Порекло становништва села Штава (и засеоци: Жељево, Трешњица и Миочиће), општина Куршумлија  – Топлички округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Штава је под Добрим брдом и ставама Пардушке реке и Штавске реке. Жељево је у подножју камена (1.215м); Трешњица под Треском – Штавском Треском у Трешњичком потоку, а Миочићеје на Миочком брегу и на странама долине Штавске реке. У међама Штаве и заселака су брда: Јавор, Миољев крст, Букова глава, Знатна раван (1.210м), Рудине (1.317м), Чукара (1.198м), Треска (Штавска Треска), Камен (1.215м), Жељевско брдо (1.222м), Дрвник, Врело (1.387м), Цигнски гроб (1.474м), Чардак (1.590м), Копривница (1.642м), Кокошар (1.663м), Пилатовица (1.703м). Унутар су узвишења: Шиловац (987м), Дренова глава, Бодина чука (1.231м), Високо брдо, Метелица (1.267м).

Воде.

Речице и потоци су: Боранска река, Добробродски поток, Грашница и Штовна – Штовнички поток.

Земље и шуме.

Потеси су: Рудински крш, Дренова глава, Шиловац, Трговиште, Метелица, Бодина чука, Високо брдо.

Постанак и тип насеља.

Удаљеност села од појединих заселка је 1–3 км. Једно гробље села и заселакаје код цркве у Штави. Две породице из Штавице на горњем Ибру доселили су се "пре Косова" (1389г) и насеље које су засновали назвали Штава "за успомену" на Штавицу, из које су се доселили У Штави су потомциједне породице ових старих досељеника док потомци друге породице живе у суседном селу Сеоцету.

Историјат.

По Девичком катастиху село Штава 1770. годинеје у области Копаоника и у нурији попа Матеје.

Године 1884. у Штави су 50 пореских глава; 1948–51домаћинство са 413 чланова

Старине у насељима.

И у селу и у засеоцима су многи и разноврсни трагови старог рударства. Цркву у Штави ,храм посвећен Св. Мини подигао је, по предању, Мркша, војвода кнеза Лазара  „тридесет седам година после Косовске битке" – 1426. године. По историји, војвода кнеза Лазара Мркша Сићевски био је из Сићева код Истока у Дреници. По записима у рукописном еванђељу штавске цркве, које се чува у манастиру Беочину, 1726. године, 23. априла и 1736. године, 26 јула у Штави је боравио патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Оба пута је одсео у кући "кир Милоша Милујевића".

Порекло становништва.

Родови:

-Гавриловићи, Милићи, Милетићи, Смилићи, Томићи Танасковићи, Малкићи – Малкићани, Митровићи и Ђокићи (23 куће, Св. Мина, Св. краљ Стефан Дечански и прекада слава целе Штаве Богојављење).

Од других родова у Штави су једино:

-Крнци – Крнчевићи (8 кућа, Св. Агатоник и прекада Петозарни мученици). Сеоски ага превео је њиховог претка, свога чифчију, пре рата 1876. године из засеока Витановића у селу Дрену. Ови Крнци су један род са Крнцима у Судимљу.

У Жељеву су:

-Миленковићи, Митровићи, Јосићи, Симићи, Вучковићи и Милетићи.

У Трешњици су:

-Смилићи, Јовићи, Лазаревићи, Виторовићи (9 кућа).

Једини становници Мијочића су:

-Гавриловићи, Стевићи и Нешићи (6 кућа).

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Штава (Куршумлија) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Мрче, општина Куршумлија  – Топлички округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и остали подаци о селу.

Село Мрче, источно од Штаве је у долинама Штавске реке и Мрчке реке, у подножју Златне равни (1.210м).

У селу је Бели поток.

Потеси су: Делића рђавица, Јеловац, Равниште, Буче, Јелењак, Присоје, Клисура, Рудине, Пролупница.

Два гробља су у Мрчкој реци и у Штавској реци.

Постанак села.

По предању, Мрче је старо село "постојало пре Косова" (1389г), засновано у исто време кад и суседна Штава. Село Мрче је у области Копаоника, а нурија попа Матеја.

Године 1884. има 10 пореских глава; 1948 – 32 домаћинства са 242 члана.

Старине у селу.

У селу су многи трагови старих рударских радова "рупе", "правци", вертикална рударска окна. Ниже села, идући Луковској Бањи, на дужини око 200 м виде се остаци старог "римског" (католичког) пута, мрчке калдрме. Кажу да су мрчку калдрму градили Штављани. Путем је често пролазио Мркша, војвода кнеза Лазара, у правцу рудника. У Мрчкој и у Штавској реци су две црквине.

Порекло становништва.

Родови:

-Делићи или Сакићи–Милановићи (13 кућа, Ђурђиц и Ђурђевдан), издају се на старинце.

-Гилићи (5 кућа, Св. Тома), доселили су се после друге сеобе 1739. године из Беласице у Врховини.

-Миџићи – Милићевићи (8 кућа, Св. Никола) су дошли из Пакаштице у Лабу.

-Милићевић (1 кућа, Св. Мина) је нови досељеник. Из Штаве прешао у Луково и ушао у кућу једног светоилинца. Касније из Лукова дошао на мираз у Делиће.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Мрче (Куршумлија) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Луково, општина Куршумлија  – Топлички округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је у долини и на странама долине Луковске реке. Земљишно подручје Лукова захвата простор између села Сеоцета и Мрча на западу; Требиња на југу; Параде на истоку и Градишке косе на северу.  У међама села су: Бањски крш (над Луковском Бањом), Остри крш (1.317м), Студени поток, Луковска река, Градишка коса, Дамњан чука (1.059м), Вратнички поток, Глоговица (1.200м), Требињска река .

Воде.

Потоци су: Дубовачки, Бабићки и Крушевски поток. Познатији извор је Бабићка вода.

Земље и шуме.

Потеси су: Танур, Оглавље, Кижевица, Лајци, Суви брег, Пасуљиште, Клапина ливада, Парадско присоје, Плавчево брдо (943м), Жељевац, Малињак.

Тип села.

Село саставља већи број кућних група. Групе одстоје једна од друге најмање 200 м, највише 2 км. Настањена места су: Гашићи, Карићи, Јасиче, Ћерана, Плавчево брдо, Крушево брдо, Дамњан чука, Шиповац, Бабићи, Луково и Луковска Бања.

У Бабићима су: судница пуковске општине, црква, школа, кафана и једна трговачка радња.

У Луковској бањи поред бањских купатила, станове за бањске посетиоце и болеснике су четири занатске радње, стругара, све поред пута за Куршумлију.

Четири сеоска гробља су код цркве, у Кравајчетовој ливади – у Јасичету, на Дамњан чуки и на Пољани.

Име селу.

Име селу Луково донели су стари досељеници из Лукова у Никшићу.

Године 1884. има 25 пореских глава, у Гашићима 2 пореске главе, а Шиповац, запустело насеље у рату 1878. године; 1948 – 41 домаћинство са 277 чланова. Дамњан чука има 19 домаћинстава са 169 чланова, Шиповац 14 домаћинства са108 чланова.

Старине у селу.

У селу има доста трагова старих рударских радова. У Луковској бањи су остаци купатила старих Римљана. Темељи купатила грађеног опекама, сигом и кречом. Овде су мештани откопавали земљане (глинене) и гвоздене цеви којима су Римљани спроводили воду у купатило. Над ушћем Луковске реке, близу места где на пут Блажево–Мерћез–Куршумлија излази пут Трепча–Беласица–Луково–Мерћез су развалине мањег утврђења.

На Пасуљишту је мало улегнуће, ту је некад била нека црква. Више купатила у Луковској бањије црквина дуга 10 м, широка 4 м, ограђена је ниским сухозидом. Крај црквине се купи сабор о Ђурђевдану. На левој обали Топлице, управо према Јеринином граду је Мерћез, заселак села Магова; до рата 1876. године стражарнице c војничком посадом.

Порекло становништва.

Родови:

-Недељковићи (7 кућа) у Бабићима;

-Вукојичићи (4 куће) у Карићима;

-Тривуновићи (2 куће) у Ћерани;

-Милисављевићи, Радојичићи, Ристићи, Танасковићи и Илићи (7 кућа) у Јасичету;

-Гашићи (3 куће) у Шиповцу и 3 куће на Дамњан чуки;

-Степановићи, Милићевићи и Војиновићи (16 кућа) на Пламчевом брду и на Дамњан чуки (свега 42 куће, Св. прор. Илија) су се доселили у време општих покрета наших народа у 17. веку из села Лукова у Никшићу. Њихови далеки преци, три рођена брата "служили су по погођају у више места и у разних газда" па се под старост смирила и закућила овде надомак села Требиња, у близини раније настањених Никшићана. Сви се слажу да су ови досељеници оснивачи села Лукова код Требиња.

-Дамњанци – Милојевићи (22 куће, Св. архиђ. Стефан) на Дамљан чуки су од Јевтића у Јелакцу. Дошао је дед данашњих и примио се за чифчију у Гашића.

Нови су досељеници:

-Милибор Танасковић (1 кућа, Св. Мина и слава земље Св. прор. Илија), је дошљак на ујчевину из Штаве.

-Вучковић (1 кућа) на Крушевом брду је дошао из Мрче.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Луково (Куршумлија) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Требиње (по књизи Требиње и заселак Чачиће*), општина Куршумлија  – Топлички округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Требиње, у подножју брда Тумбе – Ковачица на левој (присојној страни долине Требињске реке, а заселак Бачиће је под Кркином чуком, у горњем току Бачићке реке.

Воде.

Црвена вода и А(х)метова вода су над селом, у планини. У доњој Мали – Благојевићимаје Ракићево језеро, са свима одликама баре.

Земље и шуме.

Топографски називи за њиве и ливаде су: Рупине (и воћњаци и куће), Бачиће (и воћњаци и куће), Доње Требиње, Росуље, Остра чука, Раковац, Баре (и воћњаци и куће), Крст; за испаше и шуме: Ваљаровићи, Сребреница (1.415м), Раденовац, Обла глав, Вигњиште, Орљеви брег и Крш.

Две бачије су у Пардусу, у атару села Параде.

Тип села.

У селу су три махале: Доња мала, око Ракићева језера, више Доње мале је Средња мала, а Горња мала је испод Тумбе — Ковачевца. Мале су наблизу и нису оштро одвојене.

Бачиће је сасвим издвојено насеље, око четврт сата удаљено од најближих кућа у селу.

Заједничко гробље села и засеока је у потесу Барам.

Тако би Бачићи, у значењу села стражаре, били управо на граници Врховине у области Копаоника и у нурији попа Матеја.

Године 1884. село Требиње има 21 пореску главу, а Бачиће 4 пореске главе; 1948. — 34 домаћинства са 369 чланова.

Старине у селу.

У селу, као и у засеоку су знатни трагови старих рударских радова. У доњој мали до 1910. године стајала је стара црквина, храм посвећен Св. Тројици и око црквине "старо" гробље. Исте године на црквини је подигнута данашња црква, посвећена Св. Тројици. За грађење цркве употребљени су блокови из "старог" гробља и тако је гробље потпуно растурено.

Порекло становништва.

Родови:

-Илићи, Благојевићи, Степановићи и Миленковићи (11 кућа), у Доњој мали;

-Миловановићи, Јовановићи и Јаковљевићи (5 кућа) у потесу Барама;

-Вучковићи, Костићи, Николићи, Симоновићи, Цветковићи, Лазићи и Томићи (13 кућа) под Тумбом – Ковачевцем; (свега 29 кућа, Св. ап. и еванг. Лука и Марков дан). Њихови далеки преци доселили су се из Никшића "пре три стотине и више година".

Милановић (1 кућа, Св. Мина и женина слава) прешао је из Штаве и призетио се у кућу Миленковића.

У Бачићу су:

-Милисављевићи и Радовановић (3 куће, Св. Никола и Св. Агатоник) су се доселили из Ибарског Колашина, око средине 18. века.

*Ово је грешка, треба да пише „Бачиће“.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Требиње (Куршумлија) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Бозољин, општина Брус - Расински округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је на страни брда Јасена и ћерекарске чуке. У међама села су: Велики Петковац, Друм, Влашка раван, Срњевица, Бозонско пресло.

Воде.

Речица је Бозонска река, а поток је Жижински поток. Пије е вода с извора. Познатији извори су: Извор код врбе и Шиндићка вода.

Земље и шуме.

Потеси су: Блато, Бозонска река, Бозонско поље, Курина ровина (од Куре, личног женског имена), Велика страна, Крст, Врлетница, Гомиле и Дебеоц.

Остали подаци о селу.

Гробље је на Малом Петковцу.

Име селу дао је досељеник Бозон.

Године 1884. У Бозољину је 36 пореских глава; 1948 — 40 домаћинстава са 274 члана.

Порекло становништва.

Родови:

У време општих покрета наших народа током 17. века, из скадарске Малесије четири брата, сви страствени сточари: Бозон, Шинда, Тамо и Ивеза идући за стоком дошли на "Копаоник" и населили се у селу Паради. Браћа су православне вере као и њихови крвни сродници Парађани. Из Параде браћа су се вратила и настанили се на пустом земљишту више данашњег села Ђерекара.

Овде је Бозон засновао село прозвано Бозољин. Ивеза се одселио у Малу Грабовницу крај Бруса. Касније, Ивезин потомак преведе из Бозољина сродника Шинду и насели га на месту Шиндина колиба. Из Бозољина пређе у суседно Ђерекаре "козар" Тато и тамо остави потомство. Из Ђерекаре неки Татови потомци одселе се у Миоковиће.

Из Бозољина неки члан овог великог рода одсели се у Микуљину код Куршумлије. Филип, син једног од браће преселио се у Ливађе и оставио потомство.

Данас у Бозољину су Морачани, познатији по презименима:

-Милетићи, Радивојевићи, Крстовићи, Шиндићи, Благојевићи, Стевовићи, Вулићи, Илићи, Максимовићи, Тодосијевићи (21 кућа, Св. Архангел и Велика Госпојина). Велика Госпојина слави се у свему као "велика" слава.

Пола века после Морачана у селу се настанио Божа, предак:

-Божића (6 кућа, Св. Мина и Богојављање), од светоминаца из Штаве.

-Шљери (9 кућа, Св. Врачеви) доселили су се из Јелакца у Горњем Ибру. Са Шљерима су један род:

-Џиџе – Мијаиловићи (4 куће, Св. Врачеви). За време Карађорђевог војевања избегли су у Лепенац "у Расине", па су се после 2–3 године вратили у старо место. Даљим су пореклом из Џигоља у Лешку, отуд им надимак Џиџе, док су старином из Ковачице у копоничкој Шаљи (Лапска страна).

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Бозољин (Брус) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Ђерекаре, општина Брус - Расински округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Ђерекаре, на северу од Бозољина, под Ђерекарском чуком, у долини Ђерекарске реке  - Ђерекаруше. Међе села су: Градац, Лукашка река, Велики Петловац, Мали Петковац, Пресло, Врљак.

Воде.

Извори су: Аџијина вода и Црквена вода или Св. Петка.

Земље и шуме.

Потеси су: Друм, Градац, Чуча, Вигњиште.

Гробљеје на Црквишту.

Историјат.

Страни путници 16.века,на путу преко Копаоника бележе као варошицу (...), као и село (...). Године 1884. Ђерекаре има 5 пореских глава; 1948 - 9 домаћинстава са 82 члана.

Старине у селу.

При изградњи пута Мрамор–Блажево (1939. г.), на Окрутлом брегу раскопано је античко "римско" гробље. На Грацује место Кула. У подножју Граца виде се комади воденичког камена из мајдана на брду. На Витином брегу (на Грацу) је место Вигњиште. Земљиште под ливадама око зграде основне школе зове се Новосела. На више места су "гротови" требљеног камена из темеља негдашњих кућа и зграда, затим зидине "римске" цркве; "римско" гробље и „Грчко" гробље."Римско"(католичко) гробље је код црквине. "Грчко", православно гробље је скоро потпуно растурено; око гробова су само ограде од необрађеног камена.

У ливадама се виде трагови старог пута Ново Село–Запланина. Дуж пута мештани су ископавали "чунце" (цеви водовода) од печене глине. По предању, у Новоселима био је трг, пијаца вароши Запланине, са једним пазарним даном у недељи. На Петковицу, више извора Св. Петке - Црквене воде стајала места су "гротови" требљеног камена. Од цркве нема трага, а велики необрађени блокови као да су били положени по гробовима.

Садаппве гробље је испод Трњина, поред старог гробља. У реци је гробље Криловића, некадашњих становника Ђерекара. На гробовима су побивени само крстови. Село се двапут премештало

Најстарије насеље – "Старо Ђерекаре" било је на "Ђерекарској чуки“, на десној страни Ђерекарске реке, са кућама око Извора у Лазу. Мештани су овде ископавали цеви водоводне. Са Чуке село се изместило, c кућама, на место Старе куће. Са Старих кућа становници су се изместили, са кућама, у Реку.

Порекло становништва.

Родови:

До рата 1877/78. године Ђерекаре је село од "седамдесет кућа". Највећи део становништва после рата одселио се у ослобођену Топлицу.

Данас у селу живе:

-Милосављевићи (3 куће, Св. Ћирик) и:

-Стојановићи - Столовићи (2 куће, Митровдан), сродници су по мајци, која се два пута удавала. Доселили су се из Врачева у општини Ибарском Постењу.

После рата, 1879. године, од Морачана из Бозољина, дошли су:

-Величковићи, Раденковићи, Недељковићи и Благојевићи (5 кућа, Св. Архангел и Велика Госпојина).

Нови су досељеници, после 1900. године:

-Милосављевић (1 кућа, Св. Архангел), прешао из Чокотара, на "куповину".

Призети су:

-Недељковић (1 кућа, Св. Архангел и женина слава Св. Ћирик), прешао из Бозољина у кућу Милосављевића;

-Јовановић (1 кућа, Св. Ћирик, слава имања), из Бабице, призетио се у кућу Милосављевића;

-Илић (1 кућа, Митров дан, женина слава), од Морачана из Бозољина ушао је у кућу Стојановића.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Ђерекаре (Брус) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Горње Левиће, општина Брус - Расински округ. Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“ написаној према прикупљеним подацима од 1934. до 1953. године - издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Горње Левиће је на левој страни долине Лукашке реке, на падинама Граца, Бидивора, Чукара (884м) и Оглавља (1.170м).

Воде.

Потоци су: Рупљански поток и Витански поток.

Земље и шуме.

Делови атара називају се: Рујевац (980м), Козја стена, Витанове њиве, Бабин нос, Горели пањ, Голи рт, Рајиновица, Мутаре, Белићка чука, Јежева чука и Стружница.

Једно гробље Горњег и Доњег Левића је на брду Црквенику (884м), код цркве.

Године 1884. Горње Левиће има 29 пореских глава; 1948 – 67 домаћинстава са 465 чланова.

Старине у селу.

До 1932. године на Црквенику стајала је стара црквина. Храм црквени био је посвећен Св. архиђ. Стефану. Исте године на црквини је подигнута црква чатмара, посвећена истом свецу.

