су Турци расписали награду. Изабран је у Црногорски сенат 1874. године који ће касније постати Државни савјет. Командовао је црногорском војском у чувеној бици на Фундини 1876. године када су турци претрпели тежак пораз, а Кучи у потпуности ослобођени од турске окупације. Након оштрог сукоба са књазом Николом, 1882. године напушта Државни савјет и враћа се у родни Медун. Иако је до тада био неписмен, као и скоро све тадашње војводе из Црне Горе, почиње да се бави књижевношћу након што је научио да чита и пише. Иако његов стил писања није имао неку велику литерарну вредност, његова дела су по значају одмах након Његошевих. Његов стил писања је био фактографски, тако да се држао чињеница често наводећи изворе. Најпознатија дела су му "Примјери чојства и јунаштва", "Племе Кучи у народној причи и пјесми" и "Живот и обичаји Арбанаса". У првом раду је препричао бројне анегдоте из свакодневног живота Црногораца којима је изнад свега идеализовао моралне вредности, док је његов рад о Кучима један од најзначајнијих о овом племену. Књигом о Арбанасима је покушао да Србима приближи овај народ и истакне пре свега њихове добре особине. Увек је са поносом истицао своје српство, а тако је васпитавао и своје три ћерке од којих је Милица Миљанов као добровољац учествовала у борбама током целог Првог светског рата. Војвода Марко се у историјским изворима углавном наводи по имену оца, а не по презимену, због чега се често погрешно сматра да се презивао Миљанов.

[caption id="attachment_69140" align="aligncenter" width="226"] војвода Марко Миљанов Поповић[/caption]

Ејуп Ганић (1946-) - бошњачки политичар из Странке демоктратске акције у Босни и Херцеговини. Рођен је у Себечеву код Новог Пазара. Дипломирао је и магистрирао у Београду, а докторирао у Торонту. Као самостални истраживач и професор је радио на неколико познатих универзитета у САД. Члан председништва Босне и Херцеговине постаје 1992. године као наводни представник осталих народа иако је био Бошњак, а члан овог тела које је било под директном контролом Алије Изетбеговића остаје све до краја рата 1995. године. Од 1997. до 2001. године у два одвојена мандата вршио функцију председника Федерације Босне и Херцеговине. Србија га терети за злочин у Добровољачкој улици када су упркос договору о мирном повлачењу ЈНА из Сарајева бошњачке паравојне јединице напале колону ЈНА и том приликом убиле 9 војника, а укупно 42 војника заједно са другим убиствима које су муслимани починили тих дана. Ганић је ухапшен 2010. године током посете Великој Британији да би га тамошњи суд убрзо пустио са образложењем да се ради о политички мотивисаној оптужници.

Душко Вујошевић (1959-) - најуспешнији кошаркашки тренер у историји КК Партизан. Рођен је у Подгорици, а његова породица потиче од Вујошевића из Куча. Од своје пете године живи у Београду. У домаћим клупским такмичењима је са Партизаном освојио 12 титула првака државе и 5 националних купова, док је у регионалној АБА лиги освојио 5 титула првака. На европским такмичењима је освојио Куп Радивоја Кораћа са Партизаном (1989) и титулу првака Европе са јуниорском репрезентацијом Југославије (1988). Тренирао је више клубова у инсторанству, између осталих и ЦСКА из Москве, али у више наврата се враћао у Партизан. Водио је репрезентацију Црне Горе од 2007. до 2010. године у периоду након отцепљења. Од 2011. до 2015. је упоредо са тренерским послом обављао и функцију председника ЈСД Партизан. Против свог матичног клуба је поднео тужбу због неисплаћених дуговања 2017. године због чега су блокирани рачуни клуба. Познат је по оштром језику и честим испадима на терену. Истиче се по југословенству и осуди национализма, и то пре свега српског, као и ставу да је Србија највише одговорна за ратове 90-их који је изнео убрзо након што је постао селектор репрезентације Босне и Херцеговине 2017. године. Већ следеће године је постао почасни грађанин Сарајева. Вујошевић се изјашњава као етнички Црногорац.

Особине рода

Захваљујући томе што је неколико аутора врло опширно писало о Кучима почетком XX века, о овом роду можда постоји више података из тог периода него о било ком другом у Црној Гори. Оно што су свакако најбитније особине Куча, јесу ратоборност и спремност да се и по цену живота боре за своју слободу. Православни Кучи су се увек истицали по свом српству, а и у данашње време су уз Васојевиће и Пивљане окосница српства у Црној Гори када су у питању племена. Католички Кучи, иако су често долазили у сукобе са својим православним комшијама, увек су заједнички наступали са њима према суседним племенима што је посебно дошло до изражаја у сукобу са Хотима око Корита и десне стране долине Цијевне код данашње границе са Албанијом. Заједништво, упркос верским и етничким разликама, је дакле такође једна од битних особина Куча.

