Порекло становништва села Доња Црнишава, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Доња Црнишава налази се југоисточно од Трстеника, на 7 км удаљености. Простире се у висинској зони од 185 до 224 метара, у подножју Белог брда (323м) и Козника (413м). Пружа се правцем североисток - југозапад. Граничи се са атарима села: са истока Доњим Рибником, са југа Камењачом и Jасиковицом, са запада Горњом Црнишавом и Оџацима и са севера Горњим Рибником. Смештај атара села је између већих узвишења, која их штите од јачих удара ветра, условљавају нешто блажу климу, што се повољно одражава на воће и винограде.

Тип села.

Насеље је збијеног друмског типа на левој страни средњег тока Црнишавске реке. Чине га пет засеока, са родовским именима, али нису стриктно одвојени (међусобно се додирују): Алексићи, Бзенићи, Андрићи, Џопалићи и Вељковићи.

Постанак села.

Село је старо средњевековно насеље и има се утисак да кроз целу прошлост није било без становништва. Помиње се 1476. и 1559. године, са 13 кућа. Стара локација била је на десној страни Црнишавске реке, на осојном делу атара, па је у прошлости насеље пресељено на присојну страну, на доста стрму страну између Белог брда и Тигањца. Касније је насеље постепено пресељавано са једне и друге стране пута ближе левој обали Црнишавске реке, на повољнију локацију.

Земље и шуме.

Селиште је потес у окружењу гробља. Некада је ту било насеље. Потес је био обрадив, са културама: виногради, воћњаци и жита. Сада су то углавном шуме и запуштене њиве. Збег је потес источно од гробља. У даљој прошлости била је ту шума која је служила за скривање од непријатеља. У ближој прошлости шума је искрчена, а засађени су виногради и воћњаци. Сада су то запуштене површине. Парлози је један већи потес северно од сеоских кућа, са леве стране Црнишавске реке. Као што му име каже, то су запуштене њиве. Капавац је потес западно од Парлога. Име је добио по извору „Капавац“, који има воде која капље. Кажу да је лековита. Овај потес има парцеле шума и њива.

Воде.

Кроз Доњу Црнишаву протиче Црнишавска река. Са малом је количином воде па је њена улога и значај за село сразмерна томе. Има по неколико поточића са леве и десне стране који се уливају у Црнишавску реку, немају сталну воду. Међу њима је само именован од мештана Јовинац и Бујаковачки поток. Од извора су: Капавац у потесу Капавац према Оџацима, Лупња или Јерусалим у потесу Бујаковац. Домаћинства користе бунаре за воду, али од појединаца и група мештана све више се користе гравитациони водоводи и каптажни бунари.

Занимање становништва.

У средњем веку, па и за време робовања под Турцима, била су неразвијена средства за производњу, па је најуноснији посао био бавити се сточарством. Касније се и овде и у ширем подручју мењају интересовања, посебно када је земља припала ономе ко је обрађује. Мештани села у даљој прошлости бавили су се сточарством, а после Другог српског устанка и воћарством и винограцарством.

Становници села имали су доста скромне могућности за развој па су сваштарили. Бавили се и продајом огревног дрвета, а после Другог светског рата међу првима су почели производњу купина, малина, јагода, бундева.

Комуникације.

Село се налази, гледано по путу којим се одвија саобраћај, 10 километара од Трстеника. Има сталне аутобуске везе са Трстеником. Аутобус је почео да саобраћа 1977. године, а пут у дужини од 8 км асфалиран 1979. године. Асфалтиран је и пут који води према школи.

Остали подаци о селу.

Село је мало по броју становника, па је увек административно било везано за околна села, после Другог светског рата најдуже за Почековину. Сада припада Месној заједници и Месној канцеларији Горњи Рибник.

Мештани села децу су слали у школу у Горњи Рибник, али нису масовно ишла у школу, већ по које дете. Женска деца дуго нису похађала школу. Забележено је да 1898. године зна да чита и пише само њих 17, сви мушки. Школа је у селу отворена тек 1949. године, а први учитељ новостворене школе била је учитељица Љубица Вуковић. Од те године село је имало и окупљање омладине на културно просветном плану. У селу су са младима припремане приредбе и село је узимало учешће на смотрама и фестивалима сеоске омладине на подручју општине Трстеник.

Село је добило струју 1958/63. године.

Забележено је да је село имало земљорадничку задругу и да је при задрузи 1937. године основана Библиотека. У њу је било учлањено 45 чланова. Основали су је гимназијалац Луковић Љубодраг и Милисав Андрејић.

Телефонске прикључке добили су у склопу изградње заједничке централе у Почековини 1987/88. године.

Село има своје богомоље: Петров дан, славу села и Другу Тројицу, виноградарску славу.

Запис код Подрумишта — дрво крушка.

Сеоско гробље налази се на десној страни од Црнишавске реке. Прилаз му је тешко приступачан. Село је основало Ново гробље, на дну села према Ручкоцу.

Спомен плоча, са именима изгинулих у Првом светском рату постављена је на зиду школе. Спомен плочу поставио је Одбор удружења бораца НОР–а из Доње Црнишаве.

Порекло становништва.

-Алексићи

Предак им је пореклом из Колашина, место Батоте (Црна Гора). После освете за обешчашћену сестру иселила се браћа бројне породице. Од њих су: Живковићи, Стевановићи, Јочићи (Тоболац), Батоћани (Лопаш), Алексићи (Доња Црнишава). Забележен је најстарији Стеван, рођен 1808. године, али и деца његове браће старија од Стеванових синова и снахе које су старије од Стеванове жене, што указује да Стеван није био најстарији син Алексе. У Алексиће (код Павла, рођ. 1825.) дошао је Антоније Аћимовић и примио презиме Алексић Павла.

Слава: св. Стеван.

Број домова: Доња Црнишава 8, Београд 1, Краљево 1, Аустрија 1, Крушевац 1.

- Андрејићи

Казивач Драгић каже да су Андрејићи Досељени из Блажева. При насељењу у Доњу Црнишаву браћа Вукић, Јован и њихови синови убележени су као Судимци. По томе се може закључити да су Досељени из села Судимци близу села Ћелије. Тек њихови унуци су Андрејићи. Јованов син Петар, по Јовану, бележен је и као Јовановић, али и Судимац. Тек Гвозденови и Владисављеви синови усталили су (од 1880. године) презиме Андрејић. Станко је носилац Карађорђеве звезде. Живомиров Владан завршио је ратну школу ЈНА и има чин пуковника.

Слава: св. Никола.

Број домова: Доња Црнишава 6, Трстеник 2, Јасиковица 1, Горњи Рибник 1, Београд 1, САД 1.

- Бзенићи

Дошли су из Бзенице. По доласку презивали су се и Живковићи. Најстарији који се појављују су Паун и Симон, рођени 1793. године и Јаков, рођен 1805. године. Из књиге пописа у 1862. години види се да су све три породице Бзенића биле богате. Јаков је имао женску децу па је у домаћинство довео зета Јована. Фамилија има доста успешних личности. Бзенић Драгише Милан завршио је учитељску школу и вишу школу за учитеље. Био је директор Осмогодишње школе „Радоје Крстић“ у Попини, помоћник директора Основне школе „Миодраг Чајетинац Чајка“ у Трстенику и начелник Цивилне заштите при Војном одсеку у Трстенику. Миланова супруга, Гордана радила је као професор и директор у ОШ „Живадин Апостоловић“ у Трстенику. Бзенић Рајка Станко завршио гимназију и филозофски факултет. У Земуну и Трстенику радио као професор, новинар и публициста. Уређивао лист „Петолетка“. Оснивач и уредник едиције „Моравски орфеји“ и клуба „Моравски токови“. Коаутор је књига „Под небом Крушевца“ и „Сто година храма св. Тројице у Трстенику“. Бави се изучавањем прошлости Трстеника. Живи y Tpстeнику.  Бзенић Боривоја Станојло заузимао одговорна места у привреди. Бзенић Младена Горан завршио академију уметности — групу вајарство. Ради као професор у ОШ „Миодраг Чајетинац Чајка“ у Трстенику. Излагао је самостално и групно. Добитник је Универзитетске награде за скулптуру. Бзенић Бранислава Милош завршио правни факултет. Раније је радио као заменик јавног тужиоца. Сада ради у Тужилаштву у Трстенику у функцији Јавног тужиоца.

Слава: св. Никола, св. Арханђел, св. Лука.

Број домова: Доња Црнишава 6, Трстеник 4, Чаири 1, Горњи Рибник 1, Београд 1.

- Дујдићи

Непознато је одакле су Досељени. Јован је први пут убележен 1870, када му се родио син Љубомир.

Слава: св. Лука.

Број домова: Доња Црнишава 1.

- Вељковићи

Није могло да се утврди да ли су досељени или су им преци староседеоци. У архивској грађи најстарији је Никола, рођен 1823. године и жена Милосава и два брата: Вукојица, рођен 1836 (два пута се женио — Милунка и Милосава) и брат Миладин, рођен 1849. године. Да ли су њих двојица са Николом рођена браћа или од стричева није се могло утврдити. Вукојица је бележен и као Величковић, па се може претпоставити да му је отац био Величко, Ранко Вукојичин, рођен 1868, погинуо је у Првом светском рату. Исидоров син Милан радио је у Београду као професор Универзитета, али његов син Иван није био расположен да сарађује на прикупљању података па се не може више рећи. Танасије, син Илијин, био је интерниран у Аустрију од 1915–1918. године.

Слава: св. Илија и св. Вара.

Број домова: Доња Црнишава 8, Горња Црнишава 1, Врњачка Бања 1, Београд l.

- Караџићи

Вероватно досељени из Црне Горе. Најстарији пронађени у архивској грађи: Алекса, рођен је око 1820. године, Марко 1783, Милан 1818. и Василије 1823. године. У попису заробљеника 1941. стоји да су Вулета и Миливоје синови Милисава, а не Вујице.

Слава: Ђурђиц и св. Трифун.

Број домова: Доња Црнишава 5, Трстеник 4, Пепељевац 1, Почековина 1, Београд 1, Чаири 1, Швајцарска 1.

- Јевђићи

По породичном предању предак Ј евђића дошао је из Црне Горе, од Колашина. Први се појављује Глиша, рођен 1823. године. У архивској грађи пронађен је Живан (1839–1916), али није му утврђено потомство, као и Ђока, рођен 1841. и син Ранђел, 1862. године. Јовановом Станку потомство је у Оџацима.

Слава: св. Ђорђе.

Број домова: Доња Црнишава 7, Трстеник 4, Крушевац 1, Штулац 1, Варварин 1, Војводина 1, Врњ. Бања 1, Крагујевац 1, Нови Сад 1.

- Jевтићи

Досељени су из Почековине. Доселио се Арса.

Слава: св. Никола.

Број домова: Доња Црнишава 3, Почековина, Оџаци, Вршац 1, Београд 3.

- Луковићи

Предак им досељен из Бзенице. Исти је предак Луковићима и Стаменићима. То се закључује по томе што су досељени из истог места, иста им слава, а преци Луковића појављивали се и са презименом Стаменић. Стаменић Миленко, умро 1847. године. Луковић Недељко, рођен 1822. године. Од стране четника убијени су Радомир Станков и његов син Миодраг. Миодраг је рођен 1919. године. Пред рат је учио гимназију. Са напредним гимназијалцима дружио се пре рата, а из жеље да помогне просвећивање својих мештана основао је у селу Народну књижницу „Слога“. Када је почео рат дошао је у село и придружио се НОП–у као позадински радник Расинског партизанског одреда. Четници су за то сазнали, гонили га, а када су га пронашли убили га јануара 1943. године; после неколико месеци и оца Радомира солунског ратника.

Слава: св. Никола и Срђевдан.

Број домова: Доња Црнишава 2, Оџаци 1, Стопања 1, Крушевац 1.

- Максимовићи

Непознато је да ли су досељени или су староседеоци. Први се појављује Максим, са презименом Миленков. Драган, син Слободанов, директор је фабрике „Заптивке“ при ИХП „Прва петолетка“ Трстеник.

Слава: св. Арханђел, мала св. Никола.

Број домова: Доња Црнишава 5.

- Мојсиловићи

Мојсиловићи су били и са презименом Живадиновићи. Први се појављује Симеон, који је имао три сина, али евидентирано је даје мушке деце имао само Мирко. Јаков Мојсиловић, редов, рањен је на Самокаву 22. 1. 1878. године.

Слава: св. Никола.

Број домова: Доња Црнишава 7.

- Младеновићи

Предак Младеновића доселио се из Вржогрнаца (Жупа). У архивској грађи пронађен је најстарији Стеван, рођен 1803. године, али он је имао и брата јер се појављује и Живана, доста старија по годинама од Стевана, може и мајка да му буде, али не живе у истом домаћинству. Младеновићи се појављују као Кљајићи и Младеновићи. Младенов син Станојло је Младеновић, а Њубомир Кљајић, тако наставља и њихово потомство. Син Милутинов Александар веома је познавао прошлост села и родбинске односе фамилија.

Слава: св. Тома, Томина недеља и Лазарева субота.

Број домова: Доња Црнишава 2, Оџаци 3, Трстеник.

- Миловановићи

Најстарији убележен је Милован, рођен 1873. године, као Ковач, а негде као Петровић. Вучко се бавио пчеларством, а после његове смрти то је наставила његова супруга Малина.

Слава: св. Јован.

Број домова: Доња Црнишава 4, Трстеник 1, Банат 1, Оџаци 1, Београд 2.

- Палићи и Николићи

Из Богдања je y Доњу Црнишаву дошао Милета Палић. Ратни заробљеници у Другом светском рату били су Богић Драгићев, Њубисав Милутинов и Урош Момиров, који је остао у иностранству.

Слава: св. Јован.

Број домова: Доња Црнишава 5, Бучје 1, Грабовац 1.

- Павловићи

Павле са братом Петром Инчићем досељен је у Омашницу из Црне Горе, из места Бајице код Цетиња. Досељени су пред Први српски устанак. Из Омашнице Павловић Велисав Дошао на мираз у Доњу Црнишаву.

Слава: св. Ђорђе, породична и св. Алемпије, мираз.

Број домова: Доња Црнишава 1, Трстеник 2, Доња Омашница 15, Горња Омашница 1, Београд 1, САД 1, Мрмош 1, Округлица 1, Нови Сад 2, Зрењанин 1, Камењача 2, Ниш 1, Загреб 1, Велика Врбница 1.

- Симоновићи

Вероватно су им преци досељени из Бзенице, јер се 1859. године код претка појављује Бзеничанин. Први се појављује Смиљко, рођен 1802. године, а касније Прока. Није се поуздано дошло до сазнања да је прока син Смиљков.

Слава: св. Тома.

Број домова: Доња Црнишава 7, Трстеник 1, Рибник 1, Београд 1.

- Стаменићи

Предак им је досељен из Бзенице. Исти је предак и Луковићима. Стаменић Миленко, умро 1847. године. Стана је имала три сина: Петра рођеног 1822. године, Вучића 1834. и Стевана 1844. године. Јованов Никола рођен је 1858. године. Никола Бранимиров студент је политичких наука.

Слава: Срђевдан.

Број домова: Доња Црнишава 1, Београд 1.

- Словићи

Предак им се доселио из Црне Горе (Бијело Поље). Најстарији записани су Јован и Ђорђе. Манојло је отишао на мираз у Тоболац.

Слава: Петковица.

Број домова: Доња Црнишава 3, Тоболац 2.

- Тројићи

Предак Тројића дошао је из Колашина. У архивској грађи пронађен је Јован, рођен 1813, а његовог сина Никиту могуће је повезати родбински у родослов. Борисав је познат као добар пчелар.

Слава: Петковица.

Број домова: Доња Црнишава 3, Бељици 2.

- Џопалићи

Предак Џопалића, Никола, рођен је 1802. године; досељен је из Плеша. Забележено је да је Вуксан Ј осијев био напредан пољопривредник и да је добијао награде од Расадника у Трстенику. Он је био и један од најбогатијих домаћина у Доњој Црнишави. Здравко Игњатов погинуо је у Првом светском рату. Живота Милисављев и Павле Вуксанов били су за време Другог светског рата у заробљеништву у немачком логору. Душан Џопалић, у част рођења принца Андреје, добио је 1929. године Орден св. Саве V реда. Јосиф Џопалић добио је у рату две медаље за војне заслуге и спомен плакету СО Трстеник.

Слава: св. Никола.