Ниже кућа Ракића, на десној страни пута кад идемо цркви, је старо гробље. На гробовима су побивени камени крстови. У гробљу су се копали Џодићи, некадашњи становници села.

Порекло становништва.

Родови:

-Џоде – Џодићи (Св. архиђ. Стефан), пореклом из племена Куча. Изумрли су сасвим.

У Великој сеоби дошли су из Мораче преци Пецака:

-Пецићи, Бокићи, Будићи, Прокићи, Милојевићи, Спасићи, Ракићи, Вуличевићи, Вукојичићи, Јездићи, Шаденовићи, Белчевићи, Танасковићи, Пантићи (45 кућа, Св. Архангел и Мали Св. Архангел). Сви су са кућамна у потоку Пецака.

У село су дошли:

-Јовановићи и Илићи (4 куће, Св. Мина), од светоминаца из Штаве;

-Давидовић — Павловић (1 кућа, Св. Никола и женина слава), из Иричића, призет је у кући светоминаца.

ИЗВОР: Према књизи Радослава Љ. Павловића „Копаоник“, издање 2012. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Горње Левиће (Брус) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Лопаш, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село Лопаш налази се у Општини Трстеник, са десне стране Западне Мораве, 11км ЈИ од Трстеника, на путу Почековина - Јасиковица.

Тип села.

Насеље је збијеног друмског типа, са странама које се доста стрмо подижу од Лопашког потока, који село дели на два дела међусобно повезана. Лоцирано је на плавини и терасама споредних долина Чаиранског потока и Лопашке реке и падинама Царине и Депа, на надморској висини 185-250м.

Село има засеок Стари Лопаш, смештен у источном делу атара, на путу Почековина – Тоболац. Село се задњих 40 година ширило поред друма према Почековини.

Сада се Лопаш спаја са Камењачом, чинећи са њом једну целину; према северу приближава се Почековини и Доњем Рибнику.

Земље и шуме.

Атар села је величине 588 ха и граничи са атарима села: Стари Трстеник и Тоболац (исток), Округлица и Камењача (југ), Доња Црнишава и Доњи Рибник (запад) и Почековина (север). Село није мењало локацију већ само се проширивало, али један број фамилиија напустило је стару локацију (Батоћани, Гашићи).

Атар села подељен је на потесе, који су различитог састава и плодности. По геолошком саставу земљишта само мали део атара, потес Јасењак, алувијум је, а остатак чине неогени језерски седименти. По педолошком саставу само Јасењак је алувијалног састава, а остатак је опоздољена гајњача, а трећина (Ј И) је смоница. Такав састав земљишта повољан је за гајење воћа, винограда и белих житарица. Забележено је, да је Лопаш 1834. године произвео највише пшенице у селима трстеничког краја.

Становништво овог села води се као сточарко–ратарско иако у овој производњи учествује само 34,8% аграрног становништва.

Од укупно 599 hа 12 ar. и 81 m2 заступљене су следеће културе (подаци су из 2001. године):

Њиве 381 hа, 30 ar., 65 m2

вртови 2 hа, 49 аr., 53 m2

воћњаци 72 hа, 27 ar., 23 m2

виногради 26 hа, 73 ar., 71 m2

ливаде 7 hа, 21 ar., 84 m2

пашњаци 7 hа

шуме 49 hа, 50 аг., 80 m2

неплодне површине 41 hа, 28 ar., 14 m2.

Историјат.

Лопаш припада старим насељима, вероватно још из доба Немањића и кнеза Лазара, али се први пут помиње у турским пописима. По тефтеру из 1476. године записан је као Лубаш, са 7 домова и 50 житеља, а 1572. год. под именом Лопаш.

Име села.

За порекло имена села постоји доста легенди, али назив села треба везати за ливаде од траве лопушац, или за реч старих словена попа-овца и стаја за овце.

Воде.

За развој насеља врло важну улогу има богатство у води: водотоци, извори, подземне воде и сл. Лопаш водама врло лоше стоји. Може се рећи да је најбезводније село овог краја. То је толико изражено да композиција Споменика посвећена изгинулим борцима 1912–1918. и 1941–1945. има детаљ: сантрач наопачки постављен – преврнут, што симболизује безводност овог насеља.

Лопашка река тече кроз центар села и атара, али воде има само у зимском и пролећном периоду. Извире у Јасиковици - Стеванов извор, он је слаб, а и успут нема извора да поток напоје водом, па у доњем делу нема у току лета воде. Други мањи поток, Чаиринац, извире испод Ђалицких кућа, оскудан је водом. Прима један безимени поточић без воде и само зими и у кишном периоду води воду према доњем делу Старог Лопаша и Почековини.

Атар села има извор, поред поменутог, испод брда Врнујевића, али је недовољно искоришћен. Село је дуго снабдевано водом из бунара са сеоске утрине између Гашића и Батоћана, у близини школе. На узвишењима бунари су дубоки па су копани за већи број домова.

Сада се користи вода сеоског водовода са каптажом у Почековини. Водовод је урађен 1972. године. Један број домаћинстава, због недовољног капацитета воде на водоводу, користи и хидрофоре.

У школском дворишту је чесма, у склопу Споменика, али није у функцији.

Порекло становништва.

-Батоћани.

Батоћани су пореклом из Црне Горе – Расјани. Из Батота доселило се више браће: Стеван у Тоболац (Стевановићи), један брат у Лопаш, то су Батоћани, један у Црнишаву, то су Алексићи.

У Лопашу су забележени и као Кошутарци браћа Живан, Тодор и Ђурђе. Живан је био најстарији, рођен 1750. год. Највише их има у Лопашу. Треба истаћи неколико имена: Милошевог Миљка, Драгишу и Аранђеловог Мирослава. Миљко је рођен 1925. године. Учесник НОБ–е од 1944. године. Одмах после Другог светског рата активно се укључио у акције које су вођене у селу. Био је дуго година директор задруге у Почековини. Као добар друштвено–политички радник и директор задруге 1963. Године биран за народног посланика Скупштине Србије.

Милија је рођен у Лопашу. Дипломирао је на електротехничком факултету, ради у Београду. Аранђелов Мирослав је један од најуспешнијих повртара у Лопашу и околини. Гајење поврћа под фолијом први је почео у овом крају. Сада има под фолијом неколико хектара ове културе. У 2005. години проглашен је за најбољег домаћина у Србији. Драгиша је рођен у Лопашу 1951. године, живи и ради у Трстенику. Објављивао је песме у “Току", “Багдали„ и Другој периодици. Објавио је песме “Култна књига љубави„ и другу књигу “Корабља„. Поред писања хоби му је и планинарство.

Слава: Св. Стефан.

Број домова: Лопаш 14, Трстеник 1, Бељици 1, Ново Село 1, Аустралија 1, Вршац 1, Крушевац 2, Београд 1, Чаири 1, Горњи Рибник 3, Почековина 2.

-Вуловићи

Непознато је одакле им се предак доселио. Милосав се презивао и Радосављевић. Браћа су: Ђока, Вучко и Милосав. Међу њима је велика разлика у годинама рођења. Вучко је рођен 1828. године, супруга му је била Манда, син Стојадин рођен 1871. године.

Слава: Ђурђевдан.

Број домова: Лопаш 2.

-Вучићи

Преци Вучића досељени су из села Жуње. Исти су им преци са фамилијом Жуњанин из Камењаче. У Камењачу се населили Младен и Микаило, а у Лопаш Вучо. И Зајићи из Почековине су од истог претка. Има податка да је Вучић Милутин умро 1840. године, а Миленко, Вучин син, рођен је 1798. године. Лопашки Вучићи су Милутинови потомци. Памти се да је Миланов син Мијушко рођен са крилима и да је живео само 40 дана. Припадници ове фамилије веома су расељени, јер живе у 11 насеља. Вучић Миленка Милан погинуо је на Солунском фронту. Милосав Миланов био је добар домаћин и цењен од мештана.

Слава: Аранђеловдан и Госпођиндан.

Број домова: Лопаш 13, Осаоница 2, Аустрија 1, Бучје 1, Трстеник 3, Београд 3, Камењача 1, Пољна 1, Голубовац 1, Бор 1, Крушевац 1.

-Гашићи

Гашићи су истог порекла са Николићима у Доњем Рибнику и Гавриловићима у Горњој Црнишави. Сви су се Доселили из Жупског села Парчин. Брат Гаша населио се у Селиште. Јован је дошао на мираз у Лопаш и ту се намножили његови потомци. Јованов син Миљко отишао је у Стопању и од њега су Гашићи у Стопањи. Миљко је стрељан од стране Аустро–угарске окупационе власти, јер му је син Станоје био комита.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Лопаш 3, Шведска 3, Трстеник 1, Стопања 7 и бројна фамилија у Селишту, Почековини 1, Брезовици 1.

-Ђалићи

Ђалићи су у Лопаш насељени из Рженице. Иначе, Ђалићи воде порекло из Црне Горе, Ђалци (село) припада Ријечкој нахији. Потомци су кнеза Вукмана Ђалца. Припадају Пејовићима. По доласку у Лопаш мењали су презимена. Једно време презивали се Николићи, па Гмитровићи и Јовановићи, тек рођени од 1970. године бележе се само као Ђалићи. Од најстаријих забележен је Радош (Николић), умро 1837. године.

Ђалићи су традиционално добри копачи бунара. Познати су: Драгић, Радомир, Милета, Радојко, Вукадин, Димитрије и Нестор.

Ђалићи имају и књижевника Ђалић Милосава, који је рођен у Лопашу 1944. године, професор. Основну школу завршио у Лопашу, средње економску у Трстенику, Вишу педагошку y Призрену, а Филозофски факултет у Приштини. Радио је у Трстенику, најдуже као уредник листа “Прва петолетка„ и у Библиотеци “Јефимија„ у Трстенику. Иако је у почетку писао песме, књижевну критику и есеје, пре свега је прозни писац. Објавио је неколико збирки прича, књигу поезије и више романа. Члан је књижевног клуба “Багдала" и Удружења књижевника Србије. Био је у ужем избору за награду НИН–а за најбољи роман године. Објавио је око 10 романа и припрема нова објављивања.

Слава: Петковица.

Број домова: Лопаш 9, Почековина 2, Бресно Поље 3, Београд 2, Трстеник 3.

- Кесегићи

Досељени су из Црне Горе. Предак Јеремија презивао се Мијајловић. Непознато је како је код њих настало презиме Кесегић. Иначе, кесиге су они који за Турке сакупљају данак: у новцу и роби, а места где се то ради су кесиге. Традиционално ове породице имале су доста деце. Михајло је имао једанаесторо деце, па је при рођењу једне девојчице и Владана, преко мајора ЈНА кумовао Јосип Броз Тито. Јеремија је половином 19. века био најбогатији домаћин у Лопашу, а Љубинко Миланов био је посланик и начелник СУП–а у Оџацима (Војводина).

Слава: Св. Никола.

Број домова: Лопаш 6, Оџаци 1, Сомбор 1, Београд 1.

-Марковићи

Браћа Сава и Новица као младићи бавили се коларским занатом. Са мајком Мандом, која се преудала, преселили се из Штулца у Лопаш.

Из ове фамилије доста се деце школовало. Душанови синови: Владан, био је официр Војске краљевине Југославије. Герасим је био напредан студент грађевине (утопио се у Морави). Школа у Лопашу носи његово име. Пројектовао мост у центру села. Боривоје је завршио грађевински факултет, а Светомир економију. Часлав је дуго био у власти села, водио многе акције у изградњи инфраструктуре села. Његов син Душан је инжењер машинства. Радио је на врло одговорним пословима “Прве петолетке“ у Трстенику. Друго дете Милица, удата Симоновић, завршила је медицински факултет, специјализирала и стекла звање примаријуса.

Саша, син Душанов, завршио је Машински факултет у Београду 1989, магистрирао 1993. са тезом “Аутоматско формирање диференцијалних једначина кретања крутих тела у аналитичком облику", а 1996. Докторирао са тезом: “Аутоматско формирање диференцијалних једначина кретања система кружних тела у општем случају са применом на техничке објекте". Радио је као асистент приправник, асистент и доцент на Машинском факултету у Београду, а од 2001. године запослен је у ЕУНЕТ–у, водећем интернет провајдеру на овим просторима као извршни директор. Као ученик освајао је више првих места на републичким такмичењима. Сарађује у часописима. Објавио је више научних радова. Радивојев Вулета завршио је економски факултет, био начелник Управе прихода у Трстенику и радио у финансијској служби. Милосављев Горан завршио је медицински факултет, специјализирао хигијену и ради као начелник здравствене инспекције за Расински округ.

Слава: Св. Алемпије Стоплник и ћурђев дан (мала слава).

Број домова: Лопаш 5, Доњи Рибник 1, Краљево 1, Београд 5, Трстеник 2, Врњачка Бања 1, Нови Зеланд 1.

-Јанковићи

Доселили се из Црне Главе. Презивали се, односно бележили су их као Црноглавце и Јанићијевиће. Од њих потиче и Бошко, познати трстенички трговац у првој половини 20. века. Милорад је био службеник СО Трстеник, шеф Месне канцеларије у Почековини.

Слава: Св. Аранђел.

Број домова: Лопаш 1, Београд 1, Трстеник 1.

-Милетићи

Досељени од Куршумлије. Први од Милетића помињу се три брата: Сима (р. 1803), Благоје (1815) и Миленко (1833). Момир, син Милутинов Држао је продавницу у Лопашу.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Лопаш 2, Риђевштица 1, Црнишава 1, Трстеник 1, Крушевац 1, Александровац 1.

-Милетићи други

Досељени из Паруновца, прво у Бучје. Потомци кажу да се предак ту склонио после убиства Турчина. Непознато је име претка. Кажу да се прво доселио из Бучја поред гробља, па како су му умирала деца, по савету врачарице преселио се на другу локацију. Забележена су браћа: Милан (рођ. 1827), Алекса, Миладин и Матеја. Радошев син Стојко и три унука (Радомир, Радосав и Милосав) радили су на железници. Треба напоменути да су већу афирмацију постигли Љубиша и његов син Милан. Милетић Љубиша рођен је 1930. године у Лопашу. Основну школу завршио у Почековини, грађанску у Трстенику, учитељску у Светозареву, Вишу педагошку у Београду, а Правни факултет у Приштини. Радио је као наставник (најдуже) у ОШ “Живадин Апостоловић“ у Трстенику и у истој као помоћник директора школе. Биран је за секретара Самоуправне интересне заједнице за Општину Трстеник, а затим за председника Извршног савета СО Трстеник. Служио је као пример радног и дисциплинованог. За остварене резултате награђиван је, а добитник је Ордена рада са сребрним венцем (1973) и Спомен-плакете СО Трстеник (1971). Милетић Милан рођен је у Трстенику 1954. године. Основну школу завршио у Трстенику, Гимназију у Врњачкој Бањи, а Факултет политичких наука у Београду, Одсек журналистика. Живи у Трстенику, у породичној кући. Радио је као новинар фабричког листа “Петолетка", где је био главни и одговорни уредник, а затим уредник ТВ Трстеник и крушевачке “Победе„. Пише од ђачких дана. Објављује у многим књижевним гласилима. Члан је удружења књижевника Србије. Објавио више књижевних дела.

Слава: Св. Пантелејмон.

Број домова: Лопаш 5, Трстеник 5, Сплит 1, Београд 1, Краљево 1, Крушевац 1, Стари Трстеник 1, Брезовица 2.

-Миловановићи

Миловановића предак (вероватно) Димитрије пре Првог српског устанка вратио се из Аустрије у Србију и населио у Стари Трстеник. Његов параунук Драгутин служио је у Лопашу, ту се ожеио и настанио, где су наставили да живе његови потомци.

Слава: Свети Лука и Томин дан.

Број домова: Лопаш 5, Стари Трстеник 2, Д. Рибник 1, Панчево 4, Ћуприја 1, Округлица 1, Трстеник 3, Г. Рибник 1.

-Милутиновићи

Није утврђено да ли су староседеоци или досељени. У попису из 1862. појављују се Вукојица (1838) и Мијајло (1848), мајка Станка и Аксентије (1838) и мајка Стојна (1802), али Милосав није обухваћен пописом, тако да његове претке не можемо да повежемо са потомцима. Један од успешнијих школованих је Милоје, син Милетин. Милоје је рођен у Лопашу. Завршио је Машински факултет. На истом и магистрирао. Радио је у ИХП “Прва петолетка„ и као професор на Вишој техничкој школи у Трстенику.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Лопаш 5, Стари Трстеник 1, Трстеник 1.

-Милићевићи

Непознато је да ли су староседеоци или досељени. Милићевићи су угашени у Лопашу, а има их одсељених у оближњим местима.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Оџаци 1, Чаири 2, Округлица 1, Крушевац 1.

-Минашевићи

Предак им дошао из Плеша, око 1830. године. Са Цветковићима имају истог претка. По Мини су Минашевићи. Мина је највероватније Милета Дујић. Факултет су завршили: Живомирова Драгана, Педагошки факултет у Јагодини и ради у Основној школи “Миодраг Чајетинац Чајка„ у Трстенику; Велисављев Велибор ради као наставник математике у школи у Почековини. Мирослав Заријев одликован је Медаљом за храброст и Медаљом заслуга за народ.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Лопаш 4, Трстеник 3, Пула 1.

-Петровићи

Из Округлице у домаћинство Видоја Милетића дошао Јеврем Петровић. Коста је рођен 1883. у Округлици и доведен од оца у Лопаш. Петровићи у Округлицу дошли из Грчака. Живота је пољопривредник, али добар познавалац старина. Миливоје је инжењер машинства. Милосав је на привременом раду у Аустрији.

Слава: Св. Андреја, а од Милетића наслеђена Св. Никола.

Број домаћинстава: Лопаш 2 (Стари Лопаш).

-Петровићи други

Непознато од када су у Лопашу. Први се помињу Вилофен (рођ. 1805), Тодор (1813), Милосав (1873) и Исидор (око 1830).

Слава: Св. Тома и Томина недеља.

Број домова: Лопаш 7, Чаири 1, Трстеник 1.

-Радовановићи

Највероватније су староседеоци. Радован се презивао Старчевић. Радованови унуци су Андреја и Јаков, а један од синова Јанићије. Jаковљева и Андрејева мајка Јела рођена је 1803. године. Радован Старчевић, кмет из Лопаша, учествовао је на заседању Велике скупштине народних старешина Пожешке нахије у Чачку 1821. године, када је представљао Трстеничку кнежину. Милија ћерка Радојева, сада Равилић, завршила је медицински факултет и специјализирала гинекологију, ради као лекар.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Лопаш 3, Почековина 1, Вршац 1, Петровац на Млави 1, Трстеник 1, Ратина 1.

-Раковци

Досељени су из села Раково па су по томе добили презиме. При досељењу били су Вучковићи, по Вучку који се први доселио. Његов син је Миленко, па су по њему били Миленковићи, док коначно нису прешли на презиме Раковац. Вучко је рођен око 1760. године, а Миленко 1878. године. Сава је записиван као Сава и као Савко. Миленкова жена је Маргита.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Лопаш 7, Дубље 2, Попина 2, Трстеник 7, Смедерево 2, Београд 2, Грабовац 1, Чаири 3.