Миљанов је у својим делима препричао доста занимљивих анегдота о Кучима, а једна која се тиче његовог братства је посебно упечатљива. Кад је један стари Поповић питао Ђаку, жену војводе Чубра с Медуна из овог братства која је раније била удата за неког Божовића из Пипера, које је братство од та два боље, онда му је одговорила: "Ви сте, Поповићи, и бољи и гори од Божовића.". На питање збуњеног Поповића како је то могуће, одговорила му је следеће: "Ево овако: код вас има и добрих да их можеш поред цара ставити и да ти не буде жао што си их ту поставио, али има и оних да их поставиш поред најгорег Циганина и да те не заболи душа што му ниси дао место које је достојно њега. Код Божовића нема, као код вас, људи који би могли ни код цара ни код Циганина, него се они држе заједно да не знаш који је од кога бољи. Они ни на кога не личе, него само на себе! Ево, зато сте ви и бољи и гори.". Ово је вероватно најбоља анегдота икада испричана не само о Поповићима, који су иначе најугледније братство у племену, већ и о Кучима у целини јер погађа у срж када је у питању њихов менталитет.

Код Куча се примећује и једна особина која није типична за црногорска и брђанска племена, а то је не баш тако чврста везаност за веру. О промени вере код Куча говоре како предања, тако и историјски извори. Мрњавчићи и Дрекаловићи су према предањима изворно били православци, па су касније прешли на католичанство, да би се касније поново вратили на православље. Свакако најпознатији случај је масовни прелазак са католичанства на православље за време војводе Лала, а веома су бројни појединачни случајеви исламизације православаца и католика који су углавном живели у Медуну одакле су касније протерани од стране Дрекаловића. Битно је споменути да међу исељеним Кучима има више муслимана него међу свим племенима из Црне Горе заједно, а чак и у самим Кучима у Фундини живе поједина муслиманска братства. С друге стране, малобројна муслиманска братства у Кучима су се вратила на православље или католичанство по слабљењу турске власти. У данашње време се православни Кучи претежно изјашњавају као Срби, а мањим делом као Црногорци, католици се изјашњавају као Албанци, а муслимани већином као Бошњаци.

Оно по чему се Кучи такође истичу јесте јак племенски идентитет који су држали и по исељењу из племена. Поносно су истицали да су Кучи чак и по преласку на ислам, што није случај са исељеницима ни из једног другог српског племена који би се по правилу одрицали не само српског, већ и племенског идентитета. Колико су исламизирани Кучи држали до свог племенског порекла, најбоље говори и следећа прича коју је забележио Андрија Јовићевић говорећи о претку Ганића у Плаву који је од Ганића из Рожаја: "Један пут се у његову присуству хвалио неки Турчин, да је убио једнога Куча, па се изразио погрдно: да је убио Кучкића, (мјесто Куча). Ово је увриједило Ганића, и ако је био муслиман, па убије Турчина и утече у Плав, гдје његово потомство и данас живи.".

Закључна разматрања

За утврђивање порекла рода Куча нису довољна само предања, исто као што нису довољни историјски извори који су у великој мери оскудни. Иако су историјски извори свакако релевантнији од предања, њима се могу надоместити празнине и одређени историјски подаци ставити у одговарајући контекст.

Најстарија матица рода Куча је највероватније катун Љеша Туза у коме се спомиње Петар Куч и који се налазио у подручју данашњих племена Кастрата и Шкреља. Одатле су прешли у данашње село Кући северно од Враке и околна села у којима се Кучи спомињу 1416. Године да би се преко Кастрата доселили у Брштан и Бардању на Цијевни. Одатле је већи део прешао на данашњу територију Куча, а мањи део у Селце у Климентима, одакле ће касније део или сви такође прећи на племенску територију Куча. Као што је већ речено, и Брштан и Бардањи већ вековима припадају Климентима, а у XV и XVI веку су припадала Кучима. О томе да су Кучи на простор истоименог племена досељени низ Цијевну јасно говоре предања четири највеће групе братстава која чине род овај о њиховим миграцијама:

1. Мрњавчићи (из Брштана или Бардања у Орахово)
2. Дрекловићи (из Климената у Брштан и одатле у Безјово)
3. Бонкећи (низ Цијевну у данашње истоимено село у Затријепчу, а одатле у Мужечку)
4. Никићи и Нуцуловићи (из Климената у Лазорце у Орахову)

Овде наравно нису узети у обзир делови предања о старијим миграцијама које су готово извесно плод маште и покушаја да се Грча и Дрекале вежу за Мрњавчевиће и Кастриоте. Како ове четири групе братстава немају предање о међусобном сродству, сем што Мрњавчићи својатају Дрекаловиће, може се закључити да је матица Куча из Црне Горе заиста долина Цијевне која данас чини јужни део племенске територије Климената. Да ли су Дрекаловићи огранак Мрњавчића или су део другог таласа миграције није од неког значаја када је у питању географско порекло овог рода јер се предања што се тога тиче поклапају. Исто тако, одговор на питање од кога тачно потичу остала мања братства из Куча која припадају овом роду не би допринео разјашњавању порекла рода Куча, већ само утврђивању њговог родослова.

На следећој карти је приказан највероватнији правац миграција Куча у средњем веку, као и четири највеће групе братстава које чине овај род.

[caption id="attachment_69149" align="aligncenter" width="128"] Миграције рода Куча у средњем веку[/caption]

Етничко порекло Куча је тема о којој је доста писано и о којој постоје различита мишљења и међу најугледнијим етнографима. Тако је Јован Цвијић сматрао Куче за посрбљене Албанце што се може видети и на његовој етничкој карти Балкана из 1913. године, што је занимљиво имајући у виду да је читаву северну Албанију означио као етнички мешовиту иако су Срби и тада били у великој мањини у односу на Албанце.

[caption id="attachment_69150" align="aligncenter" width="300"] Кучи на етничкој карти Балкана Јована Цвијића[/caption]

Како се Петар Куч спомиње у арбанашком катуну Љеша Туза заједно са Битидосима и Бушатима који су касније живели у Кучима и суседним Пиперима, може се основано претпоставити да је у питању родоначелник рода Куча. Други најчешћи аргумент да су Кучи изворно Албанци је што родовски назив Куч вероватно потиче од истоимене албанске речи која у преводу на српски значи "црвен". С друге стране, већина самих Куча је због предања Мрњавчића и Дрекаловића о пореклу од српске властеле одувек сматрала да су српског порекла. На основу турског дефтера из 1485. године, јасно се може видети да су Кучи још тада били етнички мешовито племе иако је род Куча и тада у њему чинио већину становништва што данас знамо на основу ДНК резултата потомака тадашњег становништва. Албанска имена су преовлађивала у пет насеља (Банкећи, Бардањи, Битидоси, Брођине и Лазорци), српска у два (Брштан и Радун), а једно насеље је имало приближан број српских и албанских имена (Пантаљеш).

Занимљив је податак да су Кучи у првих пар векова постојања овог племена имали двојицу војвода што потврђују и предања и историјски извори. До те подвојености је највероватније дошло услед тога што су у западном делу племена живели претежно православци, а у источном католици. Тако су једно време војводе били Жијо Пералов са Косора и Дреца Дедин из Орахова. По именима би се могло наслутити да је први био Србин, а други Албанац. Пераловићи живе на Косору и важе за старинце, а Дреца је син родоначелника Дедића из Берове у Орахову који су грана Мрњавчића. Оно што је куриозитет овде јесте да данас знамо да су и Пераловићи и Дедићи исти род иако су први тада били православци, а други католици. Дреца Дедин је касније војводско звање на племенском збору пренео на Дрекала, а њега је наследио син Лале за кога је Болица забележио 1614. године да је био једна од двојице војвода Куча Албанаца. Други војвода је тада био Ника Рајичев, унук Жија Пералова, због чега се може одбацити Боличина тврдња о томе како су сви Кучи били Албанци је су Пераловићи још тада били православни Срби. Може се закључити да је Ника био војвода српског дела Куча, а Лале албанског при чему су католици били бројнији. По преласку Лала и њему лојалних племеника на православље, преостали католици у Затријепчу и Коћима формирају истоимена ужа племена у оквиру ширег племема Куча и од тада су имали своје војводе, док војводство код Пераловића након Ника престаје и Дрекаловићи од тада постају војводско братство свих православних Куча. Колико је овај догађај преласка војводе Лала на православље утицао на етничку и верску слику Куча, показује и то што су Албанци почетком XX века према Ердељановићевом истраживању чинили свега нешто више од једне седмине становништва у племену.