Број домова: Доња Црнишава 6, Крагујевац 1, Крушевац 1, Београд 1, Осијек 1.

Досељени y XX веку

1. Вукчевић Вукоје из Јасиковице, дошао на мираз у домаћинство Костић Тиодора и ћерке му Стојне;
2. Милетић Сретен из Лопаша;
3. Вукојичић Јован из Јасиковице, на мираз код Алексић Гроздане;
4. Величковић Милета дошао на мираз из Камењаче;
5. Јевремовић Момчило из села Војска (општина Свилајнац), у домаћинство Величковић Милете и ћерке му Мирјане;
6. Макрагић Младен из Почековине, у домаћинство Џопалић Нид Коле и ћерке му Љиљане;
7. Чајетинац Милутин, из Дубља, у фамилију Андрића;
8. Мијајловић Милен из Камењаче, дошао на мираз у домаћинство Бреснопољац Негосаве;
9. Милићевић Будимир из Глободера, у домаћинство Алексић Јована и ћерке му Радмиле;
10. Радосављевић Мирослав из Брезовице, у домаћинство Караџић Бранка и ћерке му Слободанке;
11. Тодоровић Никола из Почековине дошао на мираз;
12. Шишковићи из Јасиковице, дошли на мираз у Миловановиће, код Милосава и ћерке му Загорке;
13. Мијајловић из Стублине, у домаћинство Станоја Живковића и ћерке му Смиљане;
14. Милошевић из Братића, дошао на мираз у домаћинство Миловановић Милосава и ћерке му Загорке.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Доња Црнишава (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Оџаци, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај и тип села.

Село Оџаци налази се на десној алувијалној равни Западне Мораве, југоисточно од Трстеника. Смештено на падинама Белог Брда (323 м), Козника (413 М), Чукаре (340 м) и Ћириног Бреста (272 м), а у висинском појасу 162–223 метара. Заузима долину Оџачке, Лепеначке, Појатске реке и Црквенца. Село је проширено преко пруге на север и спојено са насељем Салаши, које у неким војним картама називају и Горњи Кошеви. Атар села граничи се са Горњим Рибником (са истока) Доњом и Горњом Црнишавом (са југа), Чаирима (са запада), Западном Моравом и Медвеђом (са севера). Збијеног је типа.

Постанак, историја и име села.

За време ропства под Турцима, Оџаци са Чаирима (једним делом) Горњим и Доњим Рибником и Почековином, припадали су једном од петнаест султанових хасова (мукада) у Србији. Име села настало је у време турске владавине. У једном турском попису помиње се село Лубаш. У попису каже „Власи заима Лепенице који су сада у поседу царског хаса“. И даље: „Село Лубаш припада Трстенику“. Ако знамо да је село било са обе стране Лепеничке реке и дубоко залазило у Чаирски атар и реке Црквенца и да су Оџаци били Султанов хас, све од Трстеника, обухватајући чаирске и Бељицке ливаде па даље према Рибнику, можемо претпоставити да је Лубаш био садашњи Оџаци. А назив за село Оџаци треба тражити у турској владавини и старом значењу речи „оџак“. У старим изворима и значењима речи може се видети да „оџаци“ има више значења. Команда и штаб јаничарске војске звао се оџак. По турском двор je оџак, и ћумурана је оџак. Ако знамо да је ту била једна султанова мукада (хас) која је морала имати своју посаду, људство за организацију производње на овом поседу, онда је најлогичније да је то био двор – оџак, а касније се тај назив усталио за насеље.

У селу и околини постоје легенде које ово село везују за кнеза Лазара и Југ Богдана. По једној легенди, ту је живео кнез Лазар, а у Богдању Југ Богдан. По другој, у Оџацима је живео Југ Богдан, а у Богдању су му били виногради. Кажу када су дошли Турци у Лазаревим подрумима су пекли ракију, а из подрума је кроз оџак излазио дим. Тако, по тим оџацима село је и добило име Оџаци.

Вероватно Оџаци нису пописивани увек и нема га у дефтерима, јер су они своје обавезе према Турској ту реализовали, јер су обрађивали земљу на султановом хасу (мукади) и нису давали друге дажбине. Положај села у прошлости био је на садашњој локацији на његовој јужној половини, а затим исељавањем појединих породица а и неких целокупних фамилија (Бинићи, Смиљковићи, Младеновићи, Матовићи) сишли су у равничарски део до пруге, касније преко пруге и заједно са новодосељенима из Жупе (засеок Салаш) створили велики део насеља у том равничарском делу. Највероватније, да се насеље простирало и у садашњем атару села Чаири са једне и друге стране реке Лепеначке или Жупањске како је зову мештани Чаира, у њеном горњем току. Овде су остали трагови насеља по називу потеза Кућишта, а у непосредној близини је потес Лазови где су мале њивице, које су прве обрађиване.

Земље и шуме.

Атар села, ради лакшег распознавања земље приватне и друштвене, подељен је на мање површине и добио је имена од мештана. Бело Брдо је брдо у југоисточном делу атара, са највишим врхом од 323 метра, без великих стрмина. Благо се спушта према насељу Карићи, Некада обрађени део, са виноградима, а сада је са шумом у највећем делу. Козник је јужно од села према Црнишави, са врхом од 413 м. На њему се састају три пољска пута који иду из Оџака и одатле се гранају у два правца, један за Доњу, а други за Горњу Црнишаву. Доста је под шумом. Ћирин Брест је брдо висине 271 M, а налази се између насеља: Оџаци, Чаири и засеока Бељици. Цело брдо било је под виноградима. Поред поменутих насеља и Трстеничани су, у великом броју, ту имали винограде. На самом брду Ћирин брест има више мањих потеса. Почетак од центра села према врху је Кукинац. Мештани сматрају да ту има остатака града — куле. Кажу да ту одзвања када се удара јаким теретом о земљу. Кукојевац је потес од Ћириног бреста па до Магистрале. То је обрадив део. Доста је раван и дуго се ту задржава вода. Сада се све више насељава. Челинац је део од пруге до канала за наводњавање. То је плодан и обрадив део, делом и насељен. Криваја је потес између Канала и Салаша, Мораве и Аеродрома. Потес је са плодним, обрађеним њивама, најчешће засејан поврћем. Бајчино брдо је потес источно од засеока Бугарија, на десној страни речице Црквенца. Овај потес је под шумом. Црквине је потес од села према Црнишави. Богат је водом. Парлог, потес је даље од Црквина према Црнишави. Некада је био засађен виноградима, а сада је и стварно парлог. Лазови су од Кућишта према југу. То су њиве које су у прошлости прве обрађиване. Лепенац је потес између Лазова и Равништа. Под шумом је и богат водом. Кућишта је потес од Лепеначког потока на јужној страни. Некада је било насеље, па је исељено. Више је исељено у Чаире но у Оџаке.

Воде.

Река Западна Морава има велики значај за привреду овог села. Њене воде створиле су наносе плодног земљишта. Близина текућих подземних вода на малим дубинама је велика повољност за одгајиваче поврћа, коју они обилато користе. Са Оџачке стране обала је плавна, па се у прошлости није нешто посебно ту дешавало. При великим водостајима вода Мораве угрожавала је насеље Салаши, а и плавила најплоднију земљу у том делу. Подизањем бране Овчар-Каблар на Морави и Газиводе на Ибру, као и подизањем одбрамбеног бедема поред Мораве, спречено је плављење њива у том делу атара.

Кључне речице, више поточићи су: Црквенац, Појатска река, њена притока, Лепеначка река (негде се Оџачка река назива и од (спајања) уливања Лепеначке реке у Појатску). У прошлости живот се одвијао на њиховим обалама. Некада су ове речице имале воду у целим својим токовима. Многи мештани памте да су у њима станиште имале многе врсте риба, а најзаступљенија је била речна пастрмка, кркуша, како су је овде звали. Када се ове две речице састану, у центру села, даље теку под називом Оџачка река. Она има мали пад и у прошлости плавила је широко подручје, наносила муљ и чинила непроходним тај део атара. То се помиње од стране Јосипа Павла Митесара, а у Првом српском устанку Карађорђе није могао топовима да иде десном обалом Западне Мораве према Крушевцу, већ је ишао заобилазно преко Крагујевца, јер ни пут левом обалом Мораве од Трстеника до Стубла није постојао. Између два светска рата и касније Оџачка река више пута је каналисана али се корито, због малог пада, у доњем току брзо заспе. У прошлости, Оџачка река направила је терасу у Горњем Рибнику. У делу атара северно од железничке пруге изграђен је канал за наводњавање. Главни противници његовог коришћења, односно плаћања високе цене за услуге, били су мештани Оџака па је исти остао ван употребе. Мештани села пијаћом водом снабдевају се из копаних бунара.

Комуникације.

Кроз средину села пролази магистрала Крушевац – Трстеник и железничка пруга Краљево – Крушевац, тако да је село веома добро саобраћајно повезано са ближом и даљом околином. Село има пут који води од главне магистрале до центра села, а затим уз реку до Чаира. Сви путеви, па и локални, асфалтирани су. Магистрални пут асфалтиран је 1962. године. Пут Оџаци — Чаири у дужини 1,8 км асфалтиран је 1980. године, а 1983. још 3,2 км. Сви засеоци су асфалтирани 1990. године.

Остали подаци о селу.

Оџаци су врло рано добили школу у непосредној близини, у Горњем Рибнику па је омогућено да се деца масовно школују. Године 1863. био је писмен Батоћанин Никола, а године 1898. Било је писмено 100 мушкараца и 3 жене.  У Оџацима школа је отворена 1953. године и почела са радом у старој општинској згради. Нова зграда је изграђена 1974. године.

Село је добило предшколску установу Дечји вртић, 1978. године. Село је после Другог светског рата изградило задружни дом, са наменским просторијама.

Већ неколико година црква је у изградњи, али није до краја завршена за обављање службе. Саграђена је на почетку брежуљка, близу Дома културе, на месту званом Кулина. Сматра се да су преци овог села имали цркву, али даље од села - на извору речице Црквенац. Ту има и неких остатака, темеља од камених блокова.

Како је раније речено постоји још једно гробље, на западном узвишењу, ћирин Брест. То је гробље Оџачана, западног дела, Чаирана и Бељика.

Село има два записа. Један је у засеоку Салаши, а други код цркве и гробља.

Сеоске славе „богомоље“ су Тројице и Свети Илија.

Мештани села основали су земљорадничку задругу 1929. године. Први управни одбор чинили су: Стојан Величковић, председник; Алекса Каматовић, секретар и Трајко Радуловић, благајник.

Добровољно ватрогасно друштво формирано је 25. 12. 1958. године, а први председник је био Владан Јевђић.

Ветеринарска амбуланта изграђена је 1980. године.

Село је врло рано добило струју, 1953. године, што је утицало да се културни стандард, куповином техничких средстава и апарата, непрестано изграђује и да се информисаност подигне на завидан ниво. Напон мреже се стално појачавао сходно потребама.

Телефонски прикључци обезбеђени су 1987/88. године.

Формирањем Примиритељних судова 1843. године Оџаци су постали центар, а прикључена су му села: Горња Црнишава и Горњи и Доњи Рибник.

Сада Оџаци имају Месну канцеларију за Оџаке и Месну заједницу Оџаци.

Порекло становништва.

- Бачевићи

Кажу да су им преци дошли са Космета, а постојбина Бачевића је Пљевља. Први од предака, пронађен у списима, је Живан (негде стоји Живојин) рођен око 1810. године, а син ћорђе рођен је 1842. године.

Слава: Св. Симеон.

Број домова: Оџаци 5.

- Вајлачићи

Није могло да се утврди да ли су досељени (одакле) или су староседеоци. Забележена су браћа Мијајло (рођен 1833) и Спасоје (1837), али не и њихов отац.

Слава: Св. Параскева и Св. Никола (мираз).

Број домова: Оџаци 1, Шведска 1.

- Арсићи

Непознато одакле су досељени. Пронађено је да је Анђелко умро 1846, а Јован 1850. године. Највероватније да је први Савко, а синови су му Миленко (рођ. 1793) и Милутин. Миленко је живео 85 година. Предак Новица у Првом светском рату добио је чин капетана, а у рату су учествовали још и Радош, Богдан, Радивоје и Владимир. Потомци кажу да је Милошева линија, друга фамилија. Милан и његов син инжењер Саша имају фирму „Хидролуке“ у Трстенику. Има 2-3 радника. Регистрована од 1990. године. Раније радила под називом „Микрон“.

Слава: Врачеви.

Број домова: Оџаци 9, Трстеник 1.

- Батоћани

Батоћани су Кошутићи, односно Расјани из околине Колашина у Црној Гори. Oвa фамилија је део фамилије у Лопашу, где су им се преци прво доселили. При настањењу Живан је остао у Лопашу, Тодор у Оџацима, а ћорђев унук Јаков у Горњем Рибнику. Потомци кажу да је Глигорије Василијев, а у архивској грађи да је син Димитријев.

Слава: Св. Стефан и Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 20, Трстеник 1, Београд 3, Зрењанин 1, Велика Дренова 1, Сарајево 1, Париз 1.

- Бинићи

Исти им је предак са Смиљковићима. У Оџаке Бинићи су дошли из Рженице, ту из села Бинићи у околини Рашке, а пре тога преци су им живели у селу Железница код Студенице. Доселили се на брдо Лазина, па су касније сишли на локацију од пруге према Морави. Бинић Милун добио је Сребрну медаљу за храброст у рату 1877/78. године.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 12, Читлук 1.

- Брзићи

Постоји село Брзићи код Прокупља, али досељени славе Лазареву суботу и св. Луку. Брзићи чији се предак доселио у Оџаке су пореклом из Јабланице, прво се одселили у Врање па дошли у Оџаке. Први досељени је Јован, рођен 1803. године, са још два брата. По Николи, његови потомци презивали се и Николићи. Добрица је професор и ради у Основној школи „Миодраг Чајетинац Чајка“ у Трстенику.

Слава: Св. Врачеви.

Број домова: Оџаци 6.

- Величковићи

Непознато је одакле су Величковићи досељени, а потомци претпостављају да су из Жупе. Најстарији Вукашин (рођ. 1828).

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 1, Трстеник 1.

- Дубичани

Дубичани су досељени из села Дубице. Очигледно је да свим Дубичанима није исти предак. Радомир и Момир нису пронађени у књизи рођених, па се претпоставља да их је један од родитеља довео у Оџаке при склапању брака. То се види и по славама, јер има разлике. Из пописа 1863. године види се да је ћорђе имао још три брата (јер су остале њихове супруге са децом). Ђорђе је рођен 1823. године. Драгутинов и Милијин отац Радомир рањен је на Церу 1918. године. Благоје је од стране љотићеваца отеран у Крушевац и стрељан 1943. године. Дубичанин Иван, рођен 1963. године, завршио је Пољопривредни факултет у Земуну. Ради у РТВ Трстеник, на реклами, пропаганди и економским питањима. У једном мандату био је председник Извршног одбора СО Трстеник. Има фирму која производи и пакује ђубриво за цвеће и естетско биље.

Слава: Св. Јован и Св. Никола (донета), славе три куће.

Број домова: Оџаци 9, Београд 1, Крушевац 1, Велика Дренова 1, Врњачка Бања 1.

- Ђорђевићи

Предак Ђорђевића досељен је из Рженице (Жупа). У архивској грађи појављује се велики број Ђорђевића, али нису могли да се повежу са потомцима

Слава: Св. Никола.

Број домова: Оџаци 2.

- Ђушићи

Бушићи су досељени из Црне Горе. Јован (рођен 1833), Марко (1833), Андреја (1841), вођени су у евиденцији као Вељковићи и као Ђушићи. Јован је имао синове Јаћима и Новицу. Пошто је Ђуја (Ђуша) остала рано без мужа и бринула се о потомцима, они су из захвалности узели презиме Ђушић. Раније су им куће биле у Сарицком крају, па су се касније преселили на садашњу локацију. Ђушићи су познати као добри повртари. На парцели до главног пута, на углу, имају њиву на којој су гајили по неколико култура једну за другом. Оџачани смислише изреку „Мучи га као Ђушићи ћошак“.

Слава: Св. Јован и Св. Арканђел.

Број домова: Оџаци 2.

- Јеремићи

Староседеоци су, непознато. да су досељени. Први писан траг је о Стевану (рођ. 1813).

Слава: Св. Никола.

Број домова: Оџаци 3, Велс 1.

- Васићи

Антонијев син Јовица из Латковца (Жупа) дошао је на мираз у домаћинство Илије Ђурковића и ћерке му Милке.