-Савићи

Први се помиње (забележен) Петар, рођ. 1823. године. Досељени из Батота, највероватније да се доселио Петар.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Лопаш 2.

-Сретеновићи

У фамилији од предака први је евидентиран Ђурђе, рођен 1798. године и вероватно његов брат Радивоје, рођен 1817. године. Ђурђеви синови се рађали од 1842–1846. године. Има податка да је Јован умро 1846. године, али није убележено име његовог оца. Фамилија је доста бројна, има породица у 11 места.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Лопаш 14, Ст. Трстеник 1, Планиница 1. Грабовац 2, Крагујевац 1, Беч 1, Краљево 1, Београд 1, Трстеник 3, Дедина 1.

-Ћирићи

Није познато одакле су дошли. Први је забележен Јевта (1827) и жена Јевросима. Јевта је био са презименом Кљајић, али је при рођењу сина Милије са презименом Ћирић. Од успешнијих у фамилији треба истаћи Миливоја Ћирића. Миливоје, од оца Стојана из Лопаша, рођен је 1944. године. Завршио је Машински факултет у Београду, касније специјализирао хидраулику. Радио у ИХП “Прва петолетка“, највише на пословима пројектовања. Од 1992. године поседује фирму “Ћирић–а. д.", која се бави метало–прерађивачком делатношћу. Запошљава 3 радника. ЋирићСмиљко 1880. године био је посланик Народне скупштине Србије.

Слава: Св. Никола, мала: Томина недеља.

Број домова: Лопаш 11, Трстеник 2, Београд 3, Ужице 1, Ниш 1, Рума 1.

-Цветковићи

По сећању једног броја чланова ове фамилије, на основу казивања њихових старијих, предак им је досељен из Плеша (Жупа). По архивским подацима постојбина Цветковића, који славе св. Архангела Михајла, је са југа Србије, а одатле се селили у Србију, њене крајеве у више временских периода. Стара постојбина је Лаб на Косову.

По прикупљеним подацима из архивске грађе у Лопашу Цветковићи се доста рано појављују. При досељењу и фамилија Минашевића носила је назив Цветковића. У 19. веку носили су презиме по очевима и дедовима: Петровићи, Михајловићи, Милошевићи, Милићи, Јовановићи, Јеремићи, а Антоније је забележен као Црноглавац. Поред Лопаша има их још у 12 места. Потомци имају доста скромно памћење о прецима. Зато, а и због честе промене презимена, тешко се правила шема родослова. Чак и Антонијев син Богољуб забележен је као Богосав, а и као Бошко. Прва имена се помињу: Михајло (рођен око 1770. године), његов син Јеремија (р. 1790) и унук Михајло (р. 1820).  Помињу се Милић и Петар, чији су синови рођени почетком 19. века, такође и Милета Дујић. Антоније рођен 1927. пописиван је и као Црноглавац и као Цветковић, али ни он се није могао повезати за неког од предака ове фамилије, а била су већ два колена старија од њега.

Најпознатији из ове фамилије је Цветковић (Милована) Љубиша. Завршио је Економски факултет у Београду 1970. године. Радио је у Трстенику. Помињу се Милић и Петар, чији су синови рођени почетком 19. века, такође и Милета Дујић. Антоније рођен 1927. пописиван је и као Црноглавац и као Цветковић, али ни он се није могао повезати за неког од предака ове фамилије, а била су већ два колена старија од њега. Најпознатији из ове фамилије је Цветковић (Милована) Љубиша. Завршио је Економски факултет у Београду 1970. године. Радио је у Трстенику као начелник за привреду  и финансије при СО Трстеник. У једном мандату био председник Извршног савета СО, а касније заменик директора ПКБ “Трстеник“. Резервни је официр.

Ова фамилија слави Аранђелов дан и Јеремијин Дан, а неке породице узимале су славу уз мираз (Гмитров Дан).

Број домова: Лопаш 12, Камењача 4, Трстеник 5, Вршац 1, Вр. Бања 1, Доња Омашница 1, Београд 1, Крагујевац 1, Бељици 3, Будва 1, Аустралија 1, Енглеска 1, Немачка 1.

Досељени у 20. веку

1. Бићанин Мирослав из Риђевштице, у домаћинство Вучић Миодрага и ћерке му Милосаве,
2. Врачаричић Никола из Глободера, у домаћинство Ћирић Игњата и ћерке Милице,
3. Вукчевић Живота из Јасиковице, у домаћинство Милетић Бољина и ћерке му Милосије,
4. Домишевац Станимир из Г. Омашнице, у домаћинство Милетић Савка и ћерке му Миљојке,
5. Вучковић Никола из Бучја, у домаћинство Раковац Милована и ћерке му Живке,
6. Егерић Милослав из Риђевштице, у домаћинство Ћеличанин Михајла и ћерке Гвоздене,
7. Живковић (Вукашина) Борисав из Разгојна код Лесковца, у домаћинство Цветковић Аранђела и ћерке му Миланке,
8. Коларевић Мијушко, у домаћинство Кесегић Станка и ћерке му Петројке,
9. Крстић Милош из Грабовца, у домаћинство Јанковић Ивана и ћерке му Крстине,
10. Лазовићи, насељени у село,
11. Левић Тихомир из Левића, у домаћинство ћирић Борисава и ћерке му Љубинке.
12. Малиш Татомир из Фоче, у домаћинство Ћалић Душана и ћерке му Персиде,
13. Пантелићи, насељени из Почековине (Риђевци),
14. Петров Крста, наставник, дир. школе, насељен,
15. Спасов Бојан, мајстор грађевинац, дошао из Горње Љубаве (околина Босиљграда),
16. Томовићи, насељени,
17. Цураковић Радомир из Риђевштице, досељен,
18. Тодоровић Миладин из Бучја, у домаћинство Гашић Миладије,
19. Јовановић Радосав из Ј асиковице, у домаћинство Сретеновић Јаблана и ћерке му Будимке,
20. Тодоровић Станоје из Вучитрна, на мираз у домаћинство Милетић Радосава и ћерке му Гордане,
21. Секулић Божидар, насељен,
22. Чаринац, насељен.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Лопаш (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Камењача, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село се налази у средњем току Лопашке реке, десне притоке Западне Мораве, на 11 километара југоисточно од Трстеника. Смештено је на 195-280м надморске висине, на падинама Карауле (311м), Дела (265м), Царине (325м) и Јазвине (311м). Иако се налази поред реке, нема веће плодне равнице, већ се од реке одмах дижу доста стрме стране, на и сама дворишта немају равну површину за локацију зграда, што је условило да су штале поред самог пута.

Тип села.

Насење је збијеног друмског типа, са малим и неповољним двориштима и окућницама. Село чине групе кућа Радовића, Жуњана, Раковаца, Јеремића, које нису издвојени засеоци.

Име села.

Није познато по чему село носи име. Постоје легенде о томе. Село се налазило поред границе која је била успостављена после Другог српског устанка. Кажу да се ратовало са Турцима, а мештани су доносили камење да гађају Турке. По томе што су  браниоце шанца снабдевали камењем названи су Камењачани.

Има још неколико легенди, али све се везују за камен. Вероватније је да су име Камењачани добили по томе што су били вешти зидари каменом, па по томе и село Камењача. Ако су се Радовићи први населили са обале Јадранског мора у Црној Гори, где је постојало село Радовићи, сигурно је да су традицију добрих мајстора зидара пренели у овај крај, па су постали познати и тражени зидари каменом, тако да је за оближња насеља почео да се устаљује назив за те зидаре каменом “камењачани“ а затим и насеље Камењача.

Постанак села.

Село спада у млада насеља. Први пут као село евидентирано је 1859. године у попису броја домова и сточног фонда. Првобитна локација била је даље од реке, према Делу и Караули. Та доста присојна и стрма страна није одговарала за домаћинства па су се становници иселили поред пута Лопаш - Јасиковица, а где су првобитно биле куће остао је назив – потес Кућишта.

Земље и шуме.

Потеси:

Белушина, простире се од лопашког гробља па југозападно. Ово су углавном њиве. Царине је велики потес северозападно од Камењаче. Некада су ту били све виногради са врло квалитетним грожђем. Сада су то виногради, али има њива и са другим културама. Бађиревац је потес под шумом. Осој је са леве стране Лопашке реке. Овај потес је под шљивама и шумом. Јазвине је део села према врху званом Караула. Парцеле су доста уситњене. Њиве су у просеку нешто веће од 10 ари.

Воде.

Кроз село протиче Лопашка река. Ретко да пресуши неке године. Има један извор изнад Јеремића који је претворен у бунар. Бунари нису са дубоком водом. Изграђен је водовод 1971. године, за више села, са каптажом у Почековини.

Остали подаци о селу.

Село има своју славу, богомољу коју слави цело село – Велики Спасов дан. Село тог дана излази на литије, заједничко мољење, а затим се примају гости: рођаци и пријатељи из других села.

Запис је код Гробља.

Гробље се налази од села према потесу Царине, уз брдо од фамилије Јеремића.

Порекло становништва.

-Величковићи

Величко је рођен око 1800. године. Досељен заједно са Радовићима. Имао је три сина: Радосава (рођ. 1823), Агатона (1828) и Јевту (1835). Умро је 1839. године. Код Јевтине жене или ћерке предак Радовића долази на мираз и то су, даље, Радовићи. Забележено је 1859. год. да је Агатон Величковић био један од бољих пчелара.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Камењача 5, Вршац 3, Доња Црнишава 1.

-Жуњани

Постојбина фамилије је Морача, а доселили се из села Жуње са Копаоника. На овај простор досељена су три брата: Михајло и Младен у Камењачу, а Вучо у Лопаш. Бројна је фамилија, али су доста расељени по другим местима. Жуњанин Живко и Љуба познати су као добри сточари. Радманов Михајло је професор физичке културе и дуго година ради као тренер рукометних екипа.

Слава: Св. Арханђел и Госпођин дан.

Број домова: Камењача 12, Почековина 7, Трстеник 2, Г. Омашница 2, Бучје 1, Крушевац 2, Београд 1, Рибник 1, Д. Омашница 1, Јасиковица 1, Селиште 1, Словенија 1, Г. Грачац 1, Врњачка Бања 1.

-Јеремићи, Давидовићи, Боћани

Постојбина Јеремића је Стублица, Горњи Пјешивци. Непознато је одакле су досељени. Први се помињу Маринко и Давид. При доласку били су Јеремићи (Маринко, Мијајло и Давид). Касније Маринков син Игњат био је  Маринковић, а Давидов син Јован – Давидовић. Нешто касније Маринкови и Михајлови потомци прихватају презиме Јеремић, а Давидови потомци Давидовић. Давид се појављује и са презименом Николић, по оцу Николи. Благојев Бранислав прихвата презиме Боћанин, па исто задржавају његови потомци. Младенов отац Давид погинуо је у Првом св. рату. Мијушко Стојанов био је директор Трговачког предузећа “'Јединство". Јеремић Мијушка Милан, р. 1943, пуковник је у пензији. Завршио војну академију, курс команданта батаљона и КМА КоВ. Био је на дужностима командира вода, команданта бригаде, до начелника рода пешадије у КОГБ. Има велики број признања. Пензионисан по захтеву. Живи у Београду. Пантелијин, син Милован, је изврстан мајстор столар. Витомир, син Добрилов, свестран је мајстор металац. Милутинов син Горан је лекар. Миланова најстарија ћерка Оливера, професор је на факултету у Београду. Докторирала на Машинском факултету у Београду.

Слава: Св. Петковица.

Број домова: Камењача 4, Београд 1, Трстеник 2, Чаири 1, Врњачка Бања 1, Јасиковица 2, Бучје 1, Горњи Рибник , Глободер.

-Миленковићи

Миленко се доселио око 1820. из Црне Горе. Први се појављују браћа Милош (рођ. 1813) и Јован (рођен око 1820), Вујица (1835), Богољуб (око 1850) и син Василије (1881) За ове се не зна да ли имају потомке.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Камењача 3, Стопања 1, Лопаш 1.

-Радовићи

Постојбина Радовића је Црна Гора, село Радовићи на обали мора. При доласку били су Радуловићи. По Милутину, његови синови и унуци, Вучко и Ђорђе и њихови синови, били су Милутиновићи. Вучкови унуци били су Вучковићи. Андреја и његов брат Марков отац били су Радуловићи, као и њихови синови. Ђорђеви синови Глигорије и Милорад и унуци били су Ђорђевићи, као и Глигоријева и Милорадова полубраћа Ђурђе и Грујица. Лука је био Андрић. Маркови су (син Михајло) Марковић. Марко је отишао на мираз у Доњи Рибник, у Аћимовиће. Појављују се Јевта и Величко, а потомци везују Јевту за Вучка (а у архивској документацији је син Величка и има ћерку Миладију). У ту кућу на мираз долазе Радовићи. Доселили се, пре Првог српског устанка, Радул са синовима и унуцима. Синови су рађани крајем 18. и почетком 19. века, а унуци почетком 19. века. Глигоријев Милорад погинуо у Првом св. рату. Зидар Рајко био је познат мајстор у овом крају.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Почековина 3, Лопаш 3, Г. Рибник 1, Београд 1, Д. Рибник 2, Крагујевац 1, Камењача 10, Трстеник , Крушевац 3, Херцег Нови 1, Глободер 2, Нови Сад 1, Врњачка Бања 2, Хрватска 1, Велуће 3, Грабовац 1, Ужице 1, Медвеђа 1.

Радовић Милутина Љубивоје је рођен у Лопашу 1951. тодине. Завршио је богословију у Призрену. Службовао у Лукама, Ивањици, Пироту, а од 1996. године старешина је цркве Лазарице. Одликован је с правом ношења земаља напрсног крста. Пише као сарадник у крушевачкој Победи и у листу Православље.

Радовић Мирче Радован рођен је 1951. године. Завршио гимназију и ВМТ у Трстенику. Радио у ИХП “Прва петолетка„ у Почековини као директор Задруге “Пољопривредник". Био је у два сазива посланик Скупштине Србије, а у једном сазиву посланик Савезне скупштине. Сада је на изборној функцији председника Општине Трстеник. Активно се бавио кошарком, играо у клубовима савезног ранга.

Радовић Милована Миодраг – Жућа је завршио учитељску школу у Јагодини, а затим Правни факуптет. Био је на врло одговорним функцијама, а најдуже јавни тужилац у Крагујевцу.

Радовић Милутина Миодраг је рођен у Камењачи 1945. тодине. Доктор је књижевних наука. Гимназију завршио у Крушевцу, а Филозофски факултет у Београду 1968. године, где је магистрирао и докторирао (1980) темом “Поезија Лазе Костића и њени извори у западноевропским књижевностима". Живи и ради у Новом Саду. Од 1969. до 1970. године био библиотекар у Матици српској у Новом Саду, а од 1972-1975. лектор Српског језика и књижевности на Универзитету у Лиону. Од 1976-1979. асистент за светску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, од 1984. године ванредни је професор, а за редовног професора и шефа катедре за Светску књижевност изабран је 1987. године. Аутор је већег броја књига. Преводи са француског и немачког језика.

-Раковци

Предак им је досељен из села Раковци. Од првих се помињу: Анђелко, Вукоје и Мијајло. По њима, њихови синови и унуци били су Анђелковићи, Вукојевићи и Мијајловићи. Име Милисав појављује се два пута, од различитих родитеља, па је било доста тешко наставити грану. Почетком 20. века истиче се са великим угледом у селу Мирко, па га село предложило 1929. године, у част рођења принца Андреје Карађорђевића, и добио је Орден Св. Саве V реда.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Камењача 12, Трстеник 3, Крушевац 3, Д. Црнишава 1, Београд 1, Војводина 1, Лопаш, Вр. Бања 1, Вел. Плана1,  Доња Омашница1,Оџаци 1.

Досељени у Камењачу у ХХ веку

1. Павловић Бранислав из Омашнице, у Жуњане;
2. Вучић Зоран из Голубовца, у породицу Жуњанин Смиљка и ћерке му Наде;
3. Атанасковић Антоније из Риђевштице, у Камењачу па у Лопаш;
4. Егерић Живко из Риђевштице, у породицу Величковић Радојка и ћерке му Данице;
5. Вукосављевић Александар, у Раковце;
6. Миодраговић Момчило, населио се из Лесковице;
7. Ристић Владан из Бресног Поља, довела га мајка удајом у Радовиће;
8. Смиљковић Радојко из Jасиковице, дошао у Раковце;
9. Цветковић Јова и Милен из Лопаша, дошли у Жуњане;
10. Манџукић, досељен из Чаира (мираз).

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

The post Порекло презимена, село Камењача (Трстеник) appeared first on Порекло.

РОЂЕН: 25. јули 1981. године у Сарајеву.

РОДИТЕЉИ: Отац се звао Марко Еркић, рођен у Милићима, Бирач. По занимању био је грађевинар. Мајка Милојка Еркић дјевојачко презиме Ђурић, рођена је у Врлом Крају код Власенице, била је домаћица.

КРСНА СЛАВА: Свети Алимпије, 9. децембар.

ПОРИЈЕКЛО ПО ОЦУ: Поријекло Еркића је из Дубровника, одакле је наш предак по имену Јован, негдје почетком 18. вијека дошао у Бирач у Милиће. Тачно презиме Јована није ми познато. Презиме смо добили од народа који нас је прозвао „Херцеговцима“ - Ерама, па је од Ерцеговац настало скраћено Еркић. У Милићима су живјели од земљорадње и трговине. Мој прадјед Марко по коме је отац добио име за вријеме Краљевине Југославије био је жандарм. Као истакнути жандарм за вријеме службовања добио је награду исплаћену у дукатима, од чега је купио најбоља имања, а његов син Милош који је имао 12 година 1941. године, као пастир спасао је чету партизана који су се запутили у минско поље. Како није успио да их одврати, натјерао је своју стоку у минско поље и тако их спасао изгибеније. На основу чега је касније добио пензију и надимак Борац.

ПОРИЈЕКЛО ПО МАЈЦИ: Мајчина породица је од Ђурића из Власенице. Крсна слава је Ђурђевдан. Поријеклом су из Пиве из села Столац, а даљом старином из Грбља од рода Цицмила. Ђурићи су се по доласку у Босну настанили у Врлом Крају код Власенице и Хан Пијеску гдје су држали већа имања. Били су традиционално свештеничка и неимарска породица која је увијек држала до вјере. Од њих је био и глумац Слободан Ђурић, рођени комедиограф, чији је смисао за хумор до данас непревазиђен. За вријеме комунизма када је мали број породица јавно славио славу, Ђурићи су били једна од њих.

БИОГРАФИЈА: Одрастао је у Милићима гдје је завршио гимназију, а потом је дипломирао на Академији умјетности у Бањој Луци у класи др Жељка Митровића. Усавршава се у Lee Strasberg school NY (похађање Стразберовог метода глуме у Њујорку 2007. године). Стални је члан Народног позоришта Републике Српске и добитник је бројних награда, међу којима је награда за најбољег глумца Републике Српске у сезонама 2011-2012 и 2016-2017. Члан је ансамбла Народног позоришта Републике Српске. Глумио је у турској серији Величанствени вијек – Косем, гдје је тумачио улогу Грка Енза, оца султаније Косем. На домаћој сцени глуми у серији Месо, докотра Сарача; глумио је у серији Шесто чуло, Не дирај ми маму и у серији Убице мог оца (трећа сезона) Благоја Ороза.