Да би размотрили етничко порекло целокупног рода из свих углова, неопходно је анализати његове основне гране појединачно.

1) Мрњавчићи су према предању пореклом Срби који су доласком у долину Цијевне постали католици и делом се албанизовали јер није било Срба у окружењу. Овом предању у прилог иде то што су у селу Пантаљеш (данашње Орахово), које је названо по претку Мрњавчића, српска и албанска имена била готово подједнако заступљена. Такође, у прилог овој могућности би ишло то што се за Пераловиће са Косора, за које нема назнака да су икада били Албанци, испоставило да су исти род са Мрњавчићима, те су вероватно део тог првог таласа досељавања Куча. Ако су Мрњавчићи изворно били Срби, то би значило да су и остала братства рода Куча изворно српска, али да су се албанизовала јер су дуже боравила у албанском окружењу у долини Цијевне. Друга могућност је да су се Мрњавчићи доселили као Албанци и да су се временом посрбили, исто као што се то касније догодило са Дрекаловићима, Никићима и Пајовићима. Ердељановић је након обимног истраживања овог племена био убеђен да су Мрњавчићи заиста били Срби, иако су се доселили као католици, како им и гласи предање.

2) Дрекаловићи су према предању досељени као католици из Албаније. Љ. Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка о Кучима наводи да су Дрекаловићи досељени као Албанци и да су Дрекале и Лале типична албанска имена из тог периода. У прилог томе наводи да се савременик Лала Дрекаловог који је био војвода у Крајини звао Лале Дрекин. Ако имамо у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик, може се констатовати да су Дрекаловићи заиста досељени у Куче као Албанци били они огранак Мрњавчића или не.

3) Бонкећи су досељени у истом периоду кад и Мрњавчићи, међутим нешто другачијим путем о чему је већ било речи, иако им је матица иста као Мрњавчићима. Према предању су одувек Албанци и католици, те су због своје бројности предводили мања албанска братства у племену. Како се у Фундини 1485. године спомињу само српска имена, јасно је да Љухари не могу бити староседеоци у том селу, а како су католици и Албанци и притом припадају роду Куча, једино могу бити од Бонкећа иако не постоји такво предање.

4) Никићи и Нуцуловићи су се последњи доселили и са њиховим доласком је завршен процес насељавања овог племена од стране рода Куча. Предања говоре да су се доселили из околине Селца у Климентима, с тим што први кажу да су из Радетине, а други из села Бар, те је врло могуће да и дан данас у Климентима има братстава која припадају роду Куча. Никићи и њихов огранак Пајовићи имају чврсто предање да су се временом посрбили и прешли на православље, док су њихови рођаци Нуцуловићи из Коћа остали Албанци и католици.

На основу ових података може се закључити да су се Кучи досељавали у најмање три етапе, а можда и у четири што је ипак далеко мање вероватно. Оно што се поуздано може рећи јесте да су преци три од четири највеће групе братстава која чине род Куча досељени као Албанци или као албанизовани Срби како поједина предања тврде, док се за Мрњавчиће засигурно зна једино да су досељени као католици. Занимљиво је да Кучи мешају слово Л изговарају га као меко Љ, што је иначе типично за Албанце, тако да се та два слова често мешају па многа братства имају по два презимена зависно од тога како су званично пописивана (са Л или са Љ) о чему је писао Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка Миљанова.

И на крају, неопходно је рећи да се не може са сигрношћу тврдити да су Кучи даљим пореклом Срби или Албанци, већ се једино може говорити о томе која је од те две могућности вероватнија. Оно што је чињеница јесте да су последњих неколико векова Кучи једним делом Срби, а другим Албанци, по чему су уз Шестане из Крајине једино племе, али и род, које је остало етнички мешовито. Међутим, припадност једној нацији се не мери даљим етничким пореклом, већ делима, а православни Кучи су својом борбом за ослобођење и уједињење српског народа за то најбољи пример. Кучи су дали велики број истакнутих личности у српској историји, а војвода Марко Миљанов је свакако најчувенији Србин из Црне Горе уз владике Петра I и II. Такође, мало које племе из Црне Горе се може похвалити да се није одрекло српства чак ни у данашње време када су Срби у Црној Гори изложени бројним притисцима након осамостаљивања Црне Горе 2006. године, већ се и даље огромном већином изјашњавају као Срби.