Слава: Св. Стефан и Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 2.

-Ђурковићи

Предак им је досељен из села Корлаћи код Јошаничке Бање. Као преци помињу се Нико (рођ. 1810) и његов брат Ђурђе (1813), затим нешто старији: Среја (1833), ћурђе, Петар и Аранђел. Антоније је умро 1841. године, али о њему нема других података, па се није могло видети његово сродство са осталима који су наведени. Милетин син Душан у младости, од 1958. г., остао инвалид, непокретан, па се посветио песништву. Рођен је 1928. године у Оџацима, најдуже живео и радио у Трстенику. Један је од оснивача Књижевног клуба „Моравски токови“ у Трстенику. Био је члан Удружења књижевника Србије. Бавио се писањем, па су му песме закорачиле у свет уместо њега. Песме су му са пуно „крви“ и пуно меланхолије. Превођене су на неколико страних језика. Сарађивао у зборницима. Издао две збирке песама: Беле ране цветова (1971) и Путник без пртљага (1987). За обе је издавач био Књижевни клуб „Моравски токови“.

Слава: Св. Врачеви.

Број домова: Оџаци 16, Трстеник 3, Панчево 1.

- Игњатовићи

Предак Игњатовића доселио се из Наупара подно Јастрепца. Највероватније да се доселио Милош (рођ. 1817) са женом Милицом и братом Милосавом (1817). Појављује се и Сима (рођен 1817) са мајком Станојком, женом Синђом, са којом је изродио три сина (Радослава, Петра и Милорада), али нису евидентирани њихови потомци.

Слава: Св. Игњат. ·

Број домова: Оџаци 7, Загреб 1, Почековина 1, Беч 1, Трстеник 2.

- Јаковљевићи

Непознато одакле су се Јаковљевићи доселили. Један од потомака тврди да су потомци Јакова, брата Милоша Обреновића. Тачно је да су Обреновићи закупили од Турака мукаду у Оџацима, али други конкретни докази нису пронађени. Присутно је и да се једна жена удавала у Јаковљевиће, Каматовиће и Костиће и оставила пород у свим домаћинствима, али тада је већ била формирана лоза Јаковљевића. Антонијев брат Радомир одселио се у Америку. Појављује се у архивској грађи и Михајло са синовима: Apсенијем (рођен 1858) и Светозаром, али се није могло установити да ли је он Урошу и Алекси отац или стриц.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 3, Трстеник 2, САД 1.

- Мишићи

Мишићи су досељени из околине Мојковца. Први најстарији појављују се ћорђе (рођен 1813) и Лазар (1827), а касније браћа Јован (1848) и Аксентије (1848). Војин се први пут помиње када му је 1877. године рођен син Милош.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Оџаци 5.

-Јевђићи

У Оџаке из Доње Црнишаве дошао на мираз Јован код удов. Љубице Клисарић. Највећи део фамилије је у Доњој Црнишави, а овде је дата само Станкова грана.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Оџаци 4, Трстеник 1, Бар 1.

- Каматовићи

Каматовићи су пореклом Кучи. Кажу да су презиме добили по планини Коматина у Црној Гори. По ослобођењу од Турака постали су кнезови. Алекса Каматовић био је обер кнез нахије рибничке. А на Сретенској скупштини 1835. године био је депутат за Окружје крушевачко. Сахрањен је у порти цркве у Горњем Рибнику. Први предак Прока рођен је око 1710, а његов син Камат 1743. године. Били су по презимену и Прокићи. Борисављев син Алекса рођен 1908. године доајен је крушевачког новинарства. Између два светска рата издавао је крушевачке новине „Ј угославија“. Касније, после Другог светског рата, радио је као новинар Политике, све до пензионисања. Каматовић Божидар, ликовни је уметник. Академију ликовне уметности и постдипломске студије завршио у Београду (1979). Члан УЛУС-а је од 1977. године. Сликарством се бавио професионално. Године 1976. добио је награду Коларчевог универзитета за најбољу изложбу у сезони. Излагао је у више места, а на заједничким изложбама излагао је око 40 пута. Живео је у Београду. Борисављев Драгољуб је Каматовић.

Слава: Св. Пантелија и Св. Ђорђе.

Број домова: Оџаци 4, Београд 1, Чикаго 1.

- Карићи

Карићи се раније презивали Војводићи (по Војводи Јаши) и живели су у Вучитрну. Из Вучитрна се преселили у Радомир и Грађани (Ријека Црнојевића у Црној Гори), а одатле се братство сели у Рашку, Пећ, Прокупље, Каоник и у околину Крагујевца. У Оџаке се, највероватније, доселили преко Осредака. У Каонику су Николићи. Јован Карић забележен је 1863. године међу три најбогатија домаћина у Оџацима. Предак који се доселио имао је четири сина, али имена двојице остала су непозната. Његово име, претка, није пронађено већ име супруге (Живка, рођена 1777. године). Петроније Трифуновић, син Николе из Стублице дошао је на мираз код удовице са презименом Николић и прихватио њено презиме Карић. Мр Марина Карић, девојачко Антић, супруга Љубишина, предавач Више машинске техничке школе у Трстенику, рођена је 1965. године у Округлици. Студије је завршила 1989. године на Машинском факултету Одељење у Краљеву, Универзитета у Београду, последипломске магистарске студије 1999. године на Машинском факултету у Краљеву, смер техноенергетска постројења. Радила је као асистент на Машинском одељењу у Краљеву. Од 1999. године ради као предавач на ВТМШ у Трстенику. Објавила је шест стручних радова. Љубишин син Бранимир био је најбољи студент генерације на Машинском факултету у Београду. Сада ради у пројектном институту у Немачкој. Горица кћи Милоша Карића ради као учитељица у Почековини. Написала је Монографију цркве св. Арханђела Гаврила у Горњем Рибнику. Драгиша Миљојков завршио је високе војне школе и добио чин потпуковника. Браћа Владимир и Љубиша, инжењери машинства држе приватну фирму „Карићпројект“ која обавља пројектовање, производњу и ремонт хидраулике и пнеуматике.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Оџаци 33, Трстеник 4, Котор 2, Параћин 1, Јасиковица 1, Почековина 1.

- Клисарићи

Преци Клисарића - Тимотије и Василије досељени су из Пећи. Доселила се браћа Тимотије и Василије. Са годином рођења забележен је Вукосав, рођен 1818. године. Живојинов син Обрад забележен је као трговац. Милета и Обрад били су у заробљеништву у Другом светском рату.

Слава: Св. Алемпије Столпник и Ђурђевдан.

Број домова: Чаири 3, Трстеник 1.

- Костићи

Предак Костића Илија доселио се из села Деона код Ниша. Забележено да је Илија имао Петра (рођ. 1854) и Јована (1858). Жена Антонијева преудавала се у Костиће и Каматовиће.

Слава: Ђурђевдан. ·

Број домова: Оџаци 1.

- Лошићи

Непознато одакле се доселио предак Лошића. Први се помињу Прока (рођ. 1823), Трифун (1828), Иван и Милош. У Првом светском рату погинули су: Милорад, Бошко и Михаило.

Слава: Св. Врачеви.

Број домова: Оџаци 5.

- Марковићи

Није познато одакле су се доселили Марковићи. Најстарији је Јован, рођен 1822. године, који је имао четири сина. Нићифор и Павле умрли су 1844. године, али других података о њима нема.

Слава: –.

Број домова: Оџаци 3, Трстеник 1, Чачак 1.

- Миљковићи

Миљковићи су досељени из Стрменице. Највероватније да су досељени у другој половини деветнаестог века, јер се појављује Светозар 1880. године, када му је рођен син Радоје.

Слава: Св. Алемпије.

Број домова: Оџаци 2, Београд 1, Немачка 1.

-Матовићи

Постојбина Матовића су Цеклићи код Цетиња. У Оџаке предак се доселио из села Старци (околина Александровца). Били су и са презименом Кованџић (пчелари, јер је конванлук био стари назив за пчелињак). Први се појављује Јован (1805-1875), Михајло (рођ. 1806) и Сима (1818). Михајло је усинио Симу (рођ. 1840) и преписао му земљу, а био је веома богат. Из фамилије се истиче Ивков Симион, који припада групи активиста који су водили акције у селу: саградили школу, асфалтирали путеве и веома развили спортски живот у селу.

Слава: Св. Ђорђе (Михајлова слава), Св. Јован, Св. Сава, Св. Алемпије.

Број домова: Оџаци 10, Краљево 1, Француска 1.

- Младеновићи

Предак Младеновића Вуксан (рођен 1849) у Рогавчини, био је Штрбановић и са мајком која се преудала у Младеновиће дошао и он, служио неко време по селу али га касније очух усинио. Вуксан је примио његово презиме и узео његову славу за своју. Младеновићи су били у потесу Бугарија, али су касније досељени у равницу. Станојев син Богољуб погинуо је у Првом светском рату. Борисав је живео 89 година (1879-1968). Радисављев син Љубиша рођен је 1936. године. Завршио је Пољопривредни факултет у Земуну. Докторску дисертацију: Проучавање утицаја аминотриазинских хербицида на промене хемијског састава и квалитета некох сорти луцерке, одбранио у Скопљу. Радио је у ПИК-у „Нови Сад“ и ПИК-у „Београд“ највише на пословима истраживања заштите биља, као и установљењу производних фирми у Ираку, Танзанији, Гани, Алжиру, Русији. Објавио је већи број научних и стручних радова, као и већи број публикација о заштити биља.

Слава: Св. Арханђел (усињење) и Св. Никола.

Број домова: Оџаци 4, Београд 2, Кикинда 2, Бељици 1.

- Милошевци

Милошевци су потомци Белодина Хумца из Шеровића, од Његоша. Преци Милошеваца били су Милошевићи, а по Милошу унуци су Милошевци. Најстарији је забележен Милош (рођен 1783). Забележен је и Радован, да је умро 1845. године, али нема име оца ни када је рођен.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Оџаци 5.

- Миљојковићи

Предак Миљојковића доселио се са бугарске границе, по позиву кнеза Милоша 1833. године. Вероватно да се доселио Миљојко и довео три сина: Радивоја, Лазара и Радојка. Појављује се и ванбрачно рођени Милосав. Није могло да се утврди чији су Војин и син му Бранислав, Живојин син Миливоје и унука Драгица, Савко и син Добросав. Милован је био носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Миодраг Раденков је успешан привредник, проширио је фирму отварајући три велика стоваришта и једну фирму у Бањалуци.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Оџаци 5, Осаоница 1, Брзеће 1.

- Милутиновићи

Први од Милутиновића је Стеван, рођен 1822. године, досељен од Мојковца (Црна Гора). Јаковљеви синови — Љубиша рањен на Сремском фронту, а Славиша погинуо. Иван је апсолвент Саобраћајног факултета у Београду.

Слава: Св. Арханђел и Госпођин дан.

Број домова: Оџаци 8, Трстеник 1, Београд 3.

- Пантелићи

Непознато одакле су Пантелићи досељени. Презивали се Жујићи, све се то провлачило до 1877. године (Петар). Пантелићи су по Пантелији, који је рођен 1803. године.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Оџаци 4.

- Павловићи

Непознато је одакле су Павловићи досељени. Први се појављује са породицом Сава (рођен 1823) и Радослав (рођен око 1810). Око педесетих година XIX века умрло је неколико Павловића, али није забележено чији су и колико имају година, тако да ти подаци нису употребљиви.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 10, Трстеник 1, Крушевац 1.

- Павловићи други

Из Коњуха једна удовица се преудала, и као мајка, довела Батоћанин Милосаву три пасторка.

Слава: CB. Арханђел и Св. Стеван (слава очуха).

Број домова: Оџаци 2, Трстеник 1.

- Равилићи

У првој половини деветнаестог века у Оџацима била је стара фамилија Равилића: Дача (рођен 1825), син Симеон и Дачин брат Јован са синовима Антонијем и Глигоријем, али њихови потомци нису идентификовани. Данашњим Равилићима предак Милорад дошао је из Бзенице.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 2, Трстеник 1.

- Пештерци

Пештерци су досељени са Пештера од Сјенице. Први се појављују браћа Пантелија (Пана) рођен 1793. године, Јован (1813) и Аћим (1813). Није се могло утврдити чији је син Стеван. Јаков је живео од 1832 до 1917. године. Јаћим, Јованов син, отишао је и настанио се у Чаире (та грана обрађена је са фамилијама у Чаирима). При досељењу појављивали су се са презименом Бировљевић и Петровић. Краљ Александар Карађорђевић 1929. године Пештерац Чедомиру доделио је Орден св. Саве V реда. Пештерац Милутин 22. 6. 1941. учествовао је у формирању партизанске организације у Циганском потоку у Трстенику.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Оџаци 10, Чаири 6, Попина 1, Београд 1, Крушевац 2.

- Прокићи

Није познато одакле је дошао предак Прокића. У архивској грађи први се појављује Живко (рођен 1813) и син Милун (1860). Вукојица је умро 1840, али није се дошло до података ни о оцу ни синовима. Појављују се два брата - Илија (рођен 1843) и синови Лука, Петар и Трифун (1841) и син Илија, њима није пронађено потомство.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Оџаци 2.

- Стојковићи

Непознато одакле су се доселили, или су староседеоци. Први се појављује Сава (рођен 1807), а негде и као Савко.

Слава: Св. Стеван и Св. Сава.

Број домова: Оџаци 1, Лесковац 1, Београд 1.

- Радуловићи

Радуловићи су пореклом Пипери, из места Близна. Непознато је ко се први доселио.Прве податке имамо о браћи: Јовану (р. 1832), Михајлу (1833), Живку (1833). Убележен је и Дамњан (1827) и синови Милутин и Василије. Михајло је умро 1843. године и Павле исте године, али њихова родбинска веза са осталима није утврђена. Предак Радуловића Максим (р. 1828) појављује се са презименом Милосављевић, по оцу Милосаву. Исти је дошао у Радуловиће, прихватио њихово презиме и њихову славу. Већи број потомака фамилије живи у другим местима но у Оџацима. Велики је број успешних Радуловића. Богољуб, Јованов (р. 1858), био је учитељ. Радио је у школи у Горњем Рибнику. Дејан, Радошев, има ауто сервис за возила стране производње. Јелисавета, кћи Миливојева, је лекар. Ацина кћи Славица професор је разредне наставе. Трајко Радуловић био је један од оснивача Земљорадничке задруге (1929) у Оџацима.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Оџаци 8, Трстеник 1, Београд 2, Мостар 1, Словенија 1, Велика Дренова 1, Краљево 1, Нови Сад 1, Јужно Афричка Унија 1, Њујорк 1.

- Расинци

Два брата Петровића Мијајло и Илија иселили се из Црне Горе (разлози непознати) и задржали се на Расини код Козника. После краћег боравка на тој локацији оценили су да ту нема перспективе па реше да се спусте у долину Западне Мораве. Ту се опросте и дају реч да по Расини узму презиме Расинац. Михајло крене и настани се у Угљареву. Илија нађе за стално настањење Оџаке. Куће Расинаца биле су изнад Карића. Неки су сишли поред главног пута. Илија је живео од 1789 до 1869. године. Два Расинца, Бранислав и Светозар, познати су као мајстори бунарџије. Вулканизерску радњу држи Богдан са синовима Мирославом и Миомиром. Расинац Томислав (1937–2007) рођен је у Трстенику. Дугогодишњи је туристички посленик. Објављивао је песме у текућој периодици. Био је члан Књижевног клуба „Моравски токови“, чији је један од оснивача. Збирку песама „Моравски белутак“ објавио је 1985. године. Ова фамилија шаље своје да изучавају научне дисциплине. При крају студија историје је Лазар, Г радимиров син.

Слава: Петковица.

Број домова: Оџаци 10, Аустрија 1, Канада 2, Аустралија 1, Немачка 1, Београд 1.