ИЗВОР: Жељко Еркић за портал Порекло. Приредио Милан Радуловић

The post Порекло глумца Жељка Еркића appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Почековина, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село Почековина налази се на правцу Трстеник - Крушевац, 10 км од Трстеника, на плавини Лопашке реке и терасама са десне стране Западне Мораве. Налази се на надморској висини 157–174 метра.

Тип села.

Насеље је полузбијеног типа, груписано у три целине: Горња Почековина, Доња Почековина и нов засеок Риђевци (досељеници из села Риђевштице).

Земље и шуме.

Атар села износи 658 hа, а обухвата простор северно од Мораве, односно од Медвеђе, где разграничење не иде Моравом, већ у источном делу иде северније од Мораве а у западном нешто јужније од Мораве; на истоку је атар Старог Трстеника; јужно је Лопаш; а западно Доњи Рибник. То је део Моравске котлине, без узвишења.

Цео атар села је под равницом, што је веома ретко у овом крају. То равничарско земљиште по геолошком саставу је алувијум, а само мало, југозападни део, чине неогени језерски седименти. По педолошком саставу је алувијално земљиште, а у мањем југозападном делу је оподзољена гајњача.

Постанак села.

Село потиче из средњег века, из периода владавине Немањића и кнеза Лазара. Помиње се у почетном периоду владавине Турака. Године 1476. забележено је да у Почековини има 28 кућа Влаха са око 200 житеља. Године 1574. помиње се са 21 кућом, исто толико баштина и око 150 становника, са годишњим порезом од 2.552 акче.

Историјат.

Насеље Почековина првобитно, у Римско доба, било је у потесу Грабак. Касније је било у потесу Селиште. И у Доњој Почековини била су померања. Прво насеље било је ближе Морави, на обали и мало низводно. Тај се потез зове Кулизинац.

Старине у селу.

Највише ископина, које се повезују за старо насеље, има у потесу Грабак. Ту је пронађено доста предмета који говоре о одвијању живота на том простору. Пронађени су ћупови и делови  ћупова - урне. Пронађено је огњиште од издубљеног камена 80х80цм. Проналажени су и предмети за риболов. Један мештанин каже да је пронађена фигура са више глава, али је неко узео, наводно да је преда музеју. На целом подручју Грабака при орању проналази се по који новчић. На ободу Грабака откривени су темељи старе цркве и једна плоча са натписом и гвоздени крст. Та плоча убетонирана је у темељ цркве при градњи нове цркве 1981. године. У гробљу је пронађен камени сандук са кламфама.

Комуникације.

Село се налази на Магистрали Крушевац – Трстеник и кроз њега пролази железничка пруга Краљево - Крушевац, што му обезбеђује веома важан саобраћајни положај .

Изградњом Железнице 1910. и лоцирањем Железничке станице у селу и пројектовањем нове Магистрале крајем 19. века, Почековина је постала центар већег броја села. Два друга пута, која полазе из Почековине су: Почековина – Лопаш – Јасиковица и пут Почековина - Тоболац – Витково, такође обезбеђују повољан положај селу. Ови путеви су саобраћајно повезани са другим местима, па су мештани одлучили да своје домове приближе овим саобраћајницама.

Магистрални пут асфалтиран је 1962/63. године. Железничка пруга добила је нормални колосек 1958. године. За градњу пута Почековина – Витково иницијатива је потекла од мештана 1894. године. Путеви кроз село су асфалтирани 1979. године.

Остали подаци о селу.

Сеоска слава је на дан Тројице, када се држи служба у Цркви литије, и на дан цркве  Св. Пантелејмон.

Село има три сеоска гробља, по једно за свако насеље, односно треће за засеок Риђевци, које је скоријег датума.

Порекло становништва.

- Алексићи

Предак им се Доселио из Лешка (јужна страна Копаоника). Први је Алекса (рођ. 1806. године), по коме су потомци узели презиме, јер је Алекса био Пелић. Момировог Миодрага убили су четници, као и његовог сина Станишу, старог 8 година. Слободан Милутинов био је дуго шеф Месне канцеларије у Почековини.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Почековина 3, Велика Дренова 1.

-Андрејићи

При досељењу први је евидентиран као Максим Андреић (1840) и Антоније (1843), али је њихов отац Андреја, под презименом Арсенијевић. Милосав Вилимонов дуго има фарму кока–носиља, већ 20 година, око 1500–2000 комада. Има добру потражњу и разрађено тржиште.

Слава: Св. Никола, мала Св. Тома.

Број домова: Почековина 8, Крагујевац 1, Београд 1, Страгари 1, Чаири 1, Ново Село 1.

- Арсићи

Досељени из Жупе. Били су, при досељењу, Врекићи. Први је Стефан, који је умро 1846. године. Гајењем поврћа у Почековини први је почео Мијушков отац Јован. За Обрада није могло да се пронађе име оца на постоји могућност да је усвојен или, евентуално, да је дошао на мираз, али је узео презиме по миразу, по жени.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 7, Алексинац 1.

-Аћимовићи

Аћимовићи су пореклом Расјани, од Мораче у Црног Гори. Први се појављује Јаћим Расјанин, рођен 1817. године и жена му Тодора, а њихов син Јован рођен је 1844. године. Јаћим се појављује и презименом Радосавић. Игњат Љубодрагов погинуо је на Солунском фронту.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Почековина 6, Д. Рибник l, Медвеђа 1, Мачковац 1, Глободер 1, Велика Дренова 1.

- Батоћани

Из Батоте (Жупа), а пре од Мораче (Црна Гора). Били Ђорђевићи.

Слава: Cв. Стеван, Cв. Аранђел (мираз).

- Белопољци

Досељени из Белог Поља (Црна Гора). Били су при досељењу, Јовановићи; Агатон рођен 1818. и жена Јелица.

Слава: Cв. Ђорђе.

Број домова: Почековина 2, Београд 1, Пожаревац 1, Крагујевац 1.

-Влашковићи, Живковићи

Марко Богићевић из Дренче дошао је у Влашковиће, где је усињен и узео њихово презиме и славу Св.Ђорђе. Марков син је Димитрије (1828) забележен при крштењу као Блашковић. Из фамилије Блашковић, Обрен, вероватно син Вујице, отишао је у Тоболац, где га усинио Живковић Новица, па је остао као Живковић.

Слава: Св. Никола и Св. Ђорђе (мираз).

Број домова: Почековина 4, Тоболац 1 (Живковићи).

- Вукчевићи

Ово је стара фамилија, која потиче са Косова и Метохије. Предак им је после Косовског боја напустио Вучитрн и одселио се у Љеш на мору. У првој половини 18. века у Јасиковицу су дошли потомци Живка Мојашевића из Бигора и Рада Илијина из Гољемога. Први у фамилији је Вукац, поп син Драшков. У пописима 1859. и 1863. године преци су живели у Јасиковици и били су веома богати. Предак Симеон био је писмен 1863. године. Најпознатији од Вукчевића је академик др Станојло, рођен 1831. године; био је у Привременој влади 1918. године и Председник Скупштине СХС 1918. године. Вукчевићи, Миодраговићи и Ћосићи су једна фамилија. Вукчевићи су у Почековину дошли из Јасиковице. Вукчевић Здравко је свештеник, има чин проте. Службовао је у Бучју, Г. Рибнику, Трстенику, Трнавцима и Стопањи. Свети архијерејски Синод одликовао га Напрсним крстом. Посетио је Христов гроб. Здравков син Зоран завршио је ветеринарски факултет и ради у приватној ветеринарској амбуланти у Доњем Рибнику. Врши све ветеринарске услуге. Заступник је и дистрибутер фирме “Геби Чантавир“ у продаји сточне хране и лекова.

Зоранова супруга Лепа завршила је Медицински факултет у Крагујевцу, ради као лекар у Трстенику. Специјализирала пнеумофтизиологију.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Почековина 6, Јасиковица 27, Трстеник 3, Округлица 3, Д. Рибник 4, Београд 2, Крагујевац 1, Тоболац 1, Г. Рибник 5, Вр. Бања 1, Аустрија 1, Аустралија 1.

- Вукосављевићи

Јанковић Никола Дошао на мираз у Вукосављевиће и прихватио њихово презиме.

Слава: Св. Никола и Св. Аранђел.

Број домова: Почековина 1, Камењача 1, Смедерево 1, Трстеник 1.

- Грујићи

Живи памћење да су Грујићи дошли са подручја Грчке. Први је Милован, рођен 1803. године. Слава: Гмитров дан, мала слава Јеремин дан, а колач секу - Св. Аранђел.

Број домова: Почековина 6, Врњачка Бања 1.

- Ђорђевићи

Ђорђевићи су Досељени из Корита код Пећи. По мушкој линији су Клиндовљеви, а предак је Дошао из Врњачке Бање. Стеван (Ђорђа) Милутиновић усвојио је Драгутина Клиндовљевића. Стеванов отац Ђорђе је Милутиновић, али њевог син Стеван променио је презиме у Ђорђевић (по оцу Ђорђу), па је усињавањем Драгутина условио да узме презиме Ђорђевић. Драгутинови потомци носе презиме Ђорђевић. Драгутин је погинуо у Првом светском рату, у одбрани Београда, у прослављеној јединици мајора Гавриловића.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Почековина 1, Београд 1.

-Ђалићи

Предак Милорад дошао из Лопаша, из Ђалића.

Слава: Петковица и Ђурђиц.

Број домова: Почековина 1, Крагујевац 1, Трстеник 1.

-Ђурићи

Постојбина Ђурића је Требиње. Потомци не знају одакле им је дошао предак. Ова фамилија слави исту славу са Ђурићима из Омашнице, што се може тумачити да је презиме донето или изведено од особеног имена претка што је вероватније. Први се појављује Стеван, умро 1838. године. Тодосије, ожењен 1842. године. Радован Десимиров завршио је Саобраћајни факултет у Београду. Радио је у “Првој петолетци“ у Трстенику, а сада је командир Ватрогасне општинске јединице при СУП–у Трстеник.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 2.

- Зајићи

Предак Зајића - Марко Доселио се из Велике Врбнице. Марко се презивао Зајић, Сава неко време Марковић, а његови потомци Зајић.

Слава: Св. Ђорђе и Св. Аранђел.

Број домова: Почековина 2.

- Игњатовићи

Игњатовићи су досељени са подручја Македоније. Први се појављује Димитрије, рођен 1828. год. Ковачким занатом бавио се Чедомир, његови синови и унуци.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 5. Вр. Бања 1, Њујорк 1.

- Јевтићи

Преци ове фамилије дошли су из Призрена у Почековину, Јасику и Црнишаву, а касније је један предак отишао на мираз у Оџаке.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Почековина 3, Канада 1, Вршац 1, Београд 1.

- Кнежевићи

Кнежевићи су досељени из Латковца (Копаоник). Дошао предак Владимир. Миодраг Аранђелов био је дуго службеник и управник поште у Почековини. Сима је био кнез (село или неколико села), у неком протеклом периоду, пa потомци мисле да су по томе Кнежевићи.

Слава: Св. Ћирик и Св. Тома.

Број домова: Почековина 2.

- Коларевићи

Коларевићи су братство Бандићи, из околине Никшића. Коларевић Микаило Дошао из Велике Дренове на мираз у Рашковиће. Као напредан повртар, посебно у гајењу поврћа, истиче се Милоје. Још 1985. године имао је 1ха под пољопривердним културама.

Слава: Св. Аћим и Ана и Св. Арханђел.

Број домова: Почековина 2, Рибник 1, Трстеник 1.

- Костићи

Први је Алексије (рођ. 1843) и жена му Гмитра и Мијајло (рођ. 1913) и жена му Милана, вероватно његови родитељи, мада је приказано као одвојено домаћинство. Ту је и Радосав (рођен око 1820) и жена Филипа.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Почековина 2, Краљево 1, Г. Омашница 1, Велика Дренова 1.

- Крстићи

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Почековина 1, Врњачка Бања 1, Трстеник 1, Београд 1.

- Кулизићи

Стара постојбина им је Кула у садашњој северној Албанији. Имају заједничког претка са краљем Вукашином Мрњавчевићем. Није познато када и да ли су се директно населили у Почековину. Има их доста у читавој Србији и овом крају: Медвеђа (Бојићи, Трошићи, Таралићи, око 40 домова), Божуревац, Стубал, Стопања, Глободер. Обично су се при досељавању задржавали на Тари и Старом Влаху. Најстарији који се помиње је Симеон, као Николић и Кулизић, рођен 1798. и жена му Ђурђија. Највероватније да се Симеонов отац звао Никола. Симеон је имао синове: Милана, Агатона и вероватно Спасоја (син му је Марко) и Ђурђа (синови Михајло, Коста и Јован). Појављује се и Василије, син му Веселин (1873).

Слава: Св. Мрата.

Број домова: Почековина 3.

- Лазићи

Вероватно је предак Лазића Дошао са Копаоника (Ђелекари). Лазар, забележен као Ђелекарац, умро је 1847. године. Касније, Стеван је забележен као Лазаревић, негде као Лазић и жена Стамена. Стеван је рођен 1828. године, а жена му Марија.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Почековина 2.

- Макрегићи

Макрегићи су при досељењу били Минашевићи и Марковићи. Можда су име добили по месту постојбине. Први је записан Симеон, рођен 1829. године. Прва жена му је била Алексија, друга Смиљана. Од старије Симине деце нема потомство. Станков Драгомир живи у Почековини. Био је дуго година покретач многих акција за изградњу села: струја, водовод, школа и друго. Врло успешно је водио фирму “Народна радиност“, која се бавила откупом производа од прућа на ширем подручју и извозила у иностранство. Станков син Драгослав, у периоду од 1975-1985. године имао је фарму товних јунаци и осигурану продају за страног купца, највише извожено у Италију.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 2, Зрењанин 1, Црнишава 1, Крушевац, већи број.

-Матићи

Матићи су по пореклу Кулизе. Постојбина им је Кула на подручју данашње северне Албаније. Породица пореклом из Куле (Кулизе) има на подручју општине Трстеник око 60. Највише у Медвеђи. Први је Симеон, рођен 1798. године. Познати произвођач повртарских култура и одгајивач стоке је Милисав.

Слава: Св. Мрата, Јаковљевим потомцима Св. Никола вероватно мираз, а мала слава Св. Мрата.

Број домова: Почековина 2, Београд 1, Буци 1.

- Милићи

Милићи су Кучи из Кржаја. Први се у архивској грађи појављују Радоје Паћуровић и Марко Милић 1834. године, да живе у Стопањи и да су носиоци два домаћинства. Данашњи потомци воде порекло од Максима Јовановог. Из Стопање у Почековину на мираз је дошао Максимов Петар. Петар је имао 6 синова па се породица Петрова брзо умножила. Сада, Светомир Милисављев поседује продавницу прехрамбених производа “На–Ђи“ у Почековини, која ради од 1992. године.

Бранков син Милета је пољопривредник, познат као баштован, велики робни произвођач, који је од повртарства веома унапредио своје домаћинство. Милић (Светомира) Саша завршио је високу школу за менаџмент. Био је директор Графичко–штампарског предузећа “Металограф„. Од 2000. године основао је приватно штампарско предузеће “М–граф" у Трстенику, запослио 10 радника и успешно послује уз велику конкуренцију сличних фирми. Сашина супруга Марија завршила је Медицински факултет у Београду, као и специјализацију за кожне болести и сада као лекар ради у Дому здравља у Трстенику.

Слава: Ђурђиц.

Број домова: Почековина 4, Врњачка Бања 1, Стопања 4, Вршац 1.

- Младеновићи

Младеновићи су дошли из Витоша код Куршумлије. Дошао Младен, па су по њему Младеновићи. Младенови синови су Аксентије и Димитрије.

Слава: Св. Лука, Марков дан.

Број домова: Почековина 3.

- Младеновићи други

Непознато је одакле су Младеновићи досељени. Први досељени предак је Младен, а синови његови су Антоније и Душко. Антоније је рођен 1817. године, а жена му је била Марија.

Слава: Св. Стефан.

Број домова: Почековина 6, Аустралија 1, Н. Село 1, Крагујевац 1, Трстеник 1.

- Милетићи

Потомци различито мисле о досељењу претка Милетића. Једни кажу да је дошао из Лопаша на мираз у Почековину и за славу узео Св. Луку. Други се не слажу са тим. Момчило се одселио у Крушевац. Синови су му лекари. Михајлов Марко завршио је правни факултет. Радио је у Трстенику као судија, Општински правобранилац и председник Суда.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Почековина 5, Крушевац 1.

- Митровићи

Није познато одакле су Митровићи досељени. Најстарији предак није познат, али се зна да су његови синови Аксентије (рођ. 1837) и Антоније (рођ. 1845). Ова фамилија се веома интересује за ископине које се налазе у потесу Грабак. Ненад Момчилов сакупља збирку новца и других ископина.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: (?)

- Митровићи други

Дошао им предак Митар из Црне Горе, од Мораче - Расје. Дошло је неколико браће и од њих су још: Аћимовићи, Раденковићи и Радосављевићи. Марко Радивојев 1929. године у част рођења принца Андреје одликован је Орденом Св. Саве V реда.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Почековина 3, Трстеник 1.

- Марковићи

Били су Зајићи. Кажу да је предак Марко дошао из Велике Врбнице. Потомци претка Вучка везују за Јеврема (да је истом отац), а у архивској грађи стоји да је Вучков отац Јован.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 5.

- Милошевићи

Први се појављује Стеван Милошевић, који је 1821. године биран за посланика у Скупштини пожешке нахије. Сава Милошевић 1839. године био је помоћник председника Општине лопашке, у чијем је саставу била Почековина. Забележено је 1863. године да је Симеон био командир Народне војске, можда је био брат Вујичин и Грујичин. У попису 1863. године појављује се Илија, рођен 1793. тодине, са женом Синђелијом. Да ли је Илија син Стеванов и да ли су Вујица и Симеон синови Илијини није се могло утврдити. Милошевићи су расељени и није се могло доћи до њихових потомака. Зна се да један од ове фамилије живи у Ужицу.

- Милутиновићи

Предак Марко Зајић досељен je из Велике Врбнице. Касније су по Милутину узели презиме Милутиновић Драгутина. Ђорђев Стеван је Ђорђевић, као и потомци његовог усинка.

Слава: Св. Ђорђе .

Број домова: Почековина 2.

- Палићи

Палићи су дошли из Богдања. Од њих су и Јовановићи у Стопањи и Милићи у Почековини. Од Палића посебно се истакао Палић Мијушка Ђорђе Црни, рођен 1913. године у Почековини. Ђорђе је завршио опанчарски занат у Трстенику, а радио је у Великој Дренови. Био је свестрана личност, посебно се истицао у певању и свирању на хармоници. Био је припадник Покрета народно–ослободилачког рата (1941- 1945). Када је откривен, прикључио се Расинском партизанском одреду на Јастрепцу. У даљој борби против окупатора постављен је за команданта Другог батаљона 16. српске бригаде 25. дивизије. Погинуо је у борби са Бугарима и другим здруженим јединицама окупаторских сарадника, у селу Плижина код Сврљига, 22. августа 1944. године.