Извори података

ДНК резултати:

• Српски ДНК пројекат
• Bošnjački DNK projekat
• Albanian Bloodlines Project
• 23andMe - резултате прикупио Небојша Новаковић (Српски ДНК пројекат)
• YFull (E-Z16661)
• Анонимно тестирање 404 појединца из Црне Горе из студије Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. - статистичка обрада Синиша Јерковић (Српски ДНК пројекат)

Литература:

• Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
• Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
• Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Насеља и порекло становништва (књига 11), Српски етнографски зборник (књига 23), Српска Краљевска Академија, Београд, 1922.
• Андрија Лубурић, Дробњаци - племе у Херцеговини, Београд, 1930.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
• Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.
• Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Етноантрополошки проблеми, монографије (књига 8), Одељење за етнологију Филозовског факултета у Београду, Београд, 1989.
• Јевто Дедијер, Херцеговина, Насеља српских земаља (књига 6), Српски етнографски зборник (књига 12), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
• Јован Вукмановић, Црмница - антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука - одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
• Јован Ердељановић, Братоножићи - племе у црногорским Брдима, Насеља српских земаља (књига 5), Српски етнографски зборник (књига 11), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
• Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
• Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Насеља и порекло становништва (књига 24), Српски етнографски зборник (књига 39), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
• Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
• Марко Миљанов Поповић, Примјери чојства и јунаштва, Чупићева задужбина, Београд, 1901.
• Милета Војиновић, Пљеваљски крај - прошлост и порекло становништва, Пљевља, 1997.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита - антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска Краљевска Академија, Београд, 1967.
• Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица - антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 37), Српски етнографски зборник (књига 75), Српска Краљевска Академија, Београд, 1960.
• Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, "Пролетер" АД Бечеј, Пљевља, 2006.
• Миљан Јокановић, Племе Кучи - етничка историја, 2. издање, Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
• Милош Војиновић, Стотину година од исељавања муслимана из Црне Горе за Турску 1914-2014, Колашин / Алачата, 2014.
• Милош Војиновић, Тадија Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин, 2015.
• Мирко Барјактаровић, Село Петњик, Зборник радова Енографског института књ. 19, Београд, 1986.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
• Петар Петровић, Рашка - антропогеографска истраживања - Књига II, Музеј "Рас", Нови Пазар, 2010.
• Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет у Београду, Београд, 1968.
• Радослав Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
• Томо Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
• Чедомир Булајић, Вилуси, Одбор за проучавање села САНУ / Институт за социолошка истраживања, Београд 1994.
• Čedomir Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd, 1987.
• Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica, 2003.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima - Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.
• Robert Elsie, The Tribes of Albania - History, Society and Culture, I.B. Tauris & Co. Ltd, London / New York, 2015.
• Selami Pulaha, Defteri i regijstrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, Shtypshkronja "Mihal Duri", Tiranë, 1974.

The post Род Куча appeared first on Порекло.

Порекло становништва у селу Богатић, општина Промина (Далмација). Приредио сарадник портала Порекло Слободан Зрнић.

Богатић је село северозападно од Дрниша. Припада општини Промина. Налази се на левој обали реке Крке. С друге стране реке је манастир Крка.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ПОПОВИЋ (72) – (присутни у 18. веку)

Хрватска презимена

БАГИЋ (132) – (присутни у 18. веку)

ДОГАН (64) – (присутни у 18. веку)

ГЛУЈИЋ (51) – (присутни у 18. веку)

МУДРИНИЋ (72) – (присутни у 18. веку)

ЧИПИН (19) – (присутни у 18. веку)

ЏЕПИНА (25) – (присутни у 18. веку)

ШКАРИЦА (73) – (присутни у 18. веку)

ШКРОБОЊА (8)  – (?)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Богатић (Дрниш, Далмација) appeared first on Порекло.

Кожловац је село у Далмацији, југоисточно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Село се налази на ободу великог крашког поља, издуженог у правцу северозапад-југоисток.  У њему је настало више села и град Бенковац. Проз поље протиче повремени ток Јаруга. Кожловац је делом на северном ободу поља (новије насеље), док су стари засеоци на већој надморској висини, иза Кугиног брда и Ћемера (237 м). Највиши врх је Велика Мејаница ( 413 м), далеко изнад села, на чијој се западној страни налази каменолом. За рељеф Кожловца су карактеристични крашки облици звани драге – кланци са повременим мањим токовима, који су ерозијом и формирали драге у далекој прошлости. То су Драга Миловац, Лујина драга и Иванишевића драга.

Кожловац се раније звао Кожуловац, а добио је назив по српском презимену Кожул, које и данас постоји у селима околине Задра.

У Кожловцу се налази православна црква Свете Петке.