- Радивојевићи

Предак Радивојевића води порекло од Бекрића из Јасиковице. Бекрићи воде порекло са Космета, а у Јасиковицу се доселили из Будиловине (Жупа). Већи број садашњих фамилија има заједничког претка Вучка Бекрића. – Николићи, Вучковићи, Вукојевићи (Јасиковица), Миловановићи (Чаири) и Радивојевићи. Казивач Мирослав тврди да су име фамилије добили по Веселиновом оцу Радивоју, из архивске документације то није могло да се потврди. Ова фамилија имала је изузетног привредника Велимира Радивојевића ·– Вељу. Завршио је технолошки факултет и готово цео свој животни век провео у ИХП „Прва петолетка“ у Трстенику. Био је директор фабрике „Заптивке“, а затим генерални директор Петолетке. За време његовог мандата удвостручен је број радника, дуплирана површина пословног простора, отворено више производног простора (фабрика) ван Трстеника, производи фабрике постали су тражени код нас и у свету. У тим годинама у Трстенику се градило и по 200 станова. Биран је и за министра привреде у Влади Србије. У једном мандату био је председник Општинске конференције социјалистичке партије'у Трстенику. Мирослављев син Драган завршио је ВТМШ у Трстенику и ради у Канади као инжењер.

Слава: Св. Лука и Св. Никола (Бекрицка).

Број домова: Оџаци 1, Трстеник 1, Канада 1.

- Филиповићи

Филиповићи су Досељени из Црне Горе, из места Стење. Понегде су записивани као Вилиповићи. Као први појављују се браћа Василије (р. 1828), Јован (око 1820) и тодор (1827).

Слава: Св. Врачеви.

Број домова: Оџаци 4, Медвеђа 1, Француска 1.

- Ратајци

У архивској грађи пронађени су најстарији Ратајци: Јован (умро 1843), Милован (умро 1844), а Петар је рођен 1798. године. Воислав је рођен око 1820, Величко 1823. године, а Стеван 1843. године. Имена Петрове браће нису утврђена, осим да му је Величко био братанац. Петар је био уважена личност. Био је трговац. Из Румуније је превозио со и продавао је. Забележен је као председник општине Оџаци. Када је Вук Стефановић Караџић 1851. године издао Речник, Петар је био, са још неколико личности овог краја, пренумерант и тако помогао штампање Речника. Иначе био је један од најбогатијих у селу. Ратајац Живојин један је од најнапреднијих повртара. Године 1989. под поврћем је имао три хектара. Први је увео наводњавање кап по кап (1989).

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Оџаци 3, Краљево 1, Индонезија 1, Париз 1.

- Сарићи

Сарићи су раније били Петрашиновићи. Непознато је одакле су се доселили. Потомци кажу из Црне Горе. Презиме је могуће по баби или мајци Сари. Постоји село Сарице у околини Билеће. У архивској грађи најстарији пронађени су Стеван (рођен 1812), Спасоје (1813) и Иван (око 1820). Дамњан и Никола, вероватно су братанци Стевану и Спасоју. У књизи умрлих пронађени су: Ђорђе (умро 1848) и Миленко (1839), али чији су очеви или синови није записано. Сви Аранђелови се одселили у Врњачку Бању. Сарић Радојка Љубиша држи престижну књижару у строгом центру Трстеника под називом „Змај“. Регистрована је од 1995. године. Запошљава шест радника. Рајко је приказан као син Милунов има тврдње да је син Миладинов.

Слава: Св. Симеон, а Иванова грана Св. Никола и Св. Илија, да ли су они друга фамилија или је то слава мираза, није се утврдило.

Број домова: Оџаци 10, Трстеник 4, Бресно Поље 2, Лозница 1, Врњачка Бања 5, Подунавци 3.

- Смиљковићи

Смиљковићи имају истог претка са Бинићима. Предак им се доселио из Рженице. Поред породичног имена Смиљковић појављује се и Бинић. Стара локација фамилије била је на брежуљку који је био угрожен клизањем земљишта, па су куће исељене. Родоначелник фамилије је Милосав (1792–1871), жена Рисима. Живко је био познат рабаџија. Волујским колима возио је по целој Србији. Смиљковић Мирослава Живомир, генерал-потпуковник рођен је 1943. године. Завршио је војну академију, командноштабну академију и командно-штабну школу оператике. Ванредно је унапређен у чин генерал–потпуковника 1999. године. Био је на дужностима од командира вода до команданта корпуса. Одликован је, награђиван и похваљиван. Служба му је престала 2000. - године. Живи у Крагујевцу. Остао је у сећању Крагујевчана и околине по доброј сарадњи и помагању околним селима. Председник је Окружног одбора СУБНОР–а за Шумадијски округ и председник Градског одбора СУБНОР-а Крагујевца. Веома цењен као способан старешина у круговима официрског кадра.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 6, Трстеник 3, Крагујевац 1, Краљево 1.

- Стефановићи

Непознато је одакле су Стевановићи досељени. Могуће да им је исти предак са Бинићима и Смиљковићима. Забележено је да су браћа Симеон, Анђелко (р. 1837), Василије (1843) и Јосиф (1845). Такође има података да су Сима (умро 1841), Симеон (1841) и Тодор (1841). Није се могло утврдити Тодор и Сима у којим су родбинским односима били међу собом и са осталима. Стефановић Њубишау Оџацима поседује бензинску пумпу од 1996.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Оџаци 3, Београд 2.

Досељени у Оџаке у ХХ веку

1. Ђаковић Сретен из Попине;
2. Тодоровић Драгослав из Ј асиковице, усинио га Л'ошић Рака;
3. Радовановић Зоран из Митровог Поља дошао на мираз у домаћинство Ратајац Њубише и ћерке му Јасмине;
4. Радивојевић Ратко са Космета (Љубарда) дошао на мираз у домаћинство Ратајац Милана и ћерке му Јелице;
5. Славко Илић из Кисељака код Тузле, у домаћинство Батоћанин Милена и ћерке му Зорке;
6. Милосављевић Бранимир досељен из Бучја;
7. Величковић, бивши Гавриловић Душан, из Горње Црнишаве дошао на мираз у Величковиће;
8. Јевтић Радош из Богдања дошао на мираз код Сарић Раде;
9. Васић Раде из Богдања, на мираз у домаћинство Радуловић Живана и ћерке му Мирјане;
10. Пиперац Драган из Бресног Поља, преудајом мајка га довела y Величковиће;
11. Ивковићи (досељени) на мираз код Ђурковић Михајла и ћерке му Бранке;
12. Ђорђевић Љубиша из Трестеника, на мираз у домаћинство Клисарић Љубодрага и ћерке му Росе;
13. Ђокић Радован из Кукљина, дошао са мајком;
14. Поповић Срећко дошао на мираз у домаћинство Боћанин Радована и ћерке му Наде;
15. Шућуровић Боривоје из Штулца, доселио се;
16. Бошковић (Живојина) Јордан, досељен из Стрменице;
17. Лазаревић Јеленко, досељен из села Рокци;
18. Кљајић Душан, досељен из Плеша;
19. Лукић Живорад и Вукоман досељени из Стрменице;
20. Милићевић Предраг, досељен из Стрменице;
21. Павловић Јован, досељен из Стрменице;
22. Ристић Љубодраг, досељен из Стрменице;
23. Рајичић Владан, досељен из Плеша;
24. Ерић Милован, досељен из Плеша;
25. Навловић Вукман, досељен из Стрменице;
26. Глиџић Светолик из Старог Трстеника, дошао на мираз у домаћинство Сарић Милисава и ћерке му Милунке;
27. Ерић Никола из Плеша, на мираз у домаћинство Миљојковић Миливоја и ћерке му Драгице;
28. Ивковић Рајко из Црнишаве, на мираз у домаћинство Миловановића;
29. Јаношев Адам из Медвеђе, на мираз у домаћинство Сарић Уроша и ћерке му Милосије;
30. Левић Велибор из Левића, на мираз у домаћинство Карић Чедомира и ћерке му Здравке;
31. Лукић Божидар из Планинице, на мираз у домаћинство Ђурковић Радосава и ћерке му Ружице;
32. Миодраговић Алекса, досељен из Лесковице;
33. Михајловић Миломир из Планинице, у домаћинство Стефановић Милана и ћерке му Ђуве;
34. Пантић Миливоје из Грабовца, на мираз у домаћинство Величковић Милуна и Милице;
35. Сударац Радиша из Ј асиковице;
36. Перунац Сава из Медвеђе (били Трошићи), оженио се удовицом Прокић Катарином;
37. Цураковић Миљко из Тоболца, на мираз у домаћинство Ратајац Драгише и ћерке му Вере;
38. Шљипогер Марко из Шлица, у домаћинство Јевтић Трајка, који је усвојио Кадивку.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Оџаци (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Чаири, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Село Чаири приградско је насеље Трстеника, на његовој југоисточној страни. Захвата развође Западне Мораве и њене десне притоке Оџачке реке. Чаири су физички спојени са Трстеником (посебно са Трстеником II) и Оџацима. Простире се у висинској зони 170–250м. Већи део насеља обухваћен је ГУП-ом Трстеник из 1985. године. Атар села граничи се атарима села: Оџаци са истока, Горњом Црнишавом са југа, Трстеником са запада и Богдањем са севера.

Тип села.

Насеље је збијеног друмског типа, са једним засеоком – Бељицима, од кога је потпуно одвојено.

Постанак села.

Село се не помиње пре деветнаестог века. Насеље је било лоцирано у потесима Крушак, Кућишта и Црквине. Ту се насеље мешало са насељем Оџаци. Вероватно су у прошлости породице староседелаца данашњих Чаира припадале Оџацима. При пресељењу породице добише дворишта ближа Трстенику, али мала и стрма; или, од улаза стрмина и успон, а дворишта са друге стране стрми пад, углавном неравно двориште. Била су то дворишта ограничених могућности.

Име села.

Назив Чаири село је добило када је пресељено на ободе, јужни део великог комплекса ливада, чаира (што је назив за ливаде које су служиле за испаше и задржавање стоке, по могућству у огради). Те ливаде су издељене тридесетих година 19. века.

Земаље и шуме.

Потеси: Пејовац је потес који захвата страну од данашњег насеља Трстеник II па до врха брда и врх брда. Делом је необрађен, а при горњем делу брда засађани су виногради. Муратовац је мочварни део чаирског атара и спуштао се према прузи. Карактеристично је да никада није могао да се у прошлости изравна. За време падавина и влажних месеци био је под водом. Име је добио по Турчину Мурату, чијим је коњима овај потес служио за испашу. Захвата садашње објекте Петолетке и насеље Трстеник II. У наше време је извршено одводњавање тог дела па више нема бара. Сада су ту хале “Прве петолетке". Некада су ту били огромни ретки брестови и храстови, који су посечени 1948. године. Ћирин Брест је брдо које почиње, подиже се, од центра села Оџаци, а завршава се у Чаирима. Цело брдо било је под виноградима. Сада је ту по који виноград, њиве и парлози. Ту вино-гради добро успевају, али због стрмости не може се при обради користити механизација, што је довело до крчења винограда. Равниште је дуга и блага страна јужно од насеља, почев од Појатског потока. Мештани тај део зову Рудине. Раније је био под виноградима а сада је обрађен, али има и понека упарложена њива. Велики је потес. Према Црнишави на њега се наставља потес Зла Бара. На почетку од села налази се каменолом, из кога се у прошлости вадио камен за зидање објеката. Црквине су од Равништа према Роговима. Овај потес је богат водом. Стари назив за свако земљиште које има воду на површини или ако се мало закона и дође до воде зове се црквине. Овај потес зове се и Студена Вода. Ту је велики број извора и одатле почињу и Појатска река и Осаоничка река. У прошлости, у северном делу овог потеса, биле су појате за стоку, и то у делу који је био заклоњен од јаких ветрова. Крушак је југозападно од садашње Цркве. Један део Крушака, његов северни део, зову Кућишта. Некада су ту били виногради, јер земљиште одговара за развој винове лозе. Одатле су се иселили на садашњу локацију Марковићи, Роглићи и Радосављевићи. Кокинац је потес који чини западни део масива Ћирин Брест. То је потес на северној страни од Гробља.

Воде.

Село Чаири има неколико мањих речица. Појатски поток тече са потеса Црквине, где су подземне воде врло близу површини. Ту има и извора, али не много јаких да би ова речица имала више воде. Она има толико мало воде да у сушним годинама пресушује. Некада је била богата пастрмком поточаром, али од када пресушује у доњем току и рибе је нестало. Лепеначки поток има мало воде и у току сушног лета пресушује у свом доњем току.

Са атара Чаира теку још два поточића: Цигански и Џамицки поток, који теку стрмим падом и у атару између Трстеника и Оџака уливају се у Мораву. Безимени поточић од потеса Крушака, сече главни пут и утиче у ново саграђену канализациону мрежу на почетку насеља Трстеник II. Други безимени поточић који сакупља воду од падавина са северне стране Ћириног Бреста и Кокинца тече кроз Бељике. Плавио је насеље па га често прочишћавају. Његово корито продубљено је и проширено после Првог св. рата. То су урадили заробљеници аустро–угарске војске. Овај поточић воду одводи према Аеродрому и Морави.

Поред поменутих извора, код Цркве се налази Чесма Светиња. Године 1934. извршена је каптажа извора и ту подигнута лепа чесма.  Чесма постоји и у центру села, која је изграђена пре Другог светског рата. Вода је спроведена са изворишта, изнад, y брду удаљености 200–300 метара. Ту је у близини избетониран и ограђен базен за напајање стоке. Мештани га зову “бубан„. Бубан, вир или бук је стари назив за задубљен део речног корита, обично је то на кривинама, заокретањима река, где матица реке јако удара и продубљује корито само у том делу. Кроз атар села пролази Канал за наводњавање, у дужини око 2км, изграђен је 1956. године, а не користи се од 1970. године.

Комуникације.

Село се налази на магистралном путу и железници Крушевац - Краљево. Од магистрале и “Прве петолетке„ одваја се пут који води кроз село све до Лепеначког потока, а затим низ поток до центра Оџака. Овај пут асфалтиран је 1973. године, а сокак кроз Џамиће 2002. године. Пут од Бабића фамилије иде за засеок Бељике. Године 2007. асфалтиран је од магистралног пута кроз Бељике према Гробљу. Просечен је пут Чаири - Горња Црнишава, који је полазио од Лукића и Лепеначног потока преко Равништа и Рогова до Горње Црнишаве. Изградњом насеља Трстеник II мештани су добили још један асфалтиран пут, који са магистрале иде поред насеља Трстеник II и у центар Чаира.

Школство и остали подаци о селу.

Забележено је да је у селу 1898. године било писмено 45 мушкараца и 6 жена. Пре отварања школе у селу деца су похађала школу у Трстенику. Школа је почела са радом 1922. године у приватној кући Божидара Марковића. Први учитељи били су Перса Удовичић, Вељко Павловић и Сава Петковић. Школа је саграђена 1924. године. Године 1990. школа је престала са радом, а деца из Чаира наставила су да похађају новосаграђену школу “Свети Сава„ у Трстенику II.

Црква у Чаирима има краћу прошлост.

Крајем 19. века на свом купљеном имању у потесу Крушак Милан Јовановић саградио је малу цркву дашчару, посвећену Св. Петки. Ту је нађена плоча од камена 1х0,5м на којој је записано 1880. године да је ту светиња. Године 1967. саграђена је зидана црква. Пројектант је био Зоран Аћимовић, архитекта. Црква је обновљена и саниране су напрслине, 2006. године. Име променила је Петковица, јер је у току градње посвећена Јовану Крститељу.

Спортски живот мештана везиван је за Трстеник. Постоји један мали спортски терен код Записа у селу. Седемдесетих година омладинци су један терен за мали фудбал формирали на потесу Кокинац. У засеоку Бељици асфалтирано је кошаркашко игралиште.

Сада се омладина бави спортом користећи спортске терене Основне школе “Свети Сава" у насељу Трстеник II.

Рукометни клуб “Никола Тесла“ регистрован је 14. 11. 1995. године, одговорно лице је Бранислав Дамњановић.

Спортски клуб одгајивача голубова “Вис„ регистрован 8. 05. 1992. године, а одговорно лице је Мишић Миливоје.

Село сваке године организује традиционални меморијални фудбалски турнир “Ивановић Зоран". '

У атару Чаира изграђено је Стрелиште. Село је дало велики број квалитетних стрелаца.

Мештани се верским празницима окупљају на Запису–богомољишту и код Цркве.

Село слави (богомоља) Светог Јована Богослова, а засеок Бељици Св. Тројицу (понедељак),

Црква слави Св. Јована Крститеља.

Записи села су: први у центру села, богомољиште (дрво крушка). Запис на Чаирском брду, дрво храст стар је око 500 година. Запис код Цркве (дрво је крушка). Био је и запис раније, тамо где је сада фабрика Наменске производње.

Село сахрањује своје умрле у три гробља.

Струја је уведена 1950. године,

водовод 1953, а остатак села 1979. године. Канализација је изграђена, у првој фази 1989-1991. године, и другој фази 2003. и2004. године.