Слава: Св. Никола, а Вуксанови Св. Луку.

Број домова: Почековина 2.

- Перићи

Два брата Рашко (Рашковићи) и Пера (Перићи) доселили се од Мораче. Пера је рођен пре 1800. године. Унук Ћира рођен је 1843. године. Од Перића је познатији Душанов Милета, који је завршио Војну академију. Ради као професор у Војној академији.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Почековина 5, Београд 1.

- Петковићи, Пецићи

Из села Витоша код Куршумлије доселила се браћа Петко и Младен Аврамовић. Од Петка су Петковићи, од Младена Младеновићи. Петко је имао сина Марка (рођ. 1803), умро је 1837. године. Милосављев Живојин и његови потомци су Пецићи.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Почековина 4, Аустрија 1, Београд 1, Смедеревска Паланка 1.

- Пантићи

Пантићи су досељени са подручја Космета. Први трагови појавили су се од када се Димитрију родио син Милосав. Прва жена Димитријева је Сара, а друга Симона. Нису пронађени родбински односи Димитрија, Арсенија и млађег претка Раке.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 2, Крагујевац 1.

- Рашковићи

Рашковићи су пореклом из је села Штитник код Рашке (стари Рас код Дежева). Нису мењали презиме. После Немањића одатле се породице селиле у Лику, Морачу, Земун, Пожаревац, Крагујевац, Почековину. Задржавали се и на Старом Влаху (Штитково). После Другог српског устанка у Почековину се доселила браћа Рашко и Пера, од њих су Рашковићи и Перићи. Павле Рашковић крио је старог краља Петра (у време када су на власти били Обреновићи) па је његов син Александар генерал, са економским факултетом, био управник Двора Карађорђевића. Добросављев Рашко пре Другог светског рата био члан КПЈ. Рашковић Милош, рођен је 1889. године. Медицинске науке учио на Унивезитету у Берлину, где је добио и докторат целокупног лекарства. Доцније је специјализирао балнеологију, 1923. године, и отворио ординацију у Врњачкој Бањи. Адамов Рашко био је радник “Прве петолетке", али и друштвено–политички радник. У једном мандату био организациони секретар ОК СКС Трстеник и потпреседник Скупштине општине Трстеник. Рашков син Саша завршио је Вишу техничку школу у Трстенику, а касније Факуптет организационих наука у Београду. Радио је на пословима управника економике у фабрици Пнеуматика. Био је у политичким и самоуправним органима. Од 1992. године има приватну фирму “BI/IC EKO" - трговина, производња и услуге.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Почековина 7, Трстеник 1, САД 3, Краљево 2, Врњачка Бања 2, Крушевац 1, Оџаци 1.

- Раденковићи

Раденковићи су се доселили од Мораче, у Црној Гори. Доселило се више браће, а од њих је постало више фамилија: Аћим (Аћимовићи), Раденко (Раденковићи), Радосав (Радосављевићи) и Митар (Митровићи). Раденков син Миладин (рођ. 1830. год.) забележен је са презименом Расјанин, што означава крај поред реке Мораче. При крају владавине Обреновића, Раденковићи са Рашковићима и још некима скривали су Петра Карађорђевића, тако да су, касније, Вујичини синови били уважавани: Милорад је био на Двору, Милан пратио краља кроз Албанију, а Ђурђе је радио у државној дипломатији. Касније један од успешнијих Раденковића је Благоје, који живи y САД. Професор је универзитета. Познат је стручњак за послове (финансије) у банкарству.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Почековина 1, Крушевац 1, САД 2.

- Радосављевићи

Радосављевићи су Расјани. Досељени од Мораче — Расје, неколико браће, па су сада фамилије: Аћимовићи, Раденковићи, Радосављевићи и Митровићи. Први предак убележен у архивској грађи је Лука, рођен око 1820. и жена му Станка.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Почековина 2.

- Симоновићи

Потомци тврде да су Симоновићи дошли из Стопање и да воде порекло од тамошњих Симоновића. – Прегледајући архивску грађу Симоновићима није се нашла потврда за то. Слава Симоновића у Стопањи је Св. Мина, али то не искључује њихову тврдњу, јер слава Св. Никола и Гмитров дан може бити на миразу у Почековини. Мајка Ј евтимијева је Милана. Дамњан је рођен 1881. године.

Слава: Гмитров дан и Св. Никола.

Број домова: Почековина 2, Трстеник 1.

- Симићи

Предак Симића дошао из Белог Потока (Копаоник са стране према Косову и Метохији). У архивској грађи појављује се Симић Мијајла Симеон (рођен 1853). На мираз код Ранкове Њиљане дошао Векосав Костић из Почековине.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Почековина 1.

- Стефановићи

Преци Стефановића су досељени са бугарске границе, око 1830. године, – један у Сеченицу код Ниша, а други у Почековини, а то је Стефан Станковић.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Почековина 2.

- Станимировићи

Код Никшића постоји село Станимировићи. Предак покушао насељавање са браћом у Великој Дренови, али му није било повољно па се одлучио за Почековину. Први се појављују Благоје и Мијајло. Димитријеви и Петронијеви су: Тодоровићи, Миланови - Станимировићи, а Николини у Црнишави - Тодоровићи.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Почековина 1,САД 2, Врњачка Бања 1, Краљево 1.

- Смиљковићи

Од Смиљковића помиње се Василије (вероватно први), умро 1849. године. Касније, 1863. године, помињу се три домаћинства: Алекса, рођен 1813, Глигорије рођен 1835. и Сава (слуга) рођен 1848. године. Глигорије није имао деце. Сава је имао три сина, али се даље потомство не помиње. У књигама рођених појављује се Јован са 4 сина и Владимир са 2, али се губе од 1900. године. Алекса је имао три сина.

Др Радош Смиљковић, син Љубисава, рођен је 1934. године у Почековини. Учитељску школу завршио 1952. у Јагодини, Филозофски факултет, група: Југословенска књижевност и српскохрватски језик. На Високој школи политичких наука у Београду магистрирао (1964), тезом “Лењинова концепција партије", а докторирао (1968) тезом “Савез комуниста у процесу конституисања самоуправљања„. Службовао у Тутину као учитељ. На факултету Политичких наука радио је од звања асистента до редовног професора, а био и на функцији шефа Катедре и декана. Био је председник Градског комитета СКС Београд, члан Председништва СКС и посланик Скупштине Југославије и др. Амбасадор Југославије у Бугарској, Аустрији ОЕБС–у, као и комисијама УН. Основао је Студентско културно–уметничко друштво “Жикица Јовановић“ и био њевог први председник. Објавио је више радова из обасти политичке теорије, као и већи број књига из области политике и социологије.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Почековина 3, Београд 1, Доњи Рибник 1.

-Трифуновићи

Трифуновићи су досељени из Домишева, а ту су из Сења или Сењанца. Са Домишевцима и Панићима из Горње Омашнице имају истог претка. Трифун се доселио и довео сина Јована, а Спасоје је рођен у Почековини 1918. године. Није се могло поуздано закључити, да ли је Петроније (рођ. 1830) син Јованов или Трифунов. Трифуновићи су познати као предузимљива фамилија. Никодије Антонијев дуго је држао кафану у Почековини, на путу Трстеник - Крушевац. Ту је била и поштанска штација. Милан отворио је прву приватну апотеку у Трстенику. Сада држи две апотеке. Мр Драган (Живадина) Трифуновић дипл. инжењер машинства, професор Више техничке школе у Трстенику, био је и њен директор од 1992–2001. године. Рођен је 1947. године у Почековини, где је завршио основну школу; Средњу техничку у Трстенику 1966, Машински факултет у Београду 1971. године, а последипломске магистарске студије 1992. на Машинском факултету у Крагујевцу. Био је координатор групације виших школа Републике Србије (укупно 14 школа). Објавио је већи број стручних радова. Посебно се истицао у припреми и реализацији такмичења металаца Србије.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 9, Трстеник 3, Јагодина 1, Велика Дренова 1, Београд 1, Крагујевац 4, Краљево 1, Немачка 1.

- Џамићи

Вероватно су дошли из Велике Врбнице. У 19. веку била је бројна и богата фамилија Џамића. Милић и Миленко су најстарији преци, који се помињу. Јован и Агатон су млађи, али чији су синови није се могло утврдити, осим да су браћа.

Слава: Св. Стеван и Св. Никола.

Број домова: Почековина 1.

Досељени y Почековину у ХХ веку

1. Вукчевићи, Досељени из Ј асиковице.
2. Жуњани, досељени из Камењаче.
3. Радосављевић Радосав, досељен из Чаира.
4. Милутиновић, из Стублице дошао на мираз у домаћинство Аћимовић Милована и ћерке му Милосије.
5. Аранђел (Милана) Цветковић, дошао на мираз из Лопаша.
6. Радосављевић (Миџа) из Велике Дренове, дошао у домаћинство Петковић Њубинка и ћерке му Данице.
7. Цураковић Соко из Риђевштице, у домаћинство Николић Милете и ћерке му Лидије.
8. Смиљковић из ---–, у домаћинство Грујић Момчила.
9. Џатић Милан, из Бресног Поља, у домаћинство Марковић Милије и ћерке му Радмиле.
10. Крстовић Петар, из Голубовца.
11. Ерић Владислав, из Велућа, у фамилију Матића.
12. Благојевић Драгољуб, из Вучја, у фамилију Џамића.
13. Миљојковићи, досељени из Бучја.
14. Ћосићи, досељени из Бучја.
15. Бинић Мијушко, из Голубовца.
16. Стаменов Сима, досељен из Источне Србије.
17. Аздејковић Милан, из Ботуње.
18. Радуловић Синиша, из Ботуње, у Алексиће.
19. Миљојковић Стојадин, из Бучја, у домаћинство Блашковић Ранђела и ћерке му Милосаве.
20. Савићи, дошли из Стопање.
21. Милосављевић Милутин, из Вучја, у домаћинство Крстић Драгана и ћерке му Миломирке.
22. Ивезић Марко, из Аљиновића код Пријепоља дошао на мираз у домаћинство Милутиновић Василија и ћерке му Славке.
23. Џатић Милан, из Бр. Поља, у домаћинство Марковић Милоја и ћерке му Радмиле.
24. Симоновић Радивоје, из Стопање, у домаћинство Трифуновић Благоја и ћерке му Станије.
25. Јевтовић Жика, из Лесковице, дошао на мираз .
26. Милојковић Стојадин, из Бучја, дошао на мираз y домаћинство Блашковић Ранђела и ћерке му Милосаве.
27. Каровић Јован, из Новог Села, дошао на мираз у домаћинство Младеновић Радосава и ћерке му Биљане.
28. Ђалић Милорад, из Лопаша, дошао на мираз код Белопољац Вучице.
29. Ћирић Родољуб, из Лопаша, дошао на мираз у домаћинство Вукосављевић Андреје и ћерке му Радојке.
30. Ивезић Мирко, од Пријепоља, дошао на мираз у домаћинство Милутиновић Василија и ћерке му Славке.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

The post Порекло презимена, село Почековина (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Горњи Рибник, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село се налази на 6км југоисточно од Трстеника, у зони укрштања главних комуникација – пута и железничке пруге Трстеник - Крушевац са бочним путем за Горњу и Доњу Црнишаву.  Атар села граничи се: са истока Доњи Рибник, са југа Доња Црнишава, са запада Оџаци, са севера Медвеђа.

Тип села.

Насеље је збијеног (друмског) типа смештено на првој тераси са леве стране плавине Црнишавске реке, на 167 метара надморске висине, а атар села има највећу висину Бело Брдо (323м). Село је груписано по фамилијама и сокацима – Раденковићи, Срећковићи, ћонићи, Степановићи. Горњи и Доњи Рибник било је једно село све до четрдесетих година 19. века. Сада село има изразито одвојен засеок Салаши.

Име села.

Име села Рибник добијено је по рибњацима. Уствари, поред села налазило се већи број бара као остатак делова корита Западне Мораве. Те баре биле су пуне рибом па је насеље по томе добило име Рибник.

Старине, историјат.

Када се говори о селу колико је старо, траже се ископине, као и име где се помиње. За ово село има и једно и друго. Нађене су ископине из времена Римљана, што значи да је било живота на том простору. Као ископина нађен је ћуп. Помиње се и име Рибник, као село које је кнез Лазар поклонио манастиру Раваници – село и воденицу на Топлику изнад брда, што се може ставити под сумњу, јер има и других мешања села као Горње и Доње Велуће и Трстеник, а то су села која су била у околини Параћина.

У свом путопису Митесер (аустриски официр и обавештајац) као “калуђер„ Михајло Ковачевић 1784. Године наводи да село има 1 хан и 15 хришћанских кућа. У првој половини 19. века Рибник се не помиње као село, јер се водило као засеок Оџака.

Један извор у северном делу атара мештани зову Јерусалим. Крај извора нађене су људске кости. Легенда каже да су се ту одмарали крсташи (војска) када је ту пролазила на путу да ослободи Христов гроб.

Земље и шуме.

Потеси овог села нису пространи, мањих су површина. Ручковац – је први брежуљак од Горњег Рибника према Горњој Црнишави. Ту су углавном засејане ратарске културе. То је друга тераса од Мораве. Богојевац је од Ручковца према насељу. Захвата равничарски део, погодан за повртарство. Лилицко, од Ручковца западно. Већи део је под шумом. Ограђа – Овај потес је северно од Цркве. Обрадив је, заступљен кукурузиштима и баштама. Река, равница поред Црнишавске реке. Потес је врло плодан.  Бунари - Од потеса Река, према Морави. То је део који је засађен поврћем.

Воде.

Два извора издашна водом, у близини Цркве на почетку уздизања прве терасе, опредељивали су да се људи насељавају у њиховој близини и да се Црква налази на постојећем месту. Извори су уређивани, али и запуштани. Горњи извор мештани зову Краљевски, а доњи Црквени извор. Канали за наводњавање су оштећени и запуштени. Извори су каптирани и уређени 1888. године, а Црквени је поново уређен, направљена каптажа и пуштен у употребу. У дворишту Цркве (порте) доведена је вода из сеоског водовода и направљена чесма. Постоји извор у Бујаковцу (Јерусалим) за чију воду мештани кажу да је лековита.

Кроз атар села протичу две реке: Црнишавска, која пролази кроз село и Оџачка која захвата атар ван села. Црнишавска река врло често плави насеље јужно од пруге и друма, а Оџачка поље од села према Морави. Ове две реке су још једном у 2007. години од села до Мораве каналисане и одведене једним током до Мораве, чиме је обезбеђено 200ха од поплава.

Комуникације.

Ако осмотримо саобраћајне везе, видимо да је село на веома добром положају. Кроз село пролази железничка пруга и то магистрала Трстеник – Крушевац. Из села полази пут за Горњу и Доњу Црнишаву. Главна магистрала асфалтирана је 1962/63, а пут Горњи Рибник - Доња Црнишава 1978. године. Путеви кроз село и сокаци су асфалтирани. Последњи, пут кроз Раденковиће, односно паралелан њему, 2007. године. Остао је неасфалтиран пут до засеока Салаши. Све ово омогућава да село има сталне саобраћајне везе са Трстеником и шире. Аутобуски саобраћај Трстеник — Г. Рибник - Горња Црнишава почео је да се одвија 1967. године.

Остали подаци о селу.

Школа у Горњем Рибнику је изграђена 1861. године и једна је од старијих школа. Отварање школе 1836. Године забележио је Милан Милићевић. По Државном шематизму 1851. године школа има 14 ученика, а први учитељ је био Стефан Поповић. Осмогодишња школа отворена је сеоска школа 1951. године. У 1898. години у селу је било писмених 33 мушких и 3 женске особе.

Црква је изграђена 1824. године. Звоник је озидан, односно звоно постављено 1830. године. Иконостас је урадио Живко Павловић Пожаревчанин. Црква је проглашена за споменик културе, 1982. године. Припрата је дограђена 2004. године, а 2005. Је Р. Радојловић почео да ради живописање припрате.

Село је добило телефонске везе 1986, а дигиталну централу 2007. године.

Електрично осветљење добијено је 1956. године, а сада село има уличну расвету.

Водовод је изграђен 1974. године и заједнички је за више села.

Село има богомоље: Црква слави Св. Аранђела Гаврила, а село још Цвети, Ускрс, Св. Тројицу.

Гробље је у близини цркве. Виђенији људи из Рибника и из Оџака сахрањени су у Порти цркве (Каматовићи, Поповићи).

Порекло становништва.

- Батоћани

Први се помиње Јаков, рођен 1803. године, жена Синђелија. Бавио'се трговином свиња, син његов је Алексије. Младен, Вукадинов син, погинуо је у ослободилачким ратовима у околини Скопља. Јаков је имао брата (непознато име) и братанца Владимира.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Горњи Рибник 3, Београд 1, Словенија 1.

- Вукојевићи

Непознато одакле су досељени. Први се појављује Сава са женом Jеросимом. Син Тома рођен је 1833. године. Фамилија се врло споро умножавала. Трговачки радник Душан Милованов цео свој активни животни период, поред радне обавезе, посветио је спорту - фудбалу и то у свом родном месту: играо за сеоску фудбалску екипу, а затим радио као тренер, из љубави према фудбалу и свом селу.

Слава: Ђурђев дан.

Број домова: Горњи Рибник 3.

- Вукчевићи

Вукчевићи су велико братство, чији је један предак досељен из Бигора. Фамилија је име добила по Вукцу, попу, сину Драшковом. Вукчевићи врло успешно прате своје чланство, водећи евиденцију насељавања и кретања на широком простору. У овом крају су се ширили после насељавања претка у Jасиковицу. Зна се да је Тодор био први у овом крају који је купио камион. Богдан Ратомиров завршио је пољопривредни факултет, Александар Богданов електротехнички факултет, Вукчевић Мирољуб електротехнички факултет; Снежана, Вучкова супруга, завршила је електротехнички факултет и ради као професор у Гимназији у Трстенику.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Горњи Рибник 4, Београд 1, Аустрија 1, Аустралија 1, Врњака Бања 1, највећи број је у Јасиковици - 27.

- Дрндаревићи

Непознато одакле су досељени. Дрндари су људи занатлије који су помоћу справе – дрнде разбијали вуну, набијали је у тканину - правили сукно или шешире. Дрнда је маљ, који се направом подизао и ударао по вуни. У 19. веку појављују се преци под презиеном Радисављевићи, а касније као Диндаревићи и Дрндаревићи. За Тису, вероватно Светислава, није пронађено у архивској грађи чији је син. Радисављевић М. Станојко умро је 1843. године, вероватно је то био муж Алексије. Њихов син Ђурђе рођен је 1835. године. Мирослављев син Драган дуго је играо фудбал за Горњи Рибник.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Горњи Рибник 2, Београд 1.