На попису 1991. године, Кожловац је имао 373 становника, од чега је био 371 Србин и 2 непозната.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАЉАК (42) – Свети Лука (присутни у 18. веку)

БАШИЋ (14) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Вид Башић пок. Милана.

ВИДОВИЋ (11) – Свети Јован

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Илија Видовић пок. Миросава и Гаврило Видовић пок. Николе.

ЗОРИЦА (48) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

ИВАНИШЕВИЋ (166) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из године, уписани су Милоје Иванишевић пок. Радоша и Јован Иванишевић пок. Ђуре.

КОЛУНЏИЋ (6) – Свети Никола

ЉУБОВИЋ (7) – Свети Георгије

МАТИЋ (13) – Свети Георгије

РОКВИЋ (20) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

УЗЕЛАЦ (110) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из године, уписан/а је Данила Узелац пок. Томе.

ШОЛАЈА (11) – Свети Георгије

Извори:

• Задарско окружје на млетачком катастру из 1709; горњи котар, Марко Римац, 2012.
• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Кожловац (Бенковац) appeared first on Порекло.

Доњи Лепури су село у Далмацији, југоисточно од Бенковца. Административно припадају граду Бенковцу (Задарска жупанија). Горњи Лепури се налазе у саставу насеља Доњи Лепури.

Село се налази на ободу великог крашког поља, издуженог у правцу северозапад-југоисток.  У њему је настало више села и град Бенковац. Проз поље протиче повремени ток Јаруга. Доњи Лепури се налазе на северном ободу поља, док су Горњи Лепури у залеђу, изнад поља. Највиша брда су Пљешевица (334 м) и Умац (302 м). Између Лепура и Булића је врдо Гладуша.

У Доњим Лепурима је била стара римокатоличка црква Светог Мартина, срушена у рату. Село је добило име по хрватском презимену Лепур.

На попису 1991. године, Доњи Лепури су имали 272 становника, од чега 235 Хрвата (86%), 35 Срба (12%) и 2 неопредељена, односно непозната.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАНИЋ (46) – Свети Стефан Дечански-Мратиндан (присутни у 18. веку)

УЗЕЛАЦ (7) – Свети Никола

Хрватска презимена

БЉАИЋ (10) –

ДУЈМИЋ (12) –

ЈУРИЋ (4) –

КАМБЕР (3) –

КАРДУМ (16) –

ЛЕПУР (58) – (присутни у 18. веку)

МИЈИЋ (14) –

МИЛЕТИЋ (5) –

ПАЈИЋ (5) –

ПАВЛОВИЋ (45) – (присутни у 18. веку)

Извори:

• Задарско окружје на млетачком катастру из 1709; горњи котар, Марко Римац, 2012.
• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Доњи Лепури (Бенковац) appeared first on Порекло.

Булић је село у Далмацији, југоисточно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Село се налази на ободу великог крашког поља, издуженог у правцу северозапад-југоисток.  У њему је настало више села и град Бенковац. Кроз поље протиче повремени ток Јаруга. Највише брдо је Гладуша (237,6 м), које раздваја Булић од Лепура. Даље од поља су Чатрња (303 м) и Умац (273 м).

Римокатоличка црква Светог Антуна је подигнута 1892. године.

На попису 1991. године, Булић је имао 810 становника, од чега 663 Хрвата (86%), 122 Србина (12%), једног Југословена и 24 непозната.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БОГУНОВИЋ (?) – Свети Јован

ДЕСПОТ (3) – Свети Георгије

КНЕЖЕВИЋ (2) – Свети Никола

КОРЛАТ (16) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

МАЦАТ (3) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, за Лепуре, уписан је Радоша Мацат (Mazut) из Булића.

ВУКАС (10) – Свети Никола

Хрватска презимена

БОЖИНА (10) –

БУДАН (14) – (присутни у 18. веку)

ЕРСТИЋ (3) –

ЗРИЛИЋ (5) –

ЛЕПУР (4) –

НАКИЋ (31) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписани су Јуре Накић пок Илије и Цвитко Накић из Вукшића.

НИМАЦ (10) –

ПАЈИЋ (5) –

РАШИЋ (16) – (присутни у 18. веку)

На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Иван Рашић пок. Луке

РУБЕЉ (41) – (присутни у 18. веку)

• На млетачком катастру из 1709. године, уписан је Петар Рубељ пок. Боже.