Прикључак на телефонску мрежу обезбеђен је 1983. године.

Село Чаири припада Месној заједници Трстеник. У прошлости, по питању власти, највише је било повезано са Горњом Црнишавом и Осаоницом.

Порекло становништва.

- Антићи

Непознато је одакле су Антићи досељени, али се у пописима појављује Анта Ковачевић из Меоне, па се може претпоставити да је предак. Из пописа 1863. године види се да има три куће Антића, по уписивању података од два брата. Најстарији је Милисав, рођен 1816. год. Тодор (1832), Триун (1849). У Првом светском рату аустроугарске власти интернирале су 1916. године Спасоја Тодорова, који је имао 48 година. Обрен, син Василија Антића, студент, рођен 1918. године, одмах на почетку Другог св. Рата прикључио се Врњачко–трстеничком партизанском одреду. Учествовао у борби против Немаца на Попини 13. октобра 1941. године. Четници су га ухватили и стрељали у Риљцу новембра 1941. године. Обрен је прва жртва братоубилачког рата. Братислав, син Радованов, поседује фирму “AM Хидраулик„ у Трстенику. Ради од “1987. године. Има у сталном радном односу 12 људи. Фирма се афирмисала и послује са познатим фирмама. Делатност фирме је производња и ремонт хидраулике.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Чаири 4, Београд 1, Станишинци 1, Аустралија 1.

- Батоћани

Целокупно братство Батоћана дато је, најдетаљније, при обради села Лопаш. По једна грана фамилије је у Горњем Рибнику и Оџацима. Овде је дата грана Миодрага Батоћанина, који се доселио из Лопаша.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Лопаш (бројна фамилија), Чаири 3, Врба 1, Трстеник 2.

- Бежановићи

Бежановићи су пореклом из Сиња, одакле су дошли у Бијело Поље (Црна Гора), цело племе, потом су дошли на Косово код Лепосавића - Маркова река. Од Лепосавића (Маркова река) отишли су преко Куршумлије у засеок Чолићи у Стрменици, а одатле се расељавали као Бараћи, Марковићи и Бежановићи. Већи број Бељановића одатле је отишао у Ново Село. Има у Метохији село Бежановићи. Од којих су ови Бежановићи није познато. Бежановић Марјан дошао је из Велике Врбнице на имање Овчаревић Стевана. Панта Марјанов погинуо је 1914. године на Гучеву. Миливоје Бранислављев, у Основној школи “Живадин Апостоловић" носилац је Дипломе “Вук Караџић“

Слава: Св. Трифун и Велика Госпоина, слава Овчаревића Св. Димитрије.

Број домова: Чаири 1.

- Бабићи

Предак Бабића Анђелко дошаоје из Плоче на коњу и у корпи донео најстаријег сина. Иначе, Бабићи воде порекло из Црне Горе. Некада се презивали Пљакићи. Панта се населио у Трстеник 1875. и превео брата у Чаире. Међу потомцима треба истаћи Милуна Бабића, рођеног 1939. године. Завршио је Пољопривредни факултет у Београду. После студија специјализирао је део прехрамбене гране. Објавио је око 20 стручних радова. Основао фирму “Етерика„, која производи зачине од воћа. Постао је врло успешан бизнисмен. Запажен је као добротвор за хуманитарне акције и у области културе. Као председник Црквеног одбора усмеравао је градњу цркве у Чаирима. Написао је књигу “Слике мога села Чаири". Живи у Трстенику. Анђелков син Бабић одликован 1929. год. од Краља Александра, поводом рођења принца Андреје, Орденом Св. Саве V реда.

Слава: Св. Трифун.

Број домова: Чаири 5, Крушевац 1, Медвеђа 1, Београд 1, Пољна 1, САД 1.

- Брђићи

Брђићи су дошли из Црне Горе. Први је забележен Илија, рођен 1823. године. Урош је имао 16 деце. За шест дана од куге му умрло 7 деце. Урошеви синови били су угледни домаћини. Василије је посетио Христов гроб и добио звање “Хаџија". Његов брат Гмитар био је познат ловац и зидар. Зидао је Драгову апотеку, Хотел “Ј адран„ и чесму код цркве у Чаирима.

Слава: Св. Илија.

Број домова: Чаири 5, Трстеник 2, Вр. Бања 2.

- Димитријевићи

Димитријевићи су досељени из Херцеговине. Убележени су прво као Кљајићи, касније као Марковићи, па затим као Димитријевићи. У фамилији су најпознатији проф. др Драгољуб, син Миодрагов, рођен у Чаирима. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду на катедри вајарства, атеље – скулптура у простору и архитектури. Од 1989. године ради на Факултету примењених уметности у Београду; као доцент предавао је предмете: Цртање, Моделовање (на одсеку Примењено вајарство). Редован је професор ФПУ. Од 2004. године шеф је Одсека за примењено вајарство, као и продекан 1998–2000. године. Излагао је у Трстенику (два пута), Београду, Дугом Селу (Загреб), Врњачкој Бањи. Групно је излагао у 35 градова. Учествовао на 20 уметничких колонија. У завичају има више уметничких дела: Оџаци (1), Трстеник (8), Бела Вода (2), Милутовац (1). Миодраг, Драгољубов син, дипломирао је вајарство на факултету примењених уметности у Београду. Магистрирао је 2003. године. Имао је низ изложених објеката, а највише у Републици Српској. Има велики број награда за идејна решења. Живи и ради у Београду.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Чаири 5, Ратаје 1, Трстеник 1, Београд 1, Краљево 1.

- Ивановићи

Највероватније да је Ивановићима исти предак са Марковићима. Бележени су надимком Црногорац, а преци кажу да су дошли из Црне Горе. Бележени су и као Марковићи и као Димитријевићи, по Димитрију. Супруга Борисављева, Бранка, заклана је од четника 1943. године јер су посумњали да је наклоњена Народно–ослободилачком покрету.

Слава: Св. Аранђел.

Број домова: Чаири 4. Пејовац 1.

- Лукићи

Лукићи су Досељени из Жупањевца (Гружа). Доселио се Вићентије (око 1840), који је имао Доста деце. Лукић Здравко, рођ. 1909. године, завршио је гимназију у Крушевцу. У Београду студирао француски језик. Уређивао међуратни часопис “'Звезду“ и “Бачки гласник“. Био редитељ у позоришту у Зајечару и Крушевцу. Сарађивао у часописима. Објавио новелу “Невина грешница“, 1930 год. Антоније, погинуо у рату с Турцима 1878. године на Самокову. Александар, син Мирков, погинуо у насељу Горње Колибе код Босанског Брода, 16. априла 1992. године.

Слава: Св. Аранђел.

Број домова: Чаири 10, Нови Сад 1.

- Марковићи

Марковићи су досељени из Црне Горе. Били са презименом Удовичићи, све до почетка двадесетог века. Фамилија је досељена на брдо, сада потес Кућишта па су касније сишли на данашњу локацију и захватили велики комплекс ливаде-Чаира. Касније су ту направљене зграде и хале “Прве петолетке„ и Трговинског предузећа “Западна Морава“. Светоликов син Милош био је кафеџија. Имао је кафану у самом центру Трстеника. Милош и Душко су браћа по мајци. Милошев син Светолик био је стасит и запажен спортиста. Бранио је за фудбалску екипу °“Трстеник“, а рукомет је играо за РК “Прва петолетка“ и за више прволигашких рукометних екипа. Славко, Милошев син, готово цео животни век провео је у Земљорадничкој задрузи “Слога„ у Трстенику. Једно време био је и директор ове Задруге, која је покривала више од пола подручја Општине. За рад је добио два велика признања: Орден рада са сребрном звездом и Медаљу за храброст.

Слава: Св. Арханђел

Број домова: Чаири 3, Београд 1.

- Марковићи (Бељици)

Марковићи у Чаире (засеок Бељици), досељени су из Осаонице. Највероватније да су то Добрићеви потомци. Добра је у Осаоници забележен као баштован и кочијаш са минимално земље. Добрић је рођен 1813. године. Почетак лозе може се само условно прихватити, као што су подаци: Василије је имао сина Милана и Јован Милоша, а аналогно се закључује да је и Живко син Василијев.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Чаири 2, САД 3.

- Манџукићи

Манџукићи — Тимотије и Стеван, досељени су из Плоче (Жупа). Димитрије и Марко, досељени из Црне Горе. Димитријев син Милован имао је ужарску радњу. Душанова ћерка Милица лекар је у Трстенику.

Слава: Св. Никола, Св. Јован. '

Број домова: Чаири 3, Трстеник 5, САД 1, Јагодина 1, Нови Сад 1, Медвеђа, Камењача 1.

- Мијатовићи

Можда су преци Мијатовића дошли из Стублице: Радослав је погинуо у Нишу, у затвору Црвени Крст, при пробијању ограде и покушају бекства.

Слава: Св. Трифун.

Број домова: Чаири 1, Аустрија 2.

- Милетићи

Недељко Милетић, досељен је из Турске – Меона код Ниша. У архивској грађи појављивали се браћа Сима (1820) и Недељко (рођ. 1917) са децом. Потомци кажу да се, касније, предак Панта доселио из Штулца (Вр. Бања). Сашина деца Ђорђе и Андреја баве се спортом - карате. Ђорђе има доста остварених трофеја. Учествовао је и на Европском такимчењу.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Чаири 1, Пејовац 1.

- Миленковићи

Предак Миленковића Доселио се у Јасиковицу са Космета, са презименом Бекрић. Неки су се у овај крај досељавали преко Будиловине, а неки преко Рибара. Презимена су касније, према прецима, мењали у Вучковић, Николић, Вукојичић, Миленковић и Радивојевић. Милан син Ивков имао је тешко детињство, од своје пете године служио је, а касније као домаћин рабаџисао, вукао шљунак и насипао пут, вукао дрва запрегом. Предак Миленковића, Милан, син Иванов, дошао је у Чаире, односно усинили га Мијушко Манџукић и Стојанка из Чаира. Тома Миленковић, син Миланов, рођен је 12. 01. 1935. године. Нижу гимназију завршио у Трстенику, Учитељску школу у Крагујевцу, затим завршио Групу за историју на Филозофском факулету у Београду. Докторирао је 1972. године тезом Социјалистичка партија Југославије од 1921–1929. године. Касније је добио титулу научни саветник. Радио је у Штавничком срезу (Тутин) и у Институту за Савремену историју. Године 1999. отишао је у пензију. Објавио је осам монографија, седам томова историјске грађе и око 100 студија, расправа, чланака и др. Године 2007. објавио је монографију Трстеник и околина у Првом светском рату 1914-1918. године.

Др Милица Миленковић, супруга Томина, рођена је 7. марта 1937. године у Бершићима код Горњег Милановца. Гимназију завршила у Г. Милановцу. Године 1959. завршила је Филозофски факултет, Групу за историју. Магистарски рад одбранила темом “Синдикални покрет у Србији 1918-1920. године". Докторирала 1978. године са тезом “Синдикални покрет у Србији, Македонији и на Косову и Метохији 1921–1929. године". Радила је у Институту за новију историју. Објавила је 5 монографија, један том историјске грађе и више од 50 студија, чланака, прилогаНајвише је изучавала синдикални  и раднички покрет и социјалну политику у Србији.

Слава: Св. Никола, Св. Ђорђе и Св. Лука.

Број домова Чаири1, Београд1.

- Миљковићи

Предак Миљковића Милосав досељен је из Бучја у Чаире. Иначе, преци Миљковића воде порекло из Бара, па су преко Топлице пресељени у Бучје. Предак, баба Вишња, која је имала хајдучко име Вука, у Топлици је убила Турчина високог ранга, па је са фамилијом пребегла у Бучје. Милосављев најпознатији потомак је Милутинова кћи Кадивка. Миљковић Стевановић Кадивка рођена је 1953. год. у Чаирима (Трстеник). Гимназију завршила у Вр. Бањи, Медицински факултет у Нишу (1978). Стекла је звање примаријуса. Ради као лекар у Заводу за онкологију у Нишу. Писањем се бави од младих школских дана. Бави се лечењем пчелињим производима, према научном изучавању пчелињих производа. Издала је Збирку песама “Бела божанства" (Народна библиотека, Крушевац 1991), Грлице и друге приче; Публикацију “Онколошка превенција“, (Трстеник, 1998).

Слава: Св. Јован.

Број домова: Чаири 1, Бучје 5, Трстеник 2.

- Миљковићи други

Предак Миљковића Досељен је из Топлице. У првој половини 19. века било је доста предака: Радојица са синовима Аврамом (р. 1849) и Миланом (р. 1852), Мијајло са синовима Максимом (1857) и Антанасијем (1852), Павле (р. 1814), Радивоје са сином Јованом (1860) и унуком Исидором 1883. године. Лазар, са сином Миладином, учествовао је у Првом св. рату 1914. године. Петров, Миладин, заклан је од четника 1943. године. Петар је био кмет села.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Чаири 1, Трстеник 1, САД 1.

- Новоселци

Код Цетиња постоји насеље Новосел. Новоселци су 1821. године пописани у Осаоници, а касније су пресељени у Чаире, вероватно због могућности захватања већих комплекса земље. Први се у Чаирима појављују: Милан (рођ. 1817), Димитрије (1832) и Тодор (1835). Новоселци су 1821. године присвојили и разделили Аврамову и Газа Питину баштину. Новоселац Светомир био је познат грађевинац. Извео је радове на чесми “'Краљевац" у Горњем Рибнику, године 1928.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Чаири 5, Трстеник 1, Београд.

- Николићи

Предак Николића је из Парчина (Жупа). Никола је досељен у Доњи Рибник (Николићи). Гаша у Селиште (Гашићи). Гаврило у Г. Црнишаву  (Гавриловићи). Предак Радош из Д. Рибника дошао је у Чаире на мираз код Раде Марковић.

Слава: (?)

Број домова: Чаири 2, Вр. Бања, Трстеник 2, Доњи Рибник 28, САД 2, Доња Црнишава 2, Кикинда 1.

-Пантелићи

Предак Пантелића, Јовановића и Атанасковића из Риђевштице, Гашића и Антића из Омашнице, ћатића из Глободера, Сојкића из Мачковца и Ђулаковића из Велике Дренове дошао је у Риђевштицу из Павлице код Рашке. Ишли су скупа са Арсенијем Чарнојевићем у Аустрију, али је тамо остао само један брат, а остали су се вратили, разделили се и раселили по оближњим селима. Милен, погинуо у Првом св. рату 1914. године на Церу. Петров син Милисав има у Чаирима регистровану фирму од 1989. године “Столарска радња Пантелић“, која успешно послује.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Чаири 2, Риђевштица 5, Трстеник 5, Почековина (Риђевци) 11, Београд 1, Вршац 2, Чаири 2, Вр. Бања 1, Лопаш 2, Бучје 1, Александровац 1.

- Павловићи

Није познато да ли су Павловићи досељени или су старинци. Сазнало се за најстаријег претка, Спасоја, рођеног 1926. (?) године. Из ове фамилије најпознатији је Србислав син Страхињин рођен 1938. године. Завршио је Економски факулет. Радио је у Пољопривредном комбинату “Трстеник„ као водећи економиста. Био је директор Службе друштвеног књиговодства у Трстенику, као и члан Извршног савета СО Трстеник.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Чаири 2, САД 1.

- Пештерци

Пештерци су досељени од Сјенице. Најстарији су забележени браћа Пантелија (рођ. 1793), Јован (1813) и Јаћим (1813), али није се могло утврдити чији је син Стеван (р. 1837). При досељењу носили су презиме Бировљевићи. Јованов син Јаћим преселио се из Оџака у Чаире. Јаћимов син Живорад ради у “Првој петопеци“, а у једном мандату био је и заменик директора. Милосављев Радиша отворио је продавницу боја и лакова “Спектар", ради од 1995. године. Запошљена 2 радника. Саша Драганов, поседује пржионицу кафе “Hof“. Запошљава 2 радника.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Чаири 6, Трстеник 1.

-Петровићи

Не зна се да ли су Петровићи досељени или старинци. Некада су им куће биле у Крушаку. Светислав, син Атанасијев, погинуо је y Првом св. рату. Љубинков син Предраг бави се уметничким делатностима, пише и слика. Насликао је већи број објеката у Чаирима, како би исте спасао заборава. Предак Андреја рођен је 1822. године.

Слава: Св. Петковица.

Број домова: Чаири 7.