-Ђонићи

Преци Ђонића потичу из Требиња. Први се помиње Ђон Марко, који се настанио на острво на Морави - Колибе Ђаволовића. Родослов може да се води од Миленка или Антонија, који је умро 1851. године. Али, ваљане податке имамо тек од Милана рођеног 1827. године. Потомци мисле (давалац података) да је Мина Миланов, по архивској грађи, брат. Ђонић (Животија) Милутин, проф., завршио Природно–математички факултет у Новом Саду - група физика. Радио у основним школама у Лопашу и “Живадин Апостоловић" у Трстенику, Школском центру, Гимназији и као асистент на Вишој техничкој школи у Трстенику. Издао је више збирки задатака за ученике средњих школа. Јасна, кћи Мирослава Ђонића завршила је медицински факултет. Ради као лекар у Врњачкој Бањи.

Слава: Св. Стеван, неке породице секу колач за Св. Николу.

Број домова: Горњи Рибник 19, Трстеник 2, Брезовица 1, Словенија 1.

- Живковићи

Предак Ћира доселио се у Рибник око 1833, после позива књаза Милоша да се становништво из Бугарске (која је била још под Турцима) досељава у Србију. Умро је 1850. године. Никола је вероватно Ћирин син, који је рођен 1828. године.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Горњи Рибник 3, Крушевац 2, Београд 1.

- Поповићи, Михајловићи

Досељени са Златибора (поп Јанићије). Први је Јанићије Михајловић. Имао је синове Стевана, Јована и Василија. Уписан је као пренумерант за “Речник„ Вука Караџића. Василије је био свештеник (а потомци кажу учитељ), и за Петра пише да је поп. Јованови су узели презиме Поповић, а Василијеви потомци су остали Михајловићи. Кућа у којој су до 1955. године живели Поповићи, а која је преправљена 1955. године, саградио је књаз Милош да би у њој одседао при доласку на имање-мукаду. Али могуће да је кућу направио Камативић Величко, за свештеника Јанићија, зета, и своју ћерку. Кућа је подигнута око 1830. године 11х9м и има приземље: вајат, подрум и оставу. На спрату су: дрвене степенице, ходник, доксат, оџаклија и две веће и једна мања соба.

Слава: (?)

Број домова: Горњи Рибник 1, Београд 2.

- Поповићи

Предак Поповића потиче од Кушића, код Ивањице. Доселио се Коста који је фијакером таксирао, превозио госте на релацији Сталаћ - Врњачка Бања. Коста је дошао на мираз у домаћинство Вукојевића. Од Костиних предака, потомака има у Крушевцу, Александровцу и у околини Чачка. Коста је дошао из Александровца. Од потомака је познатији Михаило. Завршио је електротехнички факултет. Дуго ради у ЕПС–у Трстеник. Биран је за председника Скупштине Месне заједнице Горњи Рибник. Организаовао је велики број акција у селу.

Слава: Ђурђиц, мираз Ђурђевдан.

Број домова: Горњи Рибник 2, Бучје 1.

- Пљакићи

Предак досељен из Плоче (Жупа). Први је Тодор.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Горњи Рибник 3.

- Раденковићи

Најстарији забележени су: Урош (р. 1833) и Павле (р. 1935). Њихова мајка је Синђелија. У архивској грађи пронађено је да је Јован умро 1837. године, а да ли им је то отац не може се са сигурношћу тврдити. Драгутин Ранђелов погинуо је у Првом св. рату 1915. године. Слободан Андријин познат је као хуманиратац, јер је за потребе других дао крв више од 30 пута.

Слава: Св. Ђорђе и Св. Никола.

Број домова: Горњи Рибник 19. Београд 2. Трстеник 1, Глободер 1.

- Срећковићи

Потомци кажу да су им се преци доселили са Косова прво у Ратаје, а затим у Рибник. По неким архивским изворима пореклом су Попадићи из села Рвата. У архивској грађи пронађено да је Димитрије рођен 1839. године и да му је супруга Милосава, брат Спасоје (рођен 1835. године), а жена му Неда, негде уписана као Недељка. Давидов Исаило погинуо је у Првом св. рату 1915. године. Момиров син Александар, проф. историје још као почетник у просвети показује интересовање за прикупљање монографске грађе.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Горњи Рибник 11, Горња Омашница 1, Ниш 1, Нишка Бања 2, Крушевац 2, Аустралија 3.

- Степановићи

Не може се са сигурношћу рећи одакле су досељени. Потомци мисле да им је предак досељен из Русије преко Црне Горе или Кумодража. Можда су и повратници одсељени у Русију после пропасти Првог српског устанка. Дамњан је умро 1937, а Јован 1843. године. Степановићи су две фамилије. Једни су од Мијаила (р. 1818. год.) и жене му Стојане. Друга је од Миленкових (брата Михаилова), пасторка Стевана Јевтића и браће Ђоке и Милана, које је мајка преудајом довела из Стопање. Они су преузели презиме Степановић. Фамилија је дала велики број интелектуалаца, па су се и селили: Београд, Трстеник, Вр. Бања, иностранство. Степановић Рашко (1933) доктор медицинских наука, живи у Београду. Гимназију је завршио у Крушевцу, Медицински факултет у Београду (1960). Докторирао тезом: Клиничке–болничко стање и имунолошки одговор деце оболеле од колиентерита (1974). Радио је у Ужицу, Вр. Бањи, Београду: Универзитетској дечјој клиници и на Медицинском факултету као доцент и редовни професор. Издао је више књига и уџбеника. Рашков син Срђан је, такође, доктор медицине. Степановић Миливоје Мишко рођен је 1935. У Доњем Рибнику. Завршио Медицински факултет, затим специјализирао педијатрију. Радио је на Дечјем одељењу у Дому Здравља у Трстенику, где је и пензионисан. Писао је и изучавао област педијатрије, посебно о исхрани деце. Радомиров син Момир, који живи у Америци, доктор је атомске физике. Степановић Ратомирка, супруга Радивојева, завршила ВПШ – група домаћинство и хемија. Радила је у Основној школи “Миодраг Чајетинац Чајка“ у Трстенику. Писала је и пише уџбенике хемије. Уџбеници се користе у настави у Србији и Црног Гори.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Горњи Рибник 10, Трстеник 3, Београд 5, Вр. Бања 1, САД 1.

- Трнавци

Предак Стеван Доселио се у Глободер из Горње Трнаве, брдо Чумићи (од Крагујевца према Тополи). Никола - Која, син Стојанов из Глободера, учествовао је у свим ратовима од 1912-1918. године. Као солунски борац демобилисан је са чином капетана. Између два рата био председник Општине. У том мандату сазидана је школа, подигнуте три ћуприје, формирао Друштво “Coкo". Борисав, Којин син, свештеник, готово цео свој радни век провео је у парохији Цркве рибничке. Цењен од мештана целе парохије, људе је поучавао да буду одани црквеним учењима, али је био организатор и многих активности у селу. Бавио се пчеларством и био познат по великом убирању меда по кошници. Око 1957. године основао је Друштво пчелара за Горњи Рибник, Трстеник и обухватио сва околна села. Дао је велики допринос у развоју фудбала у селу. И када је морао да прихвати да буде члан Равно- горског четничког одбора, сви угрожени су код њега долазили за савет, па се морао неколико месеци склањати у манастир због помагања гоњених.

Слава: Лазарева субота и Ђурђев дан.

Број домова: Горњи Рибник 1, Београд 1, Шабац 1, Крушевац 5, Глободер 11, Вр. Бања 1.

- Терзићи

Предак им дошао из околине Рашке, село Корлаци. Први је Савко и жена му Костадинка, а потомци кажу да је то био Сава. Фамилија се није умножила. Радиша Бранков радио је дуго као секретар Одбора Црвеног крста у Трстенику. Био је председник регионалног одбора Црвеног крста Скупштине у Краљеву. Умро је млад, такође и син му Драган.

Слава: (?)

Број домова: Горњи Рибник 4, Крушевац 1.

Досељени y XX веку

1. Ђорђевић Мирко из Македоније, насељен.
2. Весић Љубиша из Мале Сугубине, у дом. Раденковић Животе и Зоре.
3. Косић Драган из Мрзенице, у дом. Раденковић Антонија и ћерке му Анђелке.
4. Бошковић Радиша из Стрменице, у домаћ. Раденковић Драгослава и ћерке му Љубице.
5. Малинић Обрен из Милентије, у дом. Трошић Жике.
6. Трошић Жика, из Божуревца.
7. Миланов Милан из Босиљграда, досељен.
8. Бјелетић Драган из Васиљевца код Куршумлије, насељен.
9. Коматовић Драгиша, изблеглица са Косова, досељен.
10. Срејић Станоје, родом из Брезовице, досељен из Јасиковице.

У Горњи Рибник у засеок Салаш досељени:

1. Атанасковић Раденко, из Брезовице.
2. Маринковић Драги, из Плоче.
3. Јованчевић Драгољуб, из Плоче.
4. Иричанин Раденко, из Станишинаца.
5. Дуњић Милош отац Бићко из Плоче.
6. Црноглавац Драгиша, из Рогавчине.
7. Станојлић Богдан, из Плоче.
8. Марјановић Бранко, из Рогавчине.
9. Прибановић Милун, из Јелакца.
10. Кручанин Виорел, из Гребенца (Бела Црква), код Миодрага и Зорице Атанасковић.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Горњи Рибник (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Доњи Рибник, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Доњи Рибник се налази  8 км југоисточно од Трстеника, на првој тераси од Западне Мораве, на 170м надморске висине. Цео сеоски атар смештен је у Моравској котлини. Атар села има облик издуженог, неправилног ромбоида, а граничи се са истока Почековином и Лопашом, са Запада Горњим Рибником и Доњом Црнишавом.

Име села.

Село је добило име Рибник по рибњацима. Претпоставља се да је од прве терасе па све до Мораве било већих бара, вирова у којима је било пуно риба, па је село по томе добило име Рибник. Касније је насеље, због неких државних олакшица, подељено у два насеља - Доњи и Горњи Рибник. Некада су та насеља била више одвојена, но што је случај Данас. Сада су међусобно спојена.

Тип села.

Село припада насељу збијеног (Друмског) типа, кроз које пролази железница и магистрални пут Крушевац - Краљево.

Земље и шуме.

Целокупни атар овог села смештен је у Крушевачкој котлини, на десној обали–страни Западне Мораве. Цео атар био је део Султановог хаса–мукаде (Оџаци, Рибник, Почековина) и служио је као велики произвођач кукуруза. После Другог српског устанка књаз Милош Обреновић закупио је мукаду од Султана, подигао салаше за смештај кукуруза, и оборе за одгајање свиња, па је одатле бродићима Моравом вршио извоз свиња за Аустрију.

Атарски потеси: Метеризе - То је равница од Доњег Рибника према Лопашу. Потес је добио име по рововима који су били ископани за војне потребе. То је дуго била заједничка земља, па је последњи остатак издељен после Другог св. рата мештанима Доњег Рибника. У том делу су њиве са житарицама и поврћем. Мрљуша – Овај потес је између Метериза, Камиџора, Бујаковца, Ручковца, Богојевца. Заузима простор - равницу поред Црнишавске реке и Камиџорског потока. Плодан је, и сав је под ратарским културама. Рендара - Ово је потес засеока Салаши, према Морави. Земљиште је засејано кукурузом и у великом Делу поврћем, ту су бројне баште. Кривина - Источно од Рендаре. То је лака смоница. Потес је засејан кукурузом и поврћем. Бујаковац - И ово село има један део овог потеса погодног за винограде. Сада је ту самоникла шума, највише под багремом.

Воде.

Село нема извора. Бунарске воде су доста плитке, од 6–8 метара. Воде има у свим деловима. Кроз атар села прокопан je Канал за наводњавање, о чему је било речи на почетку у одељку “Опште карактеристике краја“. Село је захваћено заједничким водоводом као и суседна села, изграђеног 1974. године.

Комуникације.

Кроз село пролази магистрални пут Крушевац – Трстеник, асфалтиран 1962. године и пруга Крушевац – Краљево, изграђена 1910. године. Од Доњег Рибника се одваја и пут за Јасиковицу. Село је повезано добрим аутобуским линијама. Пруга је у наше време запуштена, возови се крећу ретко и споро, чека се реновирање. Локални пут, 1,5км кроз село асфалтиран је 1983. године.

Остали подаци о селу.

Село припада Месној заједници и Месној канцеларији Почековина. Административно и по другим питањима (осим цркве) село је усмерено на Почековину.

Електрификација села извршена је 1956. године.

Телефонске везе обезбеђене су 1987. године.

Фудбалски клуб “Доњи Рибник" основан је и регистрован 28. 08. 1994. године, а као одговорно лице уведен је Зоран Малићанин.

Порекло становништва.

- Адамци

Непознато одакле су досељени. Предак Димитрије рођен је 1833. године. Димтрије Исидоров био је напредан робни произвођач поврћа. Штампа је 1963. године забележила да је од повртарске производње купио “фијат 600" (за готово), средио кућу и купио телевизор. Тих година за то су била потребна знатна средства.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Доњи Рибник 2.

- Атанасковићи

Били су Ивановићи (Атанаско, р. 1793. и син му Милан, рођ. 1832. године). Непознато је одакле су насељени. Атанасковић Љубиша, син Мирослављев формирао је фирму “АБВ„ која се бави ремонтовањем индустријских машина за потребе једне фирме у Немачкој. Фирма окупља стручњаке који врло успешно раде овај посао. Као власник Љубиша успешно реализује овај програм.

Слава: Св. Лука, Марковдан и Св. Никола.

Број домова: Доњи Рибник 2.

- Вељковићи

Досељен Вељко из Бресног Поља, по њему је фамилија добила име. Погинуо у Српско–турском рату 1877. године. Претков чукун унук Вељко бавио се дуго и успешно превозничким услугамапревозник материјала камионом. Остао је познат по услужности и прецизности.

Слава: Св. Арханђел и Мала Петковица.

Број домова: Доњи Рибник 3.

- Вукчевићи

У Доњи Рибник дошли из Jасиковице. У Ј асиковицу дошли из Љеша на Јадранском мору. После Косовског боја из Вучитрна предак им се доселио у Љеш. Велика је фамилија, потиче од Мојаша. Фамилија је добила име по Вукцу, попу, сину Драшковом. Живко је дошао из Бигора. Најпознатији у фамилији је др Станојло, рођен 1831. Године у Јасиковици. Био је члан Краљевске академије и пред. Скупштине СХС 1918. године.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Доњи Рибник 5, Горњи Рибник 4, Јасиковица 27, Округлица 3, Почековина 6, Трстеник 3, Београд 2, Кргујевац 1, Обреновац 1, Тоболац 1.

- Думановићи

Предак фамилије дошао из Станишинаца (Марко) у Доњи Рибник. Думановићи имају истог претка са фамилијама Ђурићи (Омашница), Симићи (Стопања), Обрадовићи (Округлица). У Доњи Рибник дошао је Марко, на мираз - имање баба Јелке и довео Јакова. Карактеристика за фамилију – врло су радни. Љубодраг Радојев (живи у Трстенику), професор, радио је у више школа: Попина, ОШ “Миодраг Чајетинац Чајка„ и ОШ “Св. Сава„ у Трстенику. Био је начелник Одељења Народне одбране и Одељења за опште послове Скупштине Општине Трстеник. Небојша је завршио машински факултет и директор је у Инд. ППТ (Фабрика развоја). Миљков Драган завршио је машински факултет. Биљана, Миљкова, завршила педагошку академију. Мирослављева Ивана завршила педагошки факултет. Миланова Зорица завршила ветеринарски факултет.

Слава: Митров дан и Јеремијиндан.

Број домова: Доњи Рибник 4, Богдање 1, Трстеник 2, Беочин 1.

- Живковићи

Досељени из Херцеговине, из Невесиња. Први се доселили Душан и Милан.

Слава: Св. Лука и Марков дан.

Број домова: Доњи Рибник 1, Београд 1.

- Jевтовићи

Предак им Живојин дошао је из Брезовице. Његов отац Коста дошао из Лесковице у Брезовицу.

Слава: Митров дан.

Број домова: Доњи Рибник 2, Брезовица 2, Трстеник 2.

- Лазаревићи

Предак им се доселио из Црне Горе. Светислављев Александар има збирку написаних, још необјављених песама.

Слава: Св. Арханђел

Број домова: Доњи Рибник 2, Крагујевац 2, Трстеник 1.

- Марковићи

Пореклом из села Мале Цуце, братство Кучи, досељени из Грахова. Непознато одакле су досељени у Доњи Рибник. Први је Миленко, који је умро 1851. године. Његов син Коста рођен је 1837. године. Појављује се у архивкој грађи и као Пејковић.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Доњи Рибник 4, Медвеђа 2, Јасиковица 1, Младеновац 1.

- Милосављевићи

Досељени са Старог Влаха (Мрмош). У првој половини деветнаестог века појављују се браћа Агатон и Петар. Ту је и Илија, синови су му Пана, Симеон и Петар, али се у даљем развоју фамилије губе.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Д. Рибник 4, Панчево 1, Београд 2, Вршац 1.

- Миленковићи

Предак ове фамилије досељен је из Жупе, из засеока Љубинци код Александровца. Предак им је имао три сина: Михајла, Радојицу и Ђорђа. Новица је усинио Бранка Унића.

Слава: Св. Алемпије Столпник и Ђурђевдан.

Број домова: Доњи Рибник 6, Трстеник 1.

- Николићи

Предак Никола дошао је из Парчина (Жупа) и населио се у Рибник. Брат Гаврило населио се у Горњу Црнишаву, а брат Гаша у Селиште. Фамилија има више познатих личности. Живојин Николић рођ. 1944. године, професор је, новинар и књижевник. Завршио Филолошки факултет у Београду. Радио је у Шилопају код Горњег Милановца и Машинско техничкој школи у Трстенику. Био је главни и одговорни уредник “Трибине" и Трстеничког радија, новинаруредник Радио телевизије Трстеник. Живи у родном селу. Члан је Удружења новинара Србије. Пише уметничку прозу, углавном приповетке. Прикупља народно стваралаштво.

Бошко Николић (1923–1991) био је љубитељ књига и старина. Један од најпознатијих пчелара у овом крају. Сакупљач добре и ретке књиге. У својој библиотеци поседовао више од 4.000 примерака књига занимљивог садржаја. У текућој периодици објављивао је прилоге из пчеларства и историје. Објавио је књигу “Црква Светог Архангела у Г. Рибнику“.

Владан Николић, рођен 1926. године. Био је председник НОО Почековина, службеник СУП–а и Земљорадничке задруге у Почековини. Године 1965. биран је за члана Привредног већа Скупштине Републике Србије. Био је председник СУБНОР–а Општине Трстеник. У његовом мандату издата је “Монографија о учесницима НОР Општине Трстеник 1941-1945. године“. Грађу сакупио и приредио са Ристом Асентићем, професором у пензији. Александар (Миленов) успешан је привредник, његова супруга Цица (девојачко Миловановић) је дипл. правник, а син Милош дипломирао је на машинском факултету.

Слава: (?)

Број домова: Доњи Рибник 28, САД 2, Доња Црнишава 2, Кикинда 1, Трстеник 1, Чаири 2.