ШАРИЋ (13) – (присутни у 18. веку)

Извори:

• Задарско окружје на млетачком катастру из 1709; горњи котар, Марко Римац, 2012.
• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Булић (Бенковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Река,  општина Косовска Митровица  – Косовскомитровачки округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је у долини Реке, леве притоке Трепчанске реке, источно од села Лисице. У међама села су: Чука, Дуго брдо, Лисичије брдо, Каловити поток, Јосов поток, Тополски поток и Гробље.

Воде.

Пије се вода из шест бунара.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су на местима: Доње њиве, Њиве код Сокака, Њиве код Воденице. Има мало шуме на Сикиљачи, а испаша је на Чуки.

Остали подаци о селу.

Гробље је y селу Шупковцу, заједничко гробље за села Реке и Шупковац.

Године 1921. село Река има 8 домаћинстава са 81 чланом; 1948 – 18 домаћинстава са 146 чланова.

Порекло становништва.

Родови Арбанаса прешли су из села Шупковца.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло становништва, село Река (Косовска Митровица) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Засела (по књизи Засеље),  општина Косовска Митровица  – Косовскомитровачки округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Јужно од Реке је село Засеље. У међама села су: Враљош (брдо), Секулина ливада, Кабој, Крављи брод (газ), Фератова башча, Српске њиве.

Воде.

Потоци су: Грабовац и Маљоковски поток. Пије се вода с извора и 11 бунара.

Земље и шуме.

Топографски називи за њиве и ливаде: Топола, Арашкавић, Крчевина, Њиве и Ливаде испод кућа.

Године 1921. Село има 44 домаћинстава са 230 чланова; 1948 – 69 домаћинстава са 540 чланова.

Порекло становништва.

Родови.

После сеобе Срба (1739) у село продиру Арбанаси из скадарске Малесије. Настанише се у селу са проређеним српским становништвом. Живели су неко време у заједници, притискивали Србе, који су се одселили.

Трагови заједничког живота сачували су се у топографским називима: Секулине ливаде, Српске њиве, Арашкавић.

Сада су становници сами Арбанаси.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло становништва, село Засела (Косовска Митровица) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Шупковац,  општина Косовска Митровица  – Косовскомитровачки округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је непосредно уз град Косовску Митровицу, у долини Трепчанско - Старотршке реке, више њеног ушћа у Ситницу.

Воде.

Поток Појила и вода Извор код Врбе. За пиће и употребу становници воду користе са више од тридесет бунара.

Земље и шуме.

Потеси су: Виноградиште, Мелиште, Јаруга, Чука и Закук.

Тип села.

Село састављају махале. Одстојање међу махалама је 100–200 метара. Куће у махалама су збијене.

Два гробља су у Равништу и Мелишту.

По попису од 1921. г. Шупковац је имао 40 домаћинстава са 274 члана; 1948 — 69 домаћинстава са 540 чланова.

Порекло становништва.

Око 1750. започело је насељавање више кућа Арбанаса из скадарске Малесије. Колонист:

-Ћук (l кућа, Св. Никола зимњи) се доселио из Зрмање у Лици и настанио се 1913. године на купљеном земљишту.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло становништва, село Шупковац (Косовска Митровица) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Беласица,  Град Крушевац  – Расински округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је у ставама Пилатовачке реке и Кулске реке. Око села су: Тумба, Сребреница (1415м), Јавор, Пилатовица (1703м), Шаторица (1750м), Мусинац (1725м), Раденовац и Говеђе брдо.

Воде.

Речице и потоци су: Рупничка река (Рупнички поток), Пролупљенички поток (извире у Пролупљенику). Од саставака Пилатовачке реке и Кулске реке тече Беласичка река. Извори су: Извор у селу и Беле воде.

Остали подаци о селу.

Око Кулске реке на Кули Сребреници, на граничним брдима су шуме и ливаде. Гробље православних је у Смречју, а муслимани се копају ниже кућа.

Старине у селу.

У Кулској реци је Кула у развалинама. Прича се да је у њој био "летњи" двор краља Милутина. Зид грађевине од необрађеног камена и креча, на десној речној обали, издиже се 8–10 м. Око Куле су ливаде и понека њива под стрним "брзим" житима — јечмом, овсом и ражи, а и кукурузом, овде познатим "скорозрелцем", "тромесечаром", "брзаком" или, најзад – "косовцем", што овде зри за 90–95 дана.