- Пецићи

Пецићи порекло воде из Шестана (Ц. Гора), а y Чаире се доселили из Јелакца (Копаоник). Најстарији предак Гаврило рођен је 1780. године.

Слава: Св. Арханђел и Св. Сава.

Број домова: Чаири 7, Београд 1, Крушевац 1, САД 1, Аустралија 1

- Ракезићи

Досељена три брата Ракезића - по један у Брезовицу, Чаире, и Ново Село. Димитрије је рођен 1926. године. Радосав био је у заробљеништву у Другом св. рату, а по завршетку рата остао је у иностранству.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Бељици 2, Крушевац 1, Панчево 1.

- Радоњићи

Предак Радоња досељен је из Црне Горе. Његови синови су насељени и у Чукојевац и Вранеше. У Чаирима породицу је засновао Павле, рођен 1821. године. Божидар, као заробљеник од Немаца 1941. године, умро је у логору Аушвиц.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Чаири 1.

- Радосављевићи

Непознато је одакле су Радосављевићи досељени, са Роглићима имају истог претка. Радосављевићи су Анђелкови, а Роглићи Јанићијеви. Милунов син Петар одселио се у Богдање, а Радосав, син Радошев у Почековину. Милорадов син Милан дуго је рабаџисао у Трстенику. У старим документима су Радисављевићи.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Чаири 3, Почековина 1, Богдање.

- Роглићи

На данашњу локацију Роглићи су досељени са потеса Кућишта. Раније досељени од Новог Пазара, браћа Анђелко и Јанићије. Исти им је предак са Радосављевићима. Радосављевићи су Анђелкови, а Роглићи Јанићијеви. Живојин, Ђорђев син, бавио се рабаџилуком, развозио је робу са Железничке станице по Трстенику.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Чаири 2, Светозарсво-Јагодина 3.

- Савићи

Највероватније да су два брата Савића - Сава се доселио у Чаире, а Милета у Лободер. Дошли су из Херцеговине. Божидар Савић, син Милутина, 1911. године у Трстенику основао Социјал демократску партију и био њен председник, иначе био је абаџија, а Дојчин Савић пекар из Трстеника био је благајник. Једна улица, односно кварт у Трстенику носи име Божидара Бошка Савића. Милета Мика Савић био је за време и дуго после Другог св. рата шеф Железничке станице у Трстенику. Посебно је запажен његов рад у Општинској ловачкој организацији у Трстенику. Драган је запажен по резултатима постигнутим у стрељаштву. Савић Милоје био је начелник Министарства трговине и индустрије СХС. Бавио се писањем и пољопривредом.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Чаири 5, Равиње 1.

- Станојчићи

У Чаире Станојчићи су се доселили из Осаонице, а њихови преци се из Плоче доселили у Осаоницу. Из Плоче један брат доселио се у Осаоницу, други брат у Врњачку Бању (Руђинчани), а потомци кажу да је један од браће отишао или остао у околини Пирота (они су Милићи). У Чаире су досељени да би захватили, део турских ливадачаира. Станојчић (Ђорђа) Радослав завршио је правни факултет и у другој половини двадесетог века обављао је важне функције у Општини и Србији. Био је председник Скупштине општине Трстеник, директор Трговинског предузећа “Западна Морава", секретар Секретаријата за привреду СО Трстеник, секретар Среског комитета СКС Крушевац, председник Региона Савеза комуниста Србије Краљево и заменик секретара (министра) унутрашњих послова Србије. Остао је у сећању као човек који је веома успешно обављао функције, као добар сарадник и врло непосредан са службеним особљем и грађанима.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Чаири 2.

- Џамићи

Џамићи су досељени из Велике Врбнице. Најстарији се помињу синови првог досељеног – Филип (рођен 1812) и Сима. Филип је имао братанца Петра.

Слава: Св. Никола.

Број домова Чаири 7, Београц 1.

-Ћирићи

Непознато је одакле су Ћирићи досељени. Први се помињу браћа Никола (рођен око 1825) и Филип (1836).

Слава: Св. Симеон.

Број домова: Чаири 1.

Досељени током ХХ века

1. Шљивовац Живота, из Горње Црнишаве;
2. Аксентијевић Драгослав, из Планиниде; дошао на мираз у домаћинсто Радоњић Станка.
3. Мијајловић Миљко, из Камењаче, досељен;
4. Миодраговић Велисав, из Ј асиковице, населио се;
5. Малићанин Тома, из Ј асиковице, у Станојловиће;
6. Јовић, из Браљина, на мираз у домаћинство Литрић Зорана и ћерке Марије;
7. Милетић Зоран, из Лопаша, у домаћинство Бабић Милована;
8. Равилић Световид, населио се из Митровиг Поља;
9. Равилић Световид, населио се из Митровиг Поља;
10. Симић Тихомир из љубостињског Прњавора, дошао на мираз у домаћинство Лукић Спасоја и ћерке му Богдане;
11. Ракић, досељени;
12. Шокорац Властимир, из Мале Сугубине, дошао на мираз у домаћинство Тодоровић Спасоја;
13. Трошићи, досељени из Божуревца;
14. Сарићи, предак дошао на мираз из Оџака;
15. Трошић Воислав, из Божуревца, дошао на мираз у домаћинство Вукић Сеније;
16. Видаковић Живко, из Дубља, дошао на мираз у домаћинство Миљковић Миладина и ћерке му Борке;
17. Стошић Горан, из Милутовца, дошао на мираз у домаћинство Марковић и ћерке му Гордане;
18. Ивановић Милован, из Рженице, досељен;
19. Лазаревић Раденко, из Ј елакца, усвојен од Антић Ђорђа;
20. Ружић Јован, из Кремне, дошао на мираз у домаћинство Антић Милоја и ћерке му Маре;
21. Ерић Александар, из Плеша, дошао на мираз у домаћинство Антић Љубише и ћерке му Десанке;
22. Радосављевић Горан, из Трстеника (отац Вукашин из Рајинца), досељен;
23. Авакумовић (Радоја) Љубиша, досељен из Макрешана;
24. Станојевић (Милана) Љубиша, досељен из Подунаваца;
25. Стоисављевић (Проке) Дара, досељена из Купирева (Хрватска);
26. Шљивић (Чедомира) Радослав, досељен из Глободера;
27. Јеремић (Пане) Милован, досељен из Камењаче;
28. Бићанин Јанко из Риђевштице, досељен;
29. Савић Драган, досељен из Доње Омашнице;
30. Алексовски С. Димитрије, досељен;
31. Бзенић (Рајка) Радош, досељен из Доње Црнишаве;
32. Шиндић Нићифор из Лесеновца, дошао на мираз у домаћинство Славка Марковића;
33. Мијајловић Велибор, из Стублице, на мираз у домаћинство Марковић Милана и његове усвојенице Љубинке;
34. Мијајловић Љубисав, из Стублице, на мираз у домаћинство Марковић Милана и његове усвојенице Душице;
35. Петровић Сава из Трстеника, дошао на мираз у домаћинство Ракезић Радослава и ћерке му Јованке;
36. Ракезић Раде из Брезовице, досељен;
37. Ђорђевић Љубнша, из Трстеника, дошао на мираз у домаћинство Сарић Љубодрага и ћерке му Росе;
38. Јевђић Радоје и Ђорђе, из Доње Црнишаве, досељени;
39. Дуњићи, досељени из Плоче;
40. Милетић Зоран, из Лободера, дошао на мираз.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Чаири (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва града Трстеника, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај града.

Трстеник је градско насеље и центар истоимене општине. Налази се у западном делу Крушевачке котлине, где до њега допиру последњи огранци планине Гоча. Насеље лежи на десној обали Западне Мораве, на њеној првој стеновитој тераси, источно од Трстеничке сутеске. Од Крушевца је западно на 30км. Налази се на координатама 43° 30' с. г. ш. и 21° 01, и. г. д.

Граничи се са атарима села: Богдање (са истока), Чаири (са југоистока), Попина и Осаоница (са запада) и Грабовац и Прњавор (са севера). Сваки пут при доношењу урбанистичког плана Трстеник се ширио на рачун суседних насеља.

Атар Трстеника обухвата сам град и један појас шуме који иде од “Прве петолетке" па се простире према југу до Присоја, односно до врха брда изнад Мале Попине.

Постанак насеља и историјат.

Трстеник је старо насеље,—али крајем 18. и почетком 20. Века изгубио је назив насеља, јер се поред њега развила варошица Осаоница, која је била административни и привредни центар. У прошлости Трстеник се помињао као прелазни пут преко реке Западне Мораве, и у једном периоду, као место за израду речних бродића.

Трстеник добија на значају тек после Другог српског устанка, када почиње померање градње и ширење Осаонице на исток. Организовано премешњање насеља Осаонице, (Старе Чаршије) почело је Наредбом кнеза Милоша 1832. године, на данашњу локацију Трстеника или тадашње ливаде трговца Саве Карамарковића.

Чува се успомена на прошлост, кастел на брду Стражба, где је крајем 19. века пронађена римска бронзана маска. Постоје и имена потеса Муратовац, јужно од пруге и Појило на Морави, где је дотеривана стока са Муратовца да се ту напаја. Пишући о Трстенику писци о Трстенику погрешно су Трстеник и Велуће везивали за Повељу кнеза Лазара, да је Лазар том Повељом даривао ова села манастиру Раваници. Међутим то време није постојало село Велуће (јер је формирано крајем седамнаестог или почетком 18. века). Али постојао је манастир; Црква (манастир) бележи се као манастир Пречисте (Богородице). Њу прилажу манастиру Пантелејмону у Светој Гори са селима Бучје, Михајлова Јасиковица и Круглица. У турским пописима то је црква која се везује или за Бучје или за Круг или Круглицу. Зато се подсетимо да још у 19. веку пишући о црквеним метосима, Милан Ђ. Милићевић у књизи “Кнежевина Србија„ (Београд, 1877) и Г. Шкриванић “Раваничко властелинство„  (Историсјки часопис, Београд), негирали су да се повеља односи на овај Трстеник на Западној Морави, већ на Трстеник у околини Раванице. Ту се  налазе и села Горње и Доње Велухе.

Како је речено у самом Трстенику нема пронађених остатака из прошлости. Једино се зна да је данашња црква сазидана на темељима старе цркве, изграђене 1842. године.

Комуникације.

Трстеник се налази на десној обали Западне Мораве. Ту се од давнина обављала веза и саобраћај. Између оба моста (ближе металном) био је до краја дветнаестог века дрвени мост. Пре тог моста, ту, на том простору, радила је скела. Повезивана је десна страна Западне Мораве са подручјем Левач. Понтонски мост постављен је 1895. године, а Метални мост на Морави саграђен је 1899. године, срушен од наше војске при повлачењу 24. 12. 1915. године; реконструисан је 1988. године. Направљен је од наплате ратне штете од Аустро–Угарске. Судбину рушења доживео је још једном, од НАТО алијансе 30. 04. 1999. године. После рушења направљен је нов метални мост. Нови мост, ниже од старог, саграђен је од бетона и прихватио је аутобуски и тешко товарни саобраћај.

Пут Крушевац — Краљево пролазио је кроз центар Трстеника. Тако је варош добила у значају. Саграђене су и попречне улице, све по регулационом плану.

Године 1877. град је поплочан турском калдрмом. После доста година централна улица кроз Трстеник, поплочана је коцком, 1935. године.

Трстеник је једно време имао сталну авионску линију

Трстеник - Београд, коју је ЈАТ отворио 1971. године, када су пословни људи брже и удобније путовали и завршавали посао у краћем временском року.

Деведесетих година прошлог века решено је којим улицама ће се обављати аутобуски саобраћај, тако да је град растерећен аутобуског саобраћаја, односно он је добио најшире улице за правце кретања.

Положај насеља Стари Трстеник.

Старо насеље Трстеник смештено је дуж пута који пролази кроз Трстеник иједног броја улица које се гранају од њега. После Другог светског рата изграђена је Радничка колонија, али град се шири од центра према Железничкој станици. Трстеник се после рата брзо развијао. Сада град чине осам целина: Центар, Обилић, Чајкино насеље, Трстеник 2, Ново насеље, Бељици 1, Бељици 2 и Блокови (Бошка Савића и Радоја Крстића).

После Другог српског устанка почело је пресељавање породица из Осаонице у Трстеник - Старе Чаршије, али и насељавање из других крајева, највише из Левча. Трстеник насељавају трговци, кафеџије и занатлије.

Досељавање на нову локацију, на ливаде Саве Карамарковића, Трстеник је почео са малим бројем и домова и становништва, са малобројним задругама (2,16 чланова по породици). Број становника почиње да се повећава од педесетих година ХХ века, када пошање да се развија привреда, посебно “Прва петолетка“. После 1990. године, када индустрија улази y производну кризу, број становника се смањује. Највећи развој Трстеника постигнут је у периоду 1980–1985. године, тада је био и највећи пораст броја становника.

Школство и остали подаци о насељу.

После привредног развоја и повећања стандарда Трстеник је имао потребе да својим грађанима приближи и културне тековине, тако да има развијене културне институције и културне манифестације републичког значаја, али тек у другој половини 20. века. Међу првим, евидентно је да је Осаоница имала школу 1813. године. Трстеник је добио школу после формирања насеља. У 1835. године забележено је да је школа без учитеља, а 1838. године, има 20 ученика и учитеља Јована Степановића. Даље, 1864. године отворена је Женска основна школа. Радничка школа Женског друштва основана је 1906. године. Године 1923. године оснива се Трговачка занатска школа, која ће 1935. године променити назив у Стручну продужну школу, а школске 1946/47. прераста у

Стручну школу за ученике у индустрији и занатству.

Плетарска школа отворена је 1929. године, а пре тога

Женска занатска школа почела је са радом 1924. године.

Грађанска школа почела је са радом 1934. године, а затим Државна грађанска школа до августа 1945, потом Државна непотпуна гимназија.

Потпуна мешовита гимназија и Војна индустријска школа образоване су 1950. године.

Дечје обданиште почело са радом 1951. године.

Фабрички центар за обуку кадрова при “Првој петолетци" почео је са радом 1956. године. По указаној потреби отвара се Мајсторска школа, почела 1957. год., а из истих потреба отворена је Школа за ВКВ раднике, 1958. године.

Године 1959. фирмира се Школа за стручно оспособљавање КВ радника из редова запошљених и Економска школа. Ту су и Техничка школа хидрауличког смера и Школски центар у чији састав улазе сви постојећи облици образовања кадрова у Фабрици.

Основна школа “Народни херој Чајка" почела са радом 1960. године, а од 1969. Основна школа “Миодраг Чајетинац Чајка" и полудневни Градски вртић “Живадин Апостоловић" и “Херој Чајка".

Упоредо са формирањем школа основан је и Раднички  универзитет “Прва петопетка" (1961), са задатком прихватања, гајења културних и неких образовних вредности.

Школа за индустријске реглере и Школа за КВ техничке цртаче основана је 1961. год., да би свршени полазници радили на неким техничким документима.

Виша техничка машинска школа 1962. прерасла у Одељење првог степена студија Машинског факултета из Београда, отвореног 1961. године.

Ради стварања услова за рад и учење ученика и студената отворен је Дом ученика и студената, 1964. године.

Дечји вртић, 1966. године отворен да би збринуо децу запослених родитеља.

Центар за ванредне студије на II степену Машинског факултета у Београду 1967. год. отворен је због потреба за машинским дипл. инжењерима.

• Гимназија класичног типа ради од 1972. године.
• Одсек за Више образовање радника у Вишој машинској школи (1975).

– Висока машинско техничка школа 2007. године прерасла из Више машинско техничке школе.

Отварање школа морало се пратити  и изградња школског простора.

- Године 1965. изграђена је школа “Живадин Апостоловић",  дограђена 1971 (сала, библиотека, ђачка кухиња).

- Зграда за ВТМШ и Гимназију подигнута 1975. године, а 1976. изграђена је сала-амфитеатар са 202 седишта.

Град Трстеник по попису 2002. године има неписмених 1,40%, мушких 0,55% и женских 2,38%.

Развојем школства и порастом образовних нивоа оснивају се и институције у култури:

- Године 1867. отворена је читаоница, по савету проф. Мате Карамарковића.

– Трстеничко Певачко друштво формирало хор, хоровођа Танасије Милановић (1870. год.).

- Формиран Архив у саставу Крушевца, 1972. године.

- Певачко друштво “Југ Богдан" формирано 1928. године.

- Певачко друштво “Бошко Ј уговић“ основано 1870. године.