- Пуношевци

Порекло фамилије везују за Риђевштицу, засеок Пуношевце, међутим и Пуношевци из Доњег Рибника и фамилије из Риђевштице (засеок Пуношевци) – Милосављевићи, Радосављевићи имају истог претка. Свима је стара постојбина Цетиње, а раније Босна. Сви су они пореклом од Воиновића. У 15. веку презиме су узели по Пуниши. Први се бележи Радосављевић Велимир (р. 1858) и мати Јана. Пуношевац Вељко и син Милен (р. 1850) и Велимир и син Тодор (1858). Радосављевић М. Станојло умро 1843. године. И Велимир је Радосављевић, уписан при попису 1862. год. као домаћин врло богатог домаћинства (120 цесарских дуката). При рођењу деце Велимир се бележио као Радисављевић, Радосављевић или Пуношевац. Милосав, син Радослава Пуношевца поседује фирму хидраулике и пнеуматике "Шева“. Фирма послује од 1991. године. У свом саставу фирма има и 7 продавница, које послују на мало. Фирма запошљава 30 радника.

Слава: Св. Јован и Св. Ђорђе.

Број домова: Почековина 5, Доњи Рибник 3, Трстеник 1.

- Симићи

У Доњи Рибник дошли из Стопање, а у Стопању из Паљевштице (Копаоник). Њихова стара постојбина је Требиње. Имају истог претка (што је братство) са фамилијама: Ђурићи (Гор. и Доња Омашница), Обрадовићи (Округлица), Думановићи (Станишинци) и Миодраговићи (Лесковица). Цела фамилија (родослов Симића), као и Ђурића и Обрадовића у књизи је овог аутора “Поджупска села трстеничког краја“ (Београд, 2005). У Доњи Рибник дошао Обрен.

Слава: Митров дан (слава Симића), Св. Лука (мираз).

Број домова: Доњи Рибник 4, Крушевац 2, Трстеник 1, Стопања 10.

- Стевановићи

Предак им Стеван досељен са Косова. Стеван и Јосип забележени су као Стефановићи.

Слава: Св. Никола и Гмитровдан.

Број домова: Доњи Рибник 4, Чикаго (САД) 2, Трстеник 1.

- Тодоровићи

Први од Тодоровића је Никола, који је умро 1839. године. Рођен је пре 1800. године. Синови су му: Стефан (р. 1821), Благоје и Михаило. Од Благојевог Милана, син Милун је Станимировић. Николини потомци су у Црнишави. Тодоровићи су врло пословни. Станиша је 2002. године основао Клуб “Чарапан", који ради као дискотека за младе. Игор отворио кафану “Чарапан“, од 2000. године. Момчило ради као касапин и држи печењару у Трстенику.

Слава: Св. Арханђел и Велика Госпојина.

Број домова: Доњи Рибник 4, Крушевац 2, Београд 1, Вр. Бања 1, Ниш 1.

- Филиповићи

Предак им се доселио из Рогавчине. Филиповић Јован и супруга Милена завршили су Учитељску школу у Крушевцу, а касније и Педагошку академију. Најдуже су радили као учитељи у Оџацима. По предлогу мештана села Оџаци, због успешног рада у школи, као и укључивања и вођења акција за унапређење села и подизање општег стандарда и културе, Филиповић Јован добио је признање на нивоу Републике “Најдражи учитељ СР Србије у 1982. години".

Слава: Св. Ђорђе и Св. Никола (мала).

Број домова: Доњи Рибник 3, Вр. Бања 1.

- Унићи

Имају надимак Џафери (Хафери), то је место Хафери у Утргу, Ријечка нахија (Стара Црна Гора). Ту су досељени из Котора, а у Котор из Шибеника. Потомци кажу да су се из старе постојбине доселили у Купце па затим у Стопању. Ту се доселио Ђорђе. Ђорђев син је Милован, а његови у првим пописима (1831, 1834) су Марко, Миљко и Маринко. Касније се појављују (1859. и 1863) Милосав, Тодосије, Мијајло, Максим, Ирска и Тодор, али није се могло одвојити који су Миљкови, а који Маринкови. Осим, да је Миљков, Тодор. У Доњи Рибник на мираз је дошао Тодосијев Ћира.

Слава: Св. Арханђел, а мираз Св. Никола.

Број домова: Доњи Рибник 3, Оџаци 1, Стопања 8, Мајдево 1, Трстеник 1, Селиште 2.

Досељени у ХХ веку

1. Тодоровић Миливоје из Јасиковице, дошао на мираз у домаћинство Лазаревић Миливоја и ћерке му Милице.
2. Левић Миливоје из Братића, у домаћинство Унић Милоша и ћерке му Раде.
3. Џамић Илија из Велике Врбнице, дошао на мираз у домаћинство Атанасковић Иве и ћерке му Емилије.
4. Здравковић Тадија из Горње Омашнице, у домаћинство Гочанин Давида и ћерке му Зорице.
5. Милутиновић Радомир, досељен из Ратаја, у Адамце.
6. Ђокић Љубиша радио као наставник у школи, направио кућу и остао после пензионисања.
7. Јевђић Рашко, из Оџака.
8. Павловић Милан из Оџака, у домаћинство Миленковић Тихомира и ћерке му Јованке. Отац му је у Оџаке досељен из Стрменице.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Доњи Рибник (Трстеник) appeared first on Порекло.

Пристег је село у Далмацији (Равни Котари), јужно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Пристег се налази у крашком пољу, издуженом у правцу северозапад-југоисток, између два брда. Село, праволинијског облика, такође се простире у том правцу.

У Пристегу су римокатоличке цркве Богородице Марије и Светог Фране на гробљу, која је срушена у рату.

На попису 1991. године, Пристег је имао 960 становника, од чега 528 Хрвата (55%), 410 Срба (42,7%), 2 Југословена и 20 осталих.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БУКАРИЦА (23) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

БУЉ (52) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ВРАНКОВИЋ (104) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

ГРУЈИЋ/ГРУИЋ (2) – Свети Никола

ЗЕЧЕВИЋ (16) – Свети Јован

КОВАЧЕВИЋ (21) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

МАЦАВАРА (13) – Свети Стефан (присутни у 18. веку)

МАЛЕНИЦА (5) – Свети Стефан

НОВАКОВИЋ (9) – Свети Никола

ПОПОВИЋ (16) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ПУПОВАЦ (7) – Свети Георгије

РОМИЋ (66) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

РОНЧЕВИЋ (9) – Свети Георгије

ТИНТОР (4) – Свети Козма и Дамјан-Врачи

ЋАЛИЋ (10) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ЋУЋКО (16) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

ЦРНОКРАК (63) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ШУША (20) – Свети Стефан (присутни у 18. веку)

Хрватска презимена

АНИЋ (12) – (присутни у 18. веку)

БАКОВИЋ (23) – (присутни у 18. веку)

БЉАИЋ (7) –

ДРАЖИНА (43) – (присутни у 18. веку)

ЕРЦЕГ (15) –

ИВАНДИЋ (35) – (присутни у 18. веку)

КАРДУМ (44) – (присутни у 18. веку)

КУМАН (52) – (присутни у 18. веку)

КУТИЈА (27) – (присутни у 18. веку)

ЛЕМИЋ (18) – (присутни у 18. веку)

МОРИЋ (12) –

ПАНЏИЋ (56) – (присутни у 18. веку)

ПАРАНЦИН (19) – (присутни у 18. веку)

ПИНТУР (39) – (присутни у 18. веку)

САМИРИЋ (26) – (присутни у 18. веку)

ТАДИЋ (10) –

ТРОСКОТ (8) –

ЧЕЛИЦА (12) – (присутни у 18. веку)

ЧИРЈАК (7) –

ШАРИЋ (28) – (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Пристег (Бенковац) appeared first on Порекло.

Коларина је село у Далмацији (Равни Котари), југоисточно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Село се налази на ободу крашког поља, између издужених брда. Највиши врх је Стражбеница (253 м).

Између Коларине и Перушића  се налази православна црква Свете Петке из 1682. године.

На попису 1991. године, Коларина је имала 440 становника, од чега 424 Србина и 16 непознатих.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БОТА (?) – Свети Јован

ВИТАС (86) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ГАГИЋ (5) – Свети Јован

ГУЛИЋ (27) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ДЕВИЋ (41) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ДРАЧА (9) – Свети Стефан

ДРЧА (8) – Свети Јован

ИКАЧ (95) – Свети Георгије

КУЖЕТ (17) – Свети Јован

МИЛАНОВИЋ (7) – Свети Јован

МИЗДРАК (39) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

СИНОБАД (9) – Свети Јован

ТОМАШЕВИЋ (7) – Свети Јован

ЋАЛИЋ (6) – Свети Јован

ШАПОЊА (7) – Свети Јован

ШАРИЋ (43) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Коларина (Бенковац) appeared first on Порекло.

Перушић Бенковачки је село у Далмацији, југоисточно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Село се налази на ободу крашког поља, испод издуженог брда Перушићка коса (220 м). На брду се налазе остаци средњовековне тврђаве Перушић.

Између Перушића  и Коларине се налази православна црква Свете Петке из 1682. године, са гробљем. У самом селу се налази римокатоличка црква Узнесења Богородице Марије.

На попису 1991. године, Перушић Бенковачки је имао 595 становника, од чега 433 Хрвата (72,8%),  159 Срба (26,7%) и 3 неопредељена.

На попису села Нинске бискупије и 1692. године, наводи се да у Перушићу има 205 католика и 62 православца.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

АЛАВАЊА (4) – Свети Јован

БЕРБЕР (3) – Свети Георгије

БУКАРИЦА (16) – Свети Илија (присутни у 18. веку)

ДОБРЕ (32) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

ПУПОВАЦ (57) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

ШАРИЋ (18) – Свети Илија (присутни у 18. веку)

Хрватска презимена

ГРУБИЋ (11) – (присутни у 18. веку)

ГУЗИЋ (182) – (присутни у 18. веку)

ЗРИЛИЋ (33) – (присутни у 18. веку)

ЉУТИЋ (100) – (присутни у 18. веку)

ОРЛОВИЋ (15) – (присутни у 18. веку)

ПЕШУТ (37) – (присутни у 18. веку)

The post Порекло презимена, село Перушић Бенковачки (Бенковац) appeared first on Порекло.

Друштвo српских родословаца „Порекло“ објављује позив за тестирање

Позивамо заинтересоване припаднике рода Ђорђијевића из Мурине код Андријевице (са славом Ђурђевдан и пореклом од братства Ћетковића из истоименог села у Шекулару) које занима генетско порекло да нам се јаве ради договора око узимања узорка (букални брис) и даљег поступка тестирања. Биће тестирано једно лице. Напомињемо да је тестирање бесплатно, а да редовна тржишна цена појединачног тестирања у лабораторији износи 13.000 динара, односно око 110 евра. Средства су обезбеђена из личне донације једног члана „Порекла“. Кандидат за тестирање може бити искључиво мушкарац, с обзиром да се анализира Y-ДНК хромозом.

Резултат ће бити коришћен искључиво у научне сврхе – ради утврђивања порекла овог рода и упоређивања са већ утврђеним резултатима раније тестираних лица. О утврђеном резултату тестирано лице биће обавештено у најкраћем року након што лабораторија достави податке у „Порекло“. Резултат ће бити објављен и у табели Српског ДНК пројекта.

Позивамо и припаднике рода Томовића из Ровца код Берана (слава Ђурђевдан, такође од братства шекуларских Ћетковића) да се пријаве. Уколико се у разумном року не пријави нико од припадника рода Ђорђијевића, биће тестиран неки припадник наведеног рода Томовића.

За податке о поступку тестирања и за пријаву, можете се обратити на мејл: nebojsa.babic@poreklo.rs .

The post Тестирање Ђорђијевића / Томовића appeared first on Порекло.

Подлуг је село у Далмацији, јужно од Бенковца. Административно припада граду Бенковцу (Задарска жупанија).

Село се налази на ободу крашког поља, испод косе (Крш), а пружа се праволинијски у правцу северозапад-југоисток.

На попису 1991. године, Подлуг је имао 340 становника, од чега 283 Хрвата (83%),  56 Срба (16,5%) и једног непознатог.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ЈОКИЋ (22) – Свети Стефан, Свети Георгије (присутни у 18. веку)

СТОЛИЋ (4) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

Хрватска презимена

БУДАН (8) –

ВУКСАН (87) – (присутни у 18. веку)

ВУЛЕТИЋ (14) – (присутни у 18. веку)

ВУНДАЋ (32) – (присутни у 18. веку)

ЗЕЛИЋ (14) – (дошли из Поповића)

КАМБЕР (60) – (присутни у 18. веку, дошли из Родаљица)

КОЛИЋ (22) – (присутни у 18. веку)

МАТИЋ (14) – (присутни у 18. веку)

МИШУРА (15) – (присутни у 18. веку)

ЦЕРАЊА (23) – (присутни у 18. веку)

ШОПИЋ (7) –

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Подлуг (Бенковац) appeared first on Порекло.

Затон Обровачки је село у Далмацији, северно од Обровца. Административно припада општини Јасенице (Задарска жупанија).

Село се налази на јужној страни планине Велебит, а територија насеља ае простире од врхова Велебита, па све до реке Зрмање, односно самог града Обровца.

На попису 1991. године, Затон Обровачки је имао 492 становника, од чега 307 Срба (62,4%),  173 Хрвата (35,2%) и 12 осталих.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ГАК (28) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ЈОКИЋ (?) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ПРШО (43) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ЧУДЕ (49) – Свети Петар и Павле (присутни у 18. веку)

Хрватска презимена

ЈУРЈЕВИЋ (5) – (присутни у 18. веку)

МАРИЧИЋ (70) – (присутни у 18. веку)

МОДРИЋ (96) – (присутни у 18. веку)

ШАРЛИЈА (5) –

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, Затон Обровачки (Обровац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Горња Црнишава, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Горња Црнишава налази се јужно од Трстеника, на удаљености од 6 км ваздушном линијом и 12 км саобраћајно повезаним путем преко Горњег Рибниика.  Атар села граничи се са Доњом Црнишавом и Јасиковицом (са истока), Лесковицом (са југа), Стублицом и Брезовицом (са запада), Чаирима и Оџацима (са севера).

Тип села.

То је сеоско насеље збијеног (друмског типа), у клисурастој Долини изворишне челенке главе Црнишавске реке, десне притоке Западне Мораве. Између Камиџора је (623 м), Кабриловаца (350 м), Равне Горе (591 м) и Рогова (513 м).

Село је раније било доста расуто лево и десно од Црнишавске реке. Поред извора киселе воде (Слатине) смештене су биле куће староседелаца, њих шест које су дочекале Први српски устанак.

Сада је насеље лоцирано на висинском појасу од 240-345 м. Најудаљенији је засеок "Вуковац, који се готово угасио јер су фамилије су сишле према Доњој Црнишави, а то су Лукићи, Радичевићи, Недељковићи, Босићи и Марковићи.

Име села.

О томе како је село добило име има више легенди. Две се најчешће помињу. Прво, по мрачној черној шуми и друго, по црним шамијама које су све жене носиле за изгинулим ближњима у Косовском боју.

Историја и старине.

Село је било насељено у средњем веку, јер има остатке храма на локацији Капавац. Има и трагова античке културе, јер је ту седам римских бунара, три извора су на растојању око 50 м. Један извор позидан је храстовим гредама. Пронађени су и базени, чије су стране и дно од набијене глине. То је раскопао Палић Душан и направио нову бушотину из које тече кисела вода. Између Горње и Доње Црнишаве и Оџака је извор Капавац. Болесни су се лечили пијући воду са тог извора. Поред тога има остатака неког објекта, мештани тврде да су то остаци цркве. Северно од школе, око 300 м на брду изнад Игрошког потока, било је старо гробље. Није у употреби већ око 150 година. Спомење је раскрчено, а остаци су на међама. На једној плочи пешчара налепљен је исклесан у камену граниту пластичан лик смртника. Гробови су прекривени плочама, великим, једноделним. Први запис о селу сачуван је у турском попису (дефтеру) из 1478. године, убрзо после поробљавања Србије од стране Турске.

Земље и шуме.

Село има потесе који разбијају атар на мање делове. Цела Горња Црнишава ишарана је шумом и обрадивим њивама. Њен западни део прелази y висока брда и висоравни: Варошка планина, Рогови, Равна гора, Планина. Зимовник и Торинац су потеси на почетку Горње Црнишаве, идући од Доње Црнишаве. То су равничарски делови заклоњени од ветрова. Ту је у прошлости зимовала стока и затваране свиње када су теране на жировницу. Збег је јужно од Зимовника и Торинца. То је био потес под шумом. Ту су мештани, у случају опасности, склањали и себе и стоку. Осој је пошумљен део, који се стрмо диже од Црнишавске реке. Влашко Поље је широк потес између Ј асиковице и Горње Црнишаве. Име је добило по Власима, сточарима Грцима који су ту напасали своју стоку, а Турцима (бегу) плаћали годишњу испашу бравом по стаду. Ту се налази и заселак Ћуковац, који је сада расељен. Име Ћуковац, највероватније су досељеници донели при досељењу, јер и брдо у Ријечкој нахији (стара Црна Гора) носи то име. Иначе, ово поље је обрадиво. Тигањац је на супротној страни, северно од Црнишавске реке. Он се са севера од Козника (413 M) спушта према Црнишавској реци и путу. Има и шуме и обрадивих њива. Језеро – испод Рогова (513 м) налази се зараван звана Језеро. Некада је била мочвара, зарасла шеваром, са доста воде, а сада је то обрађена површина. Равна Гора је висораван (чија се надморска висина креће око 600 м) обрасла буковом шумом. Доста је широк потес између Горње Црнишаве, Брезовице и Лесковице. Лаз или Водице је зараван испод Равне горе, на надморској висини 408 м. Име Лаз асоцира на њиве које су у давној прошлости сејане ратарским културама.

Воде.

Посматрајући хидрографију овог насеља, може се закључити да је стање повољно. Насеље има само једну реку која кроз њега тече и то са недовољно воде у свом току, што је негативно. Али у атару има већи број речица и извора, што је и раније коришћено за пијаћу воду, напајање стоке и друге потребе. Село се са западне стране ослања на пошумљене делове брда и падина Гоча одакле се појављују извори и теку поточићи, што ретко које село поседује. Горњо Црнишавска река извире на северозападу у раседу масива Планина (620м). Одмах на почетку прима воду са већег броја извора и тече према центру села. У селу прима поточиће који теку са западне стране: Дубоки поток, Игрошки и Липачки поток и нешто даље Тигањац. Са десне стране Црнишавска река прима неколико мањих и током краћих поточића. Извора има више, али због значаја поменућемо само неке: Извор Капавац налази се на северном делу Тигањца, одакле потиче поток Тигањац. Користе је мештани Горње Црнишаве, Доње Црнишаве и Оџака. Мештани верују да је ова вода лековита па је пију када су болесни. Извор Жилевље је између Горње Црнишаве и Лесковице, од Рудина лево. Село је одатле узело 70% воде за своје водоводе. Вилин извор је на почетку подизања масива Планина. Свакако да су најзначајнији извори киселе воде, која настаје као последица раседа дела земљине коре, који иде од Богдања преко Горње Црнишаве према Велућу. Земни гасови, спајањем са подземном водом, дају води кисео укус. Ова вода коришћена је у прошлости, што показују откривени бунари и купатило, базен 4 х 4 м. Један извор у реци, који су мештани дуго користили за побољшање укуса при мешењу проје и кувању пасуља, преуређен је и извршена његова каптажа за време Другог светског рата. Душан Палић музичар из Трстеника, родом из Горње Црнишаве, извршио је у близини извора бушотину 100 м и добио киселу воду. Треба испитати квалитет воде. Онда ће ово бити велико благо села. И бунари копани у прошлости у двориштима, нису велике дубине.