Топоним Рупничка река опомиње на рупнике, наше средњовековне рударе. Дуж корита Шаторичке реке су "шлакњишта", купишта "шлакње" – троске од отопљених руда. На Шаторици и на граничним брдима су многобројне "рупе", вертикална окна. Прича се да је у "старо време" око Куле била нека варош. Данас на странама Кулске реке земљиште је неравно, пуно већих и мањих улегнућа – "рупа", на местима негдашњих кућа и зграда.

Близу Куле, на десној страни Кулског потока, стојала је црква. Зову је Стара црква, а друга – Нова црква билаје на левој страни реке, крај извора Белих вода. У потесу Кула Сребреница је место Коначе. Ту "ћуте" (стоје) темељи мање грађевине од чврсте грађе.

Порекло становништва.

Родови.

Одселили су се:

-Бушете, Бушетићи (Св. ап. Тома и Томина недеља), у време Карађорђевог војевања у Михаиловац у Левчу; неки после рата 1877/78. У Штаву код Луковске Бање и у Топлицу — село Сагоњево.

После 1878. одселили су се:

-Вулићи и Топаловићи у ослобођену Топлицу.

У селу су:

-Ивић и Минић (2 куће), нови досељеници, после балканских ратова 1912/13. године, из села Мрча код Штаве.

Мухамедански род:

-Селова, 2 куће, седели су у засеоку Маврићу, у селу Речици, а отуд је прешао у Беласицу 1915. године.

Године 1933. из села се одселио:

-Маврић (1 кућа), пореклом Климента, помухамедањен па поарбанашен, из Малесије у Албанији, у село Загорје на вучитрнском Косову.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Беласица (Крушевац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Чокотар,  општина Брус  – Расински округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Мало село је на Преслу испод Голеша (1152м). У међама села су: Округли брег, Гола чука, Блажевска река, Клини крш и Бугаревац.

Остали подаци о селу.

Потеси су: Коса, Стевино кућиште, Јасик, Крупни брег и Врљак.

Гробљеје на Преслу.

Године 1884. на Чокотару било је 8 пореских глава. – 1948 – у селу су 10 домаћинстава са 74 члана.

Порекло становништва.

Родови.

Око средине 18. века доселили су се преци:

-Ђорђевића, Радосављевића, Милосављевића, Јовановића и Мијатовића (8 кућа, Св. Арханђел, у новембру и 13. јула). Пореклом су из племена Мораче.

Пре рата 1876. из Равништа прешли су у Чокотар:

-Илићи (2 куће, Св. Арханђен у новембру и Св. пр. Илија), од Виријевића из Војмитића у Ибарском Колашину.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Чокотар (Брус) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Бело Поље, општина Брус  – Расински округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Бело Поље је источно од Блажева, јужно од Голеша (1152м), у углу што га затварају Бораначка и Блажевска река.

Воде.

Водотоци: Радуњска река и Вучићки поток. Извори: Ћипуричка чесма, Димићка чесма, Којићка вода, Извор код Старе куће.

Земље и шуме.

Потеси су: Старо село, Сувина, Преоре, Дрењак, Милушине, Прудина, Турски брег.

Гробље је код Крушака.

Године 1884. Бело поље има 21 пореску главу; 1948– у селу су 30 домаћинстава са 232 члана.

Старине у селу.

Старо село било је "некад" настањено. Неравно земљиштеје пуно закопина. Овде је било гробље, али од њега нема трага.

Порекло становништва.

Родови.

-Димићи, Миленковићи, Богосављевићи (13 кућа, Св. Тома). После рата 1877/78. доселио се Дима Ђорђевић, дед данашњим људима из села Весековца на вучитрнском Косову.

-Ћипурије : Арсићи, Савићи, Јовановићи, Весићи и Живановићи (9 кућа, Св. Арханђео, 8. новембра и Велика Госпојина) су прешли из Граца код Блажева.

У исто време прешли су из Витоша:

-Којићи и Пантићи (4 куће, Св. Никола).

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Бело Поље (Брус) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Равниште, општина Брус  – Расински округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Равниште је под Запланином, на западу од Ђерекара, високо на странама уских а дубоких долина Дубоке реке и Запланинске реке. Земљиште што га захвата село је између: Бсћировца (1778м), Црквишта, Вогетиша (1558м), Гомиле, Бозонске бачије, Ђерекарска чука, Ђерекарска река (Ђерекаруша), Лукашка река, Папрадња.

Потоци су: Јеловарник и поток.

Делови атара села називају се: Бачиште, Митроњица. Присоје Зовинац, Локва.

Порекло становништва.

Родови.

-Вучићи, Спасићи (одселили се у Домишевину).

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло становништва, село Равниште (Брус) appeared first on Порекло.