- Дом културе изграђен је 1977. године.

Информисање у граду има дуге корене:

- Године 1908. почео је да излази лист “Вредан задругар„ у Горњој Омашници, уредник Стојан Антић.

- Године 1935. почео да излази недељни лист “Народна воља", уредник Сава Ј. Поповић. После месец дана престао са излажењем.

- Године 1961. почео Да излази лист ““Информације", а од 1964. године штампан као лист “Петолетка„.

- Године 1966. почео је да излази лист “Трибина".

- Од 1959. године излази “Хидраулика„ (часопис Прве петолетке за стручна питања).

- Радио Трстеник почео је да емитује програм 1971. године.

- Године 1968. формирана Библиотека “Прве петолетке".

- Године 1995. формирана прва ТВ станица, и 2005. године и ТВ „Логос".

Спортска друштва:

- 1894. године у Трстенику формирана стрељачка дружина.

- Први фудбал у Трстеник донео је 1919. год. Миша Малићанац.

- 1938. године формирано друштво “Југ Богдан“.

- 1930. године формирано Друштво “'Соко", осн. Божа Милановић и Сава Петковић.

- 1945. године формиран ФК “Чајка".

- 1947. године одржан је први слет у Трстенику.

- 1947. године основана је стрељачка дружина, пред. Блажа Лазовић.

– 1951. формиран ФК “'Хајдук", пред. Зоран Величковић.

– 1951. године основано ДТВ “Партизан".

- 1957. године основан Одред извиђача “'Чајка".

- 1959. године основан Бокс клуб “*Трстеник".

- 1958. године основан РК “Прва петолетка“.

- 1963. у Трстенику одржан Аеро–рели СР Србије.

– 1964. године формиран је одбојкашки клуб “Прва петолетка„.

- 1979. године у Трстенику почиње да се игра тенис, орг. Божидар Ристић.

- 1971. године формиран је КК “Прва петопетка“ и укључен у такмичења.

- 1970. године при ОШ “Миодраг Чајетинац Чајка“ изграђена је спортска сала, а 1971. год. и у ОШ “Ж. Апостоловић".

- Прва спортска хала у Трстенику изграђена је 1963. године.

- Хала спортова саграђена 1979. године. Има салу за загревање, куглану и салу за такмичења.

Остале институције:

- Центар за социјални рад основан 1966. године.

- Завод за осигурање основан 1961, са радом почео 1962. године.

- Бензинска пумпа у Чаирима, почела са радом 1967. год.

-Топлана почела са радом 1961/62. године.

- Водовод почео са радом 1951/52, изградњом једног бунара, на локацији „Звездан".

- Акцијом Социјалистичког савеза завршена осветљене свих кућа и засеока 1979. године.

- Туристичка организација почела са радом 2003. године.

- Ново гробље формирано 1986. године.

- Друштвени дом завршен 1960. године.

- Изграђен пут до Аеродрома, 1974. године.

- Прва сијалица засветлела у Млину Мирића, 1919. године.

- Аутобуска станица изграђена 1976. године.

Трстеник је проглашен за град 1949. године. Сада припада Расинском округу.

Зграда y кojoj су смештени органи Скупштине општине направљена је 1932. године.

Зграда катастра саграђена када и зграда СО, а дограђена, реновирана и подигнут спрат 2007. године.

Трстеник је добио срески суд 1932. године.

Нова судска зграда направљена је 1961. године.

Развој поште у Трстенику почиње развојем друштва и нарастањем потреба за комуникацијама.

Прва мензулана за потребе поште и замену коња основана је у Старој Чаршији, 1811. године. Основао је Војвода карановачки Антоније Ристић.

У пошти формиран телепринтер 1962. године.

Први лекар физикус у Трстенику био је др Јован Џомпо (1841-1842). "

Здравство Трстешитка развило се интезивно после Другог св. рата: повећан је број лекара и број здравстввених зграда. У Трстенику је 1953. године формиран Дом здравља, са задатком да обједини све службе на подручју Општине. Дом здравља 1996. године имао је 63 лекара, 52 специјалиста, 16 стоматолога, 2 фармацеута; са вишом школском спремом је 30, са средњом 148 радника.

Прва апотека у Трстенику отворена је 1886. године, власник је био Љубомир Новаковић. Сада има четири приватне апотеке.

Ветеринарска служба почела је да се развија у склопу Земљорадничке задруге ““Слога". Ветеринарска амбуланта отворена је у Грабовцу 1953. године. Ту су почели као дипломирани ветеринари: Александар Милановић, Хранислав Недељковић, Драгослав Њубичић, Драгољуб Катић.

Пијачан дан у Трстенику је субота.

Слава Трстеника - Тројице.

Вашари у Трстенику: Младенци, Св. Јела и Св. Тома. Врло су масовно посећени. .

Мештани се сахрањују у два гробља: Старо, у насељу, и Ново, на периферији, према Бељицима.

Порекло становништва.

Старе фамилије y Трстенику

-Аћимовићи

Није познато одакле су Аћимовићи досељени. Први се појављују Ковач Павловић и Јаћим Павловић. Први се именује као Аћим и Јаћим. Павлов, Бранко, рођен 1883. године, био је учитељ. Лазарев син Зоран завршио је у Београду Грађевински факултет, архитектуру. Радио у ИХП “Прва петолетка„ у Трстенику. Био је директор Грађевинског предузећа “Изградња“. Пројектовао је цркве у Стопањи, Чаирима, Омашници, Стублу, Врби, Риђевштици, Конак у манастиру Руденице.

Зоранов син Небојша завршио је електротехнички факултет. Магистрирао је темом: “Кинетика сиперовања реалних дисперзија материјала“.

Станислава, ћерка Радослављева, по удаји Здравковић, рођ. 1938. год., завршила је Факултет физичког васпитања у Београду. Радила је као професор физичког васпитања у Економској школи у Трстенику и Учитељској школи у Крушевцу. Магистрирала је 1978. године на Медицинском факултету у Скопљу темом: “Антропометријске карактеристике и моторичке способности и њихова повезаност у деце 5. и 6. године“. Од 1973. године ради као предавач у Педагошкој академији у Крушевцу. Наставила је у Вишој школи за образовање васпитача, у звању вишег предавача за предмет Методика физичког васпитања, до пензије 1997. године.

Слава: (?)

Број домова: Трстеник 1, Београд 1.

- Васиљевићи

Предак Васиљевића Благоје дошао je из Опарића, као трговачки помоћник код Бранка Бранковића. Постао је успешан привредник, па је основао приватну банку. Као власник банке учествовао у финансирању многих програма. Благојев син Ђорђе био је врло талентован и познат фудбалер. За њега се интересовали многи клубови, али он није био заинтересован да иде да игра за клубове већег ранга од Трстеника. Ђорђева ћерка Весна у младости се бавила атлетиком. Завршила је Медицински факултет. Специјализирала интерну медицину. Ради као лекар у Београду.

Слава: Св. Стеван.

Број домова: Трстеник 2, Београд 1.

- Егерићи

У Трстеник се доселио Димитријев син Илија, који је био познат трговац. Његови параунуци су успешни привредници (Иван и Илија), држе касапницу и продавницу меса у Трстенику. Миодрагов Петар власник је штампарије у Трстенику. Добросављев Радомир био је дуго директор Трговиснког предузећа “Западна Морава“ и уживао велики углед у Трстенику. Радомиров син Драган завршио је факултет организационих наука. Био је помоћник директора ИХП “Прва петолетка„ а сада је у мандату генералног директора “Прве петолетке„ у Трстенику. Др Мирослав, син Рајков, књижевник је и књижевни критичар. Радио је као проф. на Универзитету у Новом Саду. Мирослављева ћерка Весна магистрирала је књижевност. Издала је око 15 збирки песама.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Трстеник 11, Риђевштица 30, Почековина 6, Пајсак 2, Велуће 3, Лопаш 3.

- Јанковићи

Јанковићи су се Доселили из Црне Горе. Презивали се, односно бележили су их као Црноглавце и Јанићијевиће. Од њих потиче и Бошко, познати трстенички трговац у првој половини 20. века, који је 1929. године одликован као угледни грађанин Трстнеика Орденом Св. Саве V реда. Био је И познати донатор за многе објекте и акције. Милорад је био службеник СО Трстеник, шеф Месне канцеларије у Почековини.

Слава: Св. Аранђел.

Број домова: Трстеник 1, Лопаш 1, Београд 1.

- Катићи

У Богдање Катићи се доселили из Црне Горе, а из Богдања у Трстеник. Доселио се Стеван, трговац, рођен 1808. године. Стева и брат Глиша били су трговци стоком, коју су продавали Пешти. Петар је био у Влади краља Александра Обреновића, а Светислав градоначелник Трстеника. У његовом мандату је електрифициран Трстеник. У центру Трстеника саграђена је кућа (1873. год.), која и сада импозантно делује – Катићева кућа. Владимиров син Драгољуб, рођ. 1916. године, завршио је правни факултет. Бавио се новинарством од 1950. године. Током Другог св. рата био је у заробљеништву. Докторирао је темом: “Друштвено–политичке основе арапског национализма,. Као новинар радио је у Политици, Радио Загребу и Радио Београду (био је спољнополитички коментатор). У Скупштини СФРЈ био је задужен за информисање.

Слава: Св. Јован и Св. Тома.

Број домова: Трстеник 4, Београд 3, Ниш 1, Богдање 10.

- Малићани

Постојбина Малићана је y Брвници, у Готовуши код Пљевље. Они кажу да су досељени из Херцеговине. Били су Милићевићи. ОД њих су Арсићи и Миодраговићи из Лесковице. У попису из 1837. стоји Милићевић Радослав и синови Милић и Мијајло. Милун је биран за председника Радикалне странке за Срез трстенички. Он и синови Милош и Милан познати су трговци. Милош, као школован човек, имао је значајног утицаја за развој културног живота Трстеника. Донео је први фудбал у Трстеник и утицао да овај спорт заживи у Трстенику. Пред Други св. рат био је народни посланик. Стрељан је од Немаца на Бањици. Кажу да је покушавао да ослободи неке Трстеничане из затвора, па су Немци и њега задржали у логору. Милан је био председник Општине после Првог св. рата. Иначе, Малићани су познати као добри привредници. У Рибнику Живков син Зоран држи мали производни програм - Сервис хидраулике. Познати је донатор у градњи објеката од ширег значаја и за културне и спортске приредбе. Радомирови синови Александар и Милен држе више добро организованих продавница “Кестен„ у Трстенику.

Слава: Св. Арханђел Михајло, мала - Арханђел Гаврило.

Број домова: Трстеник 5, Јасиковица 15, Чаири 2, Бучје 1, Округлица 1.

- Милановићи

Преци Милановића доселили се из Злегиња у Божуревац, а један од предака, Аксентије, у Трстеник. Аксентијев Божидар ишао је у ратове као борац, а из Првог св. рата вратио се са одликовањима и чином капетана. Носилац је више одликовања и два Бела орла. Божидарев брат Александар умро је на оствру Виду у Грчкој. Божидар је био затвореник у Другом св. рату у Матхаузену. Сачувао је број који је носио као логораш. Божидарева четири сина завршили су факултете. Син Бранко радио је у “Првој петолетци" као правник, а затим као адвокат. Веома цењен од мештана. Остао је у сећању као поштен и частан човек. Александар, као доктор ветеринар уживао је углед и човека и стручњака. Александров син Драган завршио је Медицински факултет у Београду. Доктор је медицинских наука. Био је професор Медицинског факултета у Београду. Радио је у Дечјој клиници у Београду. Сада је у Универзитетској клиници “Кордис" Јужни Велс. Објавио је велики број радова. Као студент, добио је Октобарску награду града Београда. Александрова и Зоркина кћи Весна Миливојевић, девојачко Милановић, дипломирала је на Природно математичком факултету у Београду молекуларну биологију. Била је најбољи судент факултета. Магистрирала из области модерног балета. Ради на Универзитету „Сари" у Гилфорду у Енглеској. Драганова кћи Мина доктор је молекуларне биологије. Бранкове ћерке завршиле су факултете, - Зорица Медицински факултет; докторирала медицинске науке. Ивана је дипломирани архитекта. Ради у Лондону.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Трстеник 1, Врњачка Бања 1, Београд 2, Аустралија 5, САД 1.

- Милетићи

У Трстеник се доселио Милета Матковић. Касније су потомци узели презиме Милетић, по Милети. Исти предак са Савићима из Чаира (Милета и Сава су браћа). Милетићи су стара трговачка породица која је поседовала имање, кафану и продавницу. Милетин син Вукадин рођен је 1829. године, жена му је била Вукана. Милетин унук Стеван био је трговац. Милетин праунук Вукадин, Стеванов син, рођен је 1909. године, завршио је права и докторирао у Паризу. Радио је у дипломатској служби у Москви, где га је затекао рат 1941. године. Касније је радио у Паризу, у агенцији “Франс преса“. Вукадинов син Стеван професор је универзитета у Француској. Никола је завршио францусКу књижевност и ради у Паризу као новинар, главни уредник за Европу и Америку. Веома течно говори српски. Милорад је завршио права и судијски испит. Радио је, до пензионисања, у Суду у Трстенику. Он је човек богатог оца, коме је извршена национализација, али се радовао када је њему и осталима рушена стара кућа, зато што се Трстеник модернизује и изграђује. Земљу је поклонио својим надничарима и наполичарима.

Слава: Cв. Никола.

Број домова: Трстеник 1, Париз 2, Енглеска 1.

- Милосављевићи

Предак Петар дошао у Трстеник из Риђевштице. Порекло им је из Црне Горе. У Риђевштицу су дошли из села Грабовница (Козник, Жупа). Даље порекло воде од Пунише из Босне, који се у XV веку доселио на Цетиње, под планину Његош. Њихово даље порекло је од Војиновића из Босне. Као први предак евидентиран је Мијајловић Недељко. Његов син је Милосав, рођен 1810. године. Стојанов син Далибор, учествовао у рату на Косову и Метохији и тамо рањен 1999. године.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Трстеник 3, Риђевштица 7, Крагујевац 1, Тоболац 1, Аустралија 1, Загреб 1.

- Милосављевићи

Предак Милосављевића досељен је са подручја Жупе. Први се појављује Стојадин, рођен 1833. године, по занимању ћурчија. Душанов син Милутин највећи део радног века провео је као наставник историје у основним и средњим школама у Трстенику. Посебно је запажен његов рад у спортским организацијама - ДПВ ““Партизан", Друштву планинара и Друштву извиђача. Радомир Раша, син Животијев, познат је као приватни предузетник.

Слава: Митров дан.

Број домова: Трстеник 1, Београд 1.

- Милосављевићи други

Предак фамилије Милосављевић је Дошао од Рашке. Њихови рођаци сматрају да ова фамилија води порекло од грчких трговаца – Цинцара. Милосављевић Исидор био је познати вински трговац. Припадао је комитској организацији. За време Првог светског рата, по извршеној окупацији, он је из Трстеника са војводом Лунетом отишао у Грчку и придружио се ратницима–Солунцима.

Слава: Св. Никола.

Број домова: САД 2.

- Милутиновићи

Преци Милутиновића су пореклом из Рожаја. Због породичних убистава и сукоба са турским агом, морала су три брата да напусте старо место боравка. Отишли су у Крагујевац, па одатле у Трстеник. Један брат одлази у Блаце, па на Рудник код Горњег Милановца, а трећи у Косовску Митровицу. Плашили су се освете, па су крили порекло и место досељења. Стеван, који се настанио у Трстенику, рекао је да је са Косова, па га пратио надимак Косовац. Од потомака најпознатији је Братислав, радио је у ИХП “Прва петолетка„ на пословима финансија. Био је финансијски директор фабрике, затим и помоћник генералног директора за економско–финансијске послове. Најдуже је радио у Радној јединици ИХП “Прва петолетка„ - у "Исхрани“, као њен директор.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Трстеник 1, Канада 1.

- Милутиновићи (Ћурчићи)

Предак им се доселио из Кожетина крај Александровца (Жупа). Душанов син Драгомир завршио је и специјализирао стоматологију. Драгомиров син Душан завршио Пољопривредни факултет у Земуну. Душанов син Мирослав завршио је Стоматолошки факултет у Београду 1966. године. Магистрирао темом: “Оралне диније и пирозе„ (1972), а докторирао са тезом “Биомеханичка база оралне физиологије и патологије„ (1977), на Стоматолошком факултету у Београду. Радио је у Медицинском центру у Новом Саду као предавач. Од 1973. вршилац је дужности, а од 1974. директор тог центра. Радио је као асистент, па као доцент, а у звање ванредног професора преведен је 1989. године. Поред науке имао је времена за политику и за радне акције, што му је донело и углед и признања. Умро је 1992. године у 54. години живота.