Комуникације.

Саобраћај села одвија се преко Горњег Рибника, има асфалтни пут, али је то доста заобилазни правац према Трстенику који је селу седиште општине, привредни и административни центар. Одмах после Другог светског рата, пут до Горњег Рибника, почео је да се преуређује. Године 1958. оправљен је дуж села, а 1959. дужином Горњи Рибник – Горња Црнишава, па је 1960. године извршено ваљање пута. Већ 1964. године уведена је стална аутобуска линија са по три доласка и одласка, што је мештанима, запосленима и ученицима олакшало путовање до Трстеника.

Године 1972. извршено је делимично асфалтирање пута: Горњи Рибник – Доња Црнишава и 500 м у Горњој Црнишави. Пут Горња Црнишава — Горњи Рибник завршен је потпуно, асфалтиран је целом дужином 1980. године.

Остали подаци о селу.

Горња Црнишава припада општини Трстеник. Село има своју месну заједницу и месну канцеларију. До прошле године и месна заједница и месна канцеларија биле су у Почековини.

Школа у Горњој Црнишави је четвороразредна. Административно је везана, припада осморазредној матичној школи у Почековини. Школа је почела са радом 1922. године у приватној кући. Нова школска зграда изграђена је 1979. године.

Путујућу дечји вртић почео је да прихвата децу овог села 1981. године

Забележено је да је село 1898. године имало само 12 писмених, да знају да читају и пишу.

Село нема цркву, а припада Парохији горњорибничке цркве. У прошлости припадала је и Бучкој и Трстеничкој парохији.

Венијамин Павићевић родом из Горње Црнишаве, архимандрит Љубостиње (1877. године, по Каницу) био је „човек бескрајног мерака, образован, вичан пословима, који редовно чува интересе манастира“. Много је учинио на уређењу Манастира, забележено је да је изравнао и уредио порту Манастира Љубостиње.

Сабор и сеоска слава села је Блага Мара.

Виноградари славе св. Трифуна.

Горња Црнишава има више записа: на Кознику (цер), код киселе воде (липа), код Радојичића (јабука), у Пантића (била шљива, сада јабука) и у Пољани према Оџацима (јабука), запис за виноградаре.

Мештани на задушнице излазе два пута.

Гробље се налази северно од села. Старо гробље, које је било у близини, раскрчено је при обради земље.

Село је добило електрично светло 1962/63. године. Активност са мештанима водио је Јовановић Чедомир, учитељ, коме су мештани веома захвални.

За време Другог светског рата у воденици је монтирана централа која је производила струју за 3–4 куће, где је био смештен Штаб четнички и Енглеза који су били у посматрачкој мисији.

Први телевизор стигао је у село 1970. године (доста касно у односу на остала села), купило га домаћинство Палић Ранка.

Преко коланих бунара и гравитационих водовода велики број домова (око 80%) обезбедио се водом за домаће потребе.

Телефонске везе село је добило 1985. године и укључено је у телефонску мрежу Србије.

Порекло становништва.

-Босићи, Миљковићи

Босићи су досељени из Котора. Први се појављују Миљко, рођен 1810. године и Миленко рођен 1818. године, највероватније су браћа. У Медвеђу је отишао на мираз Миљко Босић па су по њему Миљковићи; може се претпоставити да је овај Миљко унук старом Миљку. У попису 1863. појављују се Благоје и син Лазар, под презименом Раденковић, а касније Босић, при рађању Нестора и Симеона. Момчило Душанов завршио је Економски факултет у Нишу и радио у ИХП „Прва петолетка“ у Трстенику стручне послове економисте, а на крају послове интеринспекцијског надзора. Његов син Предраг био је јуниорски првак Србије у стоном тенису, а дуго је радио као тренер стонотенисера у Трстенику.

Слава: св. Јован и Св. Врачи.

Број домова: Г. Црншнава 5, Трстеник 1, Медвеђа 1.

- Вилимоновићи

Досељени из Бзенице. У Бзеници су били Бончићи. Били су и Бзенићи (Вилимон). Његов син је Веселин, рођен 1867. године, Миладин (1869) и Ђурђе.

Слава: св. Аксентије.

Број домова: Г. Црнишава 3, Трстеник 1, Врбас 1, Немачка 1, Панчево 1.

- Гавриловићи

Предак им је досељен из Парчина (Жупа). Гавриловићи имају истог претка са Николићима из Доњег Рибника и Гашићима из Селишта, Стопање и Лопаша. Први је убележен Гаврилов Миленко, рођен 1803. године. На данашњу локацију дошли су са потеса Бранковина. Милутинов Станиша био је професор географије у средњим школама у Трстенику, а једно време радио и као референт за просвету и културу при СО Трстеник. Момчилов Драгослав био је учитељ у неколико места општине Трстеник. У време службовања у Брезовици биран је за одборника и председника већа месних заједница СО Трстеник. Много је урадио на уређењу школе и дворишта. Ранко Рајков био је први оспособљен за поправку радио пријемника у општини Трстеник после Другог светског рата. Томислав Бранков завршио је учитељску школу, па вишу педагошку – група географија, а затим андрагогију на Филозофском факултету у Београду. Био је врло успешан директор Радничког универзитета у Трстенику. Ову функцију обављао је готово целог радног века. Створио је разне врсте делатности на РУ. Веома је заслужан за отварање музеја у Трстенику.

Слава: св. Ђорђе.

Број домова: Г. Црнишава 7, Трстеник 3, Оџаци 1.

- Ђорђевићи

Предак им je y Брезовицу досељен из Бугарске. Први је у Брезовици забележен, родоначелник фамилије, Ђорђе Обрадовић рођен 1802. године, забележен је и први предак - као Бугарин Антонасије. Ђорђев унук Василије дошао је на мираз код жене (удовице) удате у Папиће.

Слава: св. Никола.

Број домова: Брезовица 4, Г. Црнишава 2, Брајковац 1.

- Егерићи

Презивали су се и Милуновићи, што указује на могућност да је Тодосијев и Милутинов отац Милун. Егерић Слободан завршио је машински факултет 1975. године.

Слава: св. Јован и св Арханђел.

Број домова: Г. Црнишава 3, Трстеник 1, Београд 1.

- Живковићи

Први су забележени браћа Милован (рођен 1793. г.) и Урош (1815). Отац Живко рођен је око 1770. године. Милован је имао бројну породицу, а Урошев син највероватније је Jевта. По Живку Старинцу (староседеоцу) Добили презиме Живковићи. Живко Старинац био је кмет у селу. Ставио се у одбрану Алексе Прокића, који је хтео да ограничи самовољу богатих и моћних трговаца Трстеника. Живко је 1821. био делегат скупштине за нахију пожешку.

Слава: св. Ђорђе.

Број домова: Г. Црнишава 8, Трстеник 3, Медвеђа 1, Македонија 1.

- Здравковићи

Као најстарији предак убележен је Миленко (1818). Млађи предак је Димитрије (1845), убележен као Радовановић (вероваТно отац Радован), а касније као Здравковић. Милан, син Ђорђев из Горње Омашнице, радио је као дечји лекар у Крушевцу. Веома је био цењен као лекар и стручњак.

Слава: св. Никола.

Број домова: Г. Црнишава 5, Врњачка Бања 2, Ново Село 3,  Горња Омашница 2, Чаири 1, Вел. Дренова 1, Крушевац 1, Грабовац 1, Доњи Рибник 1, Бучје 1, Јасиковица1.

- Ивковићи

Преци ове фамилије су староседеоци у селу. Нисмо успели да од ове фамилије пронађемо најстарије, осим Марије (рођ. 1818), мајке Николе (1845) и Милуна. Од познатијих чланова фамилије је игуман манастира Љубостиње Винијамин.

Слава: св. Никола.

Број домова: Г. Црнишава 1, Трстеник 2, Ратина 1, Чаири 1, Оџаци 3.

- Јаковљевићи

Родоначелник фамилије је Јаков Миљковић. У архивској грађи пронађено да је Василије умро 1840. године. Ђурђија, мајка Дамњана и Димитрија рођена је 1813. године, млађи од ње десетак година су Веселин и Димитрије. Драгољуб Живадинов и Сава Константинов били су у заробљеништву у Другом светском рату. Радован је 1973. године завршио економски факултет.

Слава: св. Арханђел.

Број домова: Г. Црнишава 7, Крушевац 1, Оџаци 1, Дубље 1, Лазаревац 1.

- Костићи

Први се у архивској грађи појављује Стеван, рођен 1824. године. Женио се два пута. Прва жена се звала Станојка, а друга Вујка. Рајко и Светолик су били ратници 1912–1918. године. Љубомирови синови Адам и Горан врше уградњу хидраулике у возила.

Слава: св. Ђорђе.

Број домова: Г. Црнишава 4, Трстеник 3, Врбас 1.

- Лазаревићи, Лазовићи

Дошли из Братића. Обрад дошао на мираз у домаћинство Гаје Палића и братанице му Драге. Миодрагов син Милан отишао је на мираз у Глободер, у домаћинство Тодосијевић Добривоја. Има регистровану радњу. Обавља све стаклорезачке послове, као и производњу столарије од алуминијума. Од запошљених има пет чланова породице и  четири радника са стране. Има радње у Стопањи, Крушевцу и Трстенику. Живко Радосављев рабаџисао је, возио камен из Дубља и Попине и преузимао трговачку робу из Београда, Зрењанина, Бора, Косова, Македоније. Имао је и вршалицу. Веселин је дошао у кућу Јовице Лапчевића и ћерке му Милосије.

Слава: св. Никола.

Број домова: Г. Црнишава 3, Трстеник 2, Глободер 1.

- Лукићи

Досељени из Рогавчине.Радисав (стар 31 годину) интерниран од 1915–1918. године у Аустро–Угарску. Милорад је био у интернацији за време Другог светског рата.

Слава: св. Трифун.

Број домова: Д. Црнишава 7, Чаири 1, Јасиковица 1, Чикаго 1, Савино Село (Банат) 1, Српска Црња 1.

- Лапчевићи

Лапчевићи су досељени у Горњу Црнишаву. Као најстарији је забележен Радован, рођен 1803. године и жена његова Станија. Затим, Јевта (1828) и брат Марко (1821), а њихова мајка је Станисава (1802), Отац Коста умро је доста млад. Затим, Радованови братанци Гмитар (1833) и Ћирко; мајка је Ружица, а није познато име оца. Лапчевићи су у Црнишаву дошли из Рогавчине. Иначе, Лапчевићи су се пре 400 година доселили из Тетова у Омашницу, потом у Ступањ, па у Криву Реку. Ту су попови (два брата, Вуксан и Милен) подигли цркву 1618. године, по дозволи Султана. Од тада се зову Поповићи. Одатле су се преселили у Паљевштицу, Велику Врбницу, Рокце, Црнишаву, Станишинце, Рибник. Цело ово братство је вредно и предузимљиво, изузетно су добри домаћини. Стојанов Мирко познат је као угледан домаћин. Његов син Савко завршио је учитељску школу, а ванредно вишу педагошку школу – група историја и географија и затим на филозофском факултету историју. Службовао је у Рајинцу, Лопашу, Горњем Рибнику и Трстенику. И у основним и средњим школама остао је у сећању као врло стручан и одговоран, као пример какав треба да буде просветни радник. Као историчар доста је грађе сакупио о свом селу. Његов син Славољуб завршио је машински факултет, ћерка Мирјана правни факултет, Славољубова супруга Јелена (девојачко Чабровић) завршила је правни факултет, положила правосудни испит и ради као судија Општинског суда у Трстенику.

Слава: св. Никола.

Број домова: Округлица 2, Трстеник 2, Осаоница 1.

- Марковићи

Предак им досељен из Берана (Црна Гора). Фамилија се населила и живела у засеоку Горње Црнишаве – Ћуковац. Није било приступачних путева па су се селили према центру села. Као први преци забележени су браћа Ђорђе (најстарији, рођен 1813), Матеја и Јован. У Првом светском рату погинули су Радула и Драгољуб. Милош, по Ђорђу, је ћорђевић. Код њега је на мираз дошао Аврам Пауновић, па је даље фамилија Пауновић.

Слава: св. Никола и св. Агатон.

Број домова: Г. Црнишава 7, Д. Црнишава 2, Трстеник 2, Краљево 3, Вр. Бања 1.

- Миодраговићи

Предак им досељен из Лесковице. Вукосав је дошао на мираз код Маргите. У Лесковицу први се доселио Цветко Миодраговић, а да ли му је Вукосав син или унук није се могло утврдити.

Слава: св. Тома.

Број домова: Г. Црнишава 1, Рибник 1, Оџаци 1.

- Недељковићи

Доселили су се из Црне Горе. Када су се Турци повлачили, после Другог српског устанка њихов предак убио је Турчина и присвојио његову земљу. У попису 1862. године пописана је Јована, рођена 1797. год. са синовима: Димитрије, Павле и Светозар и Здравко (1833), жена Ђурђија и синови Сибин и Андреја.

Слава: св. Лука и Марков дан, раније су славили св. Николу.

Број домова: Г. Црнишава 5, Јасиковица 3, Смедерево 1, Трстеник 1, Београд 1, Мионица 1, Врњачка Бања 2.

- Пауновићи, Ђорђевићи

Ђорђевићи су били Марковићи (ћорђе, Јован и Матеја). Ђорђев син Милош при рођењу добио је презиме Ђорђевић, по оцу Ђорђу. Милош је имао два сина: Божидара (1873) и Станимира (1875), али није познато да ли су умрли као деца или погинули у рату. Милош је код ћерке на призетство довео Аврама, сина Василија Пауновића из Тоболца. Срђан Миломиров у Трстенику држи радњу брзе хране. Радња је регистрована 1999. године. '

Слава: св. Јован (слава Пауновића).

Број домова: Г. Црнишава 2, Тоболац 3, Врњ. Бања 1, Богдање 1, Лесковица 2, Ваљево 1.

- Палићи

Палићи су пореклом из Дубровника. Дошли су прво у Јањево (Косово) као занатлије – кујунџије, а одатле у Црнишаву. На Косову (Јањево) су католици, има их и муслимана у Босни, а у Црнишави су православци. При досељењу у Црнишаву било је више породица. Као најстарији забележен је Миљко (1798) са синовима: Симеоном, Милутином и Лазаром. Садашњи потомци су од претка Живка. Најстарији y фамилији је Ранко, стар 97 година. У Другом светском рату био је у заробљеништву у Немачкој. Највише се бавио рабаџисањем запрегом волова. Превозио је надгробно спомење и пиће. Добар је познавалац старина и прошлости. Павле Палић, рођен је 1944. године, завршио је Војну ваздухопловну техничку академију, касније и Генералну академију. Прошао је све дужности старешине. У 1991. Години био је командант бригаде, а 2002. године био је командант батеријске ваздухопловне базе. Пензионисан је као начелник персоналног одељења у Генералштабу у чину пуковника. Војислављева супруга Јасмина, девојачко Вукићевић, завршила је медицински факултет, специјализирала општу медицину, ради у Трстенику као лекар.

Слава: св. Никола.

Број домова: Г. Црнишава 11, Трстеник 2, Врбас 3, Крушевац 1, Савино Село 1, Меленци 1, Пула 1.

- Павловићи

Најстарији предак Павловића Пантелија умро је 1838. године. Дамњан се појављује и презименом Козничанин, што упућује да је досељен са простора околине Козника (Жупа).

Слава: (?)

Број домова: Трстеник 1, Врбас 1, Врњачка Бања 1.

- Ристићи

Предак Ристића Стојан доселио се у Доњу Црнишаву. Имао је три сина: Радивоја, Миленка и Радоја. Радојичин Данило завршио је правни факултет и радио као заменик правобраниоца самоуправљања Општине Трстеник.

Слава: св. Лука.

Број домова: Г. Црнишава 3, Трстеник 1, Крушевац 1, Jасиковица 1.

- Радичевићи

Није се могло утврдити да ли су Радован (р. 1827) и Радич (1832) браћа или браћа од стричева. Милорад Радованов погинуо је у ратовима 1912-1918. године.

Слава: св. Никола.

Број домова: Горња Црнишава 1, Панчево 1, Читлук 1, Јасиковица 1.

- Тодоровићи

Порекло ове фамилије је од Никшића. Предак им се доселио у Велику Дренову, па како му нису одговарали услови живљења преселио се у Почековину. То је фамилија Станимировића. Милосављев син Никола отишао је у Горњу Црнишаву (вероватно на мираз) и уместо св. Николе прихватио славу св. Арханђела. Душан је у Осаоници, a Милан у Jасиковици.

Слава: св. Арханђел, св. Никола.

Број домова: Г. Црнишава 2, Јасиковица 1, Осаоница 1.

- Трошићи

Трошићи су, вероватно, староседеоци. Као најстарији појављују се преци Урош (1823) и Михаило (1830), али нема јасних података да су рођена браћа.

Слава: св. Агатон и св. Мина.

Број домова: Г. Црнишава 5, Трстеник 2, Грабовац 1, Осаоница 1, Ријека 1.

- Шљивовци, Шљивићи

У деветнаестом веку Шљивовци (неколико предака) појављивали се презименом Литрићи и Витићи. Најстарији се појављује Тодор, рођен 1823. године. Убележена је и породица Ђурђа (рођ. 1827), са још два брата, а они су тада забележени као Литрићи. Појављује се и Радојица Литрић (1802), жена Јована (1832), син Јован (1850), из чега се може закључити да је ово Радојици други брак и да он може бити отац Ђурђу и Авраму, јер су и они Литрићи и Шљивовци. Аврамов Сава дошао је на мираз у Горњи Рибник. Најпознатији је Милунов Владан, који је добио чин генерала. Завршио електротехнички факултет и магистрирао. Био помоћник министра за народну одбрану.

Слава: св. Ћирик и Петковица (Литрићи).

Број домова: Г. Црнишава 6, Рибник 1, Чаири 1, Врбас 1, Београд 1.

Досељени у ХХ веку

1. Јанковић Љубиша из Дубља, дошао на имање код деде по мајци Лапчевић Давида;
2. Вељковић Радослав досељен;
3. Пецић Славко, дошао на мираз у домаћинсто Здравковић Здравка;
4. Караџић Зоран, из Доње Црнишаве, усвојен од Живковић Сретена;
5. Мијајловић Стеван из Стублине, у домаћинство Живковић Смиљане;
6. Милошевић Будимир, из Братића, у домаћинство Живковић Витомира и ћерке му Раде;
7. Видаковић Миодраг;
8. Дачковић Јован;
9. Ерић Љуба;
10. Џалић Мирољуб.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

The post Порекло презимена, село Горња Црнишaва (Трстеник) appeared first on Порекло.