Слава: Јоаким и Јана.

Број домова: Трстеник 1, Земун 1, Нови Сад 1.

- Мирићи

Мирићи су живели на Косову, одакле им се предак доселио у Шумадију, а после дужег тражења сталног настањења населили се у Милутовац. При досељењу носили су презиме Удовичић. Касније су по Мири, жени Недељковој, добили презиме Мирић. Значи, Стеван и његови синови били су Удовичићи, а то је по селу Удовичић, одакле су досељени. Најпознатији је из ове фамилије је Милослав. Он је био трговац и индустријалац у Трстенику. Његово име везује се за Млин Мирића, лоциран на Попинској реци пре уливања у Западну Мораву. Поред млина ту је била лоцирана и стругара, ледара и ваљара. Милосављев брат Данило био је страсни ловац, па је заједно са Катић Станиславом основао Ловачко друштво, 1898. године.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Трстеник 2, Београд 6, Нови Сад 1, део фамилије је у Милутовцу.

- Петровићи

Петровићи су пореклом из Богдања. Први је у архивској грађи Михајло, који је идентификован заједно са потомцима. У том раном периоду јављају се и други Петровићи, али њихови потомци нису идентификовани и нису повезани у родослов. Такви су Милоје и Јевта. У фамилији се мешају презимена Петровић и Перић, највероватније да је корен Петар (Петровићи), а код кога је он био Пера (Перићи). Неколико њих су по Деспоту – Деспотовићи. Мр Василије, син Славков, живи у Трстенику. Завршио је гимназију. Студирао и магистрирао је архитектуру. Има смисла за сликарство. Врло мало је радио у друштвеном сектору. И раније и сада радио је пројектне послове приватно. Пројектовао је велики број зграда. За цркву у Чаирима урадио је пројекат реконтрукције. Урадио је пројекте за споменике: У Великој Дренови код Библиотеке, у Селишту, Лопашу, Риљцу и др. Божидар, син Хранислава, завршио је гимназију, а затим електротехнички факултет. Цео свој животни век провео је у ЕПС–у Трстеник, највише као директор. Остаће у сећању Трстеничана као директор који је веома успешно водио колектив, мобилисао га да изграђује и уређује објекат, зграду ЕПС-а, да је учини пријатним амбијентом за раднике и посетиоце. Помагао је многе културне манифестације и акције у разним облицима културе. Окупио је велики број вајара и ликовних уметника завичајаца. Формирао је Легат уметничких радова (око 200 слика) и предао Библиотеци– Завичајном одељењу у Трстенику.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Трстеник 5, Богдање 7, Канада 1, Брезовица 1, Грабовац 1.

- Поповићи

Поповићи су потомци Јанићија, који је дошао из Чајетине и био поп у Горњем Рибнику. Касније, од два потомка формирају се презимена: од Михајла - Михајловићи, а од Петра су Поповићи (по попу). У Трстенику су Поповићи преци учитеља Михајла, али по попису из 1863. он је био парох. Такође, Сава је прота. Живојин је био судија, Милутин правник, Радивоје официр. Познатији од Поповића, на ширем подручју, је Србислав (1912- 1985), који је дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1936. године. После Другог св. рата радио је на Медицинском факултету у Београду, где остаје до одласка у пензију. Докторирао је медицинске науке тезом “Метаболизам беланчевина код дијабетиса„. Добитник је Ордена рада са сребрним венцем.

Слава: Св. Алемпије.

Број домова: Трстеник 1, Нови Сад 1, Сремска Митровица 1.

- Радосављевићи

Предак Радосављевића Радосав досељен је од Иванграда. Припадају братству Васојевића. Радосављев братанац Радоје био је сапунџија. Предак Радоје при досељењу је понео са собом само икону - Богородицу са Исусом, коју и сада чувају. Живојин је био пекар, а производио је пецива, хлеб, симите и остале специјалитете. Радоје, син Живанов, био је матичар у СО у Трстенику. Имао је врло леп и китњаст рукопис. Оставио је утисак одговорног и ревносног службеника. Ђорђе је усинио Василија Петровића.

Слава: Александар Невски.

Број домова: Трстеник 2.

- Стојаковићи

Порекло Стојаковића је из Мале Дренове. Први се помиње Петроније. Раденко, Обренов син, био је кафеџија. Сазидао је у Трстенику врло савремен Хотел “Јадран“. Драгишин син Бранислав завршио је Грађевински факултет у Београду, а други син Раденко магистрирао темом из нуклеарне физике.

Слава: (?)

Број домова: Мала Дренова 10, Београд 2.

- Хинићи

Предак Хинића Јован досељен је из Бечлена (Срем). Тамо су били Бојчићи и при досељењу, такође. Јовановог сина Николу усинила је фамилија Хинић, па је он узео њихово презиме - Хинић. Никола је био опанчар и тим занатом се бавио врло успешно, јер је имао више радника. Братислав је архитекта у Београду.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Трстеник 4, Београд 1.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, град Трстеник (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Осаоница, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља.

Осаоница је приградско насеље спојено са Трстеником. Налази се југозападно од Трстеника, на висини (175-260м), разбијеној тераси изнад десне алувијалне равни Западне Мораве и њене притоке Попинске реке, а између Стражбе (320м), Ћосовца (331м), Јагодиног брда (416м).  Атар Осаонице граничи се са атарима насеља: Трстеник (са истока и југоистока), Попина (са југа), Дубље и Штулац (са запада), Грабовац и Западна Морава (са севера).

Тип насеља.

Насеље је полузбијеног друмског типа. Осаоница се састоји из три дела, који нису грубо одвојени. Највећи део је целина, а два засеока су благо одвојена: засеок  Стражба и насеље поред Старог пута, према Попинској реци, (Циганско насеље).

Постанак насеља, име и историјат.

Осаоница је старо насеље. Првобитно насеље везано је за кастел и средњовековни српски град - Стражбу, који је контролисао пролаз на старом римском путу. За време турске владавине представљала је значајно насеље: прво као дербеџинско насеље, затим насеље за израду бродића и насеље “мала паланка".

У једном периоду насеље је постало погранично место између Аустрије и Турске, када је добило значају геополитичком смислу. У Првом српском устанку ово насеље имало је привредни и стратешки значај. То је одлучило да се Павле Цукић, као војвода жупски, настани у њему.

Забележено је да је насеље 1784. године имало: 43 турске куће, 17 хришћанских кућа, 2 хана, једну џамију, 2 кафане и 2 пекаре.

Име насеља у прошлости је мењано: Стражба, Бродска, Осаоница и Стара чаршија. Некада су одвојено вођена као два насеља, Осаоница и Стражба. Центар насеља био је смештен на ширем делу простора, тамо где се укрштају магистрални пут Трстеник - Краљево и Осаоничка река. Испод садашње Магистрале, на заравни леве обале Осаоничке реке, налазила се пијаца овог насеља. Ту су мештани, при обради земље, налазили по неки стари новчић и постављену турску калдрму.

На врху насеља Стражба, говорили су стари мештани, ако се јако удара појављује се звук, као да је испод шупљина. Претпоставља се да је и ту било старо римско утврђење као што је Јеринин град на другој страни Западне Мораве, или бар нека осматрачка кула. Тако је контрола пролаза крушевачком котлином, овде на сутесци, било потпуно под надзором снага које су обављале контролу пролаза.

Из сачуваних докумената видимо да је у Осаоници 1784. године било већинско турско становништво. У време Хаџи Проданове буне 1814. године сви Турци су напустили Осаоницу. Тада, због одмазде, спаљене су турске куће и џамија. Из времена турске окупације нема археолошких трагова.

Осаоница као чаршија имала је институције које нису имала друга насеља: занатске радње, механе, џамију и сл. У Првом српском устанку добила је Пошту (мезулану) 1811. године

Воде.

Осаоничка река има, у горњем току, већи број речица и поточића који потичу од извора. Најпознатији је Хајдучки извор. Један део атара, испод Стражбе, подводан је па се ту нису сејале житарице, већ је тај део био под ливадама. Ту има велике количине подземних вода на малим дубинама, па се у једном периоду осамдесетих година 20. века размишљало да Трстеник те воде користи и доведе као пијаћу воду.

Комуникације.

Кроз Осаоницу пролази магистрала Крушевац – Краљево и она је веома у употреби овог села, а остали путеви, који су зракасто распоређени, иду само до засеока и групе кућа. Стари пут, који иде кроз Циганско насеље, напуштен је као магистрала, јер двапут прелази преко пруге, па сада служи као улица. Тај пут је био веома прометан, привлачио је људе да се овде насељавају. У Осаоницу од Другог српског устанка било је досељавања али и одсељавања, најчешће у Трстеник. То је непрестано текло до данас. Досељавало се из Жупе, са Златибора, Гоча, из Црне Горе. На магистрали има, на поменутим речицама, три ћуприје и четврта на крају атара, на Попинској реци.

Роми у насељу.

После Другог светског рата велико досељавање извршено је у Осаоницу, због запошљавања у “Првој петолеци„. Овде је присутно и велико насељавање Рома. У ромско насеље близу “Петолетке„ досељавали су се Роми по рођачкој линији, највише су долазили зетови са породицама. На локацији на западној страни, поред Старог пута, досељавају се Роми из различитих места. Та два насеља Рома веома се међусобно разликују. Роми у насељу ближе “Првој петолеци„ боље су се прилагодили средини: има доста запошљених, баве се музиком, оснивају своја друштва и удружења, боре се за свој статус у средини где живе. Они су староседелачко становништво, децу своју школују.

Друга групација Рома, поред Старог пута, користила је слободан простор и од 1960. године имају врло интезивно насељавање. Они су покретљивији. Бавили су се израдом предмета од дрвета: вретена, прибор за јело, карлице и корита. Познати су као “коритари„. Они су масовно отишли на рад у иностранство. Њихова деца теже приступају похађању школе. Радом у иностранству обезбедили су средства и изградили и уредили стамбене зграде.

Све до 1956. године постојао је слободан, ненасељен простор између Магистралног пута и брда, које се одмах стрмо диже. Тај простор је био подводан и влажан, али запошљени у Трстенику, највише у “Првој петолетци" брзо су тај простор населили, изградили куће и формирали доста мала и узана дворишта.

Припадници Рома, између два св. рата, бавили су се музиком и ковачким занатом.

Школство и остали подаци о насељу.

Осаоница је добила школу 1813. године. Овде је школа радила док коначно није пресељена у Трстеник, јер је пре тога насељен Трстеник као варош. Забележено је да 1898. године насеље има 66 писмених мушкараца и три писмене жене, што је 20% од популације.

Школа је поново отворена у приватној кући Благоја Вукадиновића, 1922. године. Први учитељ био је Борисав Ђорђевић.

Године 1978. отворен је Дечји вртић.

Непосредна близина Трстеника учинила је да све институције пређу у Трстеник па су окупљања по многим значајним питањима обављана у Трстенику. Али због специфиче структуре становништва, по националном и етничком саставу, јер има 36 домова Рома, овде су Роми вршили окупљања у неке институције.

Основали су, 1951. године, КУД “Иво Лола Рибар“ које је окупљало Роме, омогућавало им је да исказују своја умећа у музици, игри и глуми. Дуга је традиција окупљања Рома на циганским забавама, са добрим програмом, са гостима из целе Србије.

Бирали су и лепотице за одређену годину.

Надарени музички Роми формирали су дувачки оркестар и врло брзо савладали потребан репертоар, који им је био потребан за наступе. Оркестар је 70—их година 20. века био при Ватрогасном савезу Трстеник, а финансирала га КПЗ Трстеник. Руководилац и диригент је био Душан Петровић.

КУД “Иво Лола Рибар“, традиционално, 14. октобра сваке године, у част др Саве Станојевића, организује Турнир у малом фудбалу “Доктор Сава Станојевић". Учествују екипе Рома из целе Србије.

Остали део омладине укључен је у културна и спортска друштва у Трстенику. Мештани су нека друштва формирали и у Осаоници. Тако је СД "Осаоница" регистровано 8. 02. 1977. године, СД “Стара чаршија" 12. 08. 1994. године, а одговорно лице је Сулејмановски.

СК одгајивача голубова  „Љуба Микић Цукан“  регистровано је 31. 01. 1990. године, а одговорно лице је Ристић Дејан.

Иако је становништво вишенационалног састава, по вери је православно. Постоје два верска обележја, Два записа. Један се налази у Ромском насељу, а други у дворишту школе.

Сеоска слава (богомоља) је Трећа Тројица, а Роми славе још и 14. октобар, када су 1942. године спашени од одмазде Немаца и Бугара.

Мештани села сахрањују се у два гробља. Једно је источно према Чаирима (код Стрелишта), на Десној обали Циганског потока. Друго гробље је на страни брда Стражбе. У овом гробљу има доста гробница и покривених и ограђених гробова. То су најчешће гробна места Рома “коритара„, који су на привременом раду у иностранству.

Насеље Осаоница, као приградско насеље, са закашњењем је почело да ужива благодети технолошких достигнућа. То је због спорог организовања мештана да воде неке заједничке послове око градње у насељу. Због тога су електрично осветљење добили тек 1963. године. Централно водоснабдевање добили 1987. г. са изворишта “Звездан„ и “Прњавор„ а Делимичну канализациону мрежу тек 1997. године. Телефонске везе насеље има од 1998. године.

Порекло становништва.

-Величковићи

Предак Величковића је са Голије. Пре досељења у Осаоницу преци су им били у селу Станишинци. Није се могло утврдити да ли су Миладин, Павле и Цветко синови Стеванови или Јованови (Јосип) или, како потомци кажу, Величкови. Љубиша и Милосав су најпознатији у фамилији. Љубиша има златарску радњу, регистровану 1993. године. Са члановима породице производи и продаје наките од злата. У млађим данима бавио се боксом. Милосав је рођен 1937. године, завршио Високу индустријско–педагошку школу у Ријеци. Радио је у Ријеци у Бродограђевинској школи и у Школском центру у Трстенику. Био је професор Техничког школског центра у Крушевцу, а од 1. септембра 1981. године биран је у звање предавача у Педагошкој академији у Крушевцу за наставни предмет Техничко образовање. Био је директор Техничке школе у Крушевцу. Сада, као пензионер, живи у Крушевцу.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Трстеник 2, Осаоница 2, Ново Село 1, Крушевац 1, Обреновац 1.

- Вулетићи

Није познато одакле су досељени. Можда су и староседеоци. Први је забележен Милоје, од кога се води породично стабло. Михајлов син Владан погинуо је у Првом св. рату. Велиборов Војкан, дипломирани је инжењер машинства. Са братом Ненадом формирао је фирму ВСП „Металопроизводња“, производи пумпе и цилиндре. Фирма ради од 2001. године. Производњу организује у Медвеђи. Има око 25 запошљених. Око 99% произведеног извози у иностранство.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Осаоница 3, Косовска Митровица 1.

- Каравилићи

Каравилићи су доста рано насељени у Осаоници, јер их има у попису 1822. године. Досељени су из околине Александровца (Жупа).

Слава: Св. Никола.

Број домова: Осаоница 2.

- Кошутарци

Једна је од најстаријих фамилија досељених у Осаоницу (засеок Стражба). У Првом св. рату погинула су два Тодорова сина: Периша и Љубодраг. Милан Душанов освојио је треће место у Југославији у такмичењу металаца Србије.

Слава: Св. Алемпије Столпник.

Број домова: Осаоница 2, Београд 1.

- Ивановићи

Врло рано су убележени у Осаоници, о чему говори топоним Ивановицки поток. Најстарији у архивској грађи и најпознатији од потомака је Трифун. Трифун je бележен и са презименом Јовановић. Ивановићи себе сматрају староседеоцима Осаонице.

Слава: Св. Петка.

Број домова: Осаоница 3, Трстеник 3.

- Милићевићи

Није познато одакле су досељени. Појављују се са презименом Кошутарац. У архивској грађи први се срећу Илија и син Јанићије (рођен 1842. год.) и Филип (рођ. 1785. год.) и син му Павле, рођен око 1830. године. Предак Милићевића, Стојан, вратио је дуг Манастиру Св. Роман (12.500 гроша), износ који је дао Турцима, да откупи Стевана да га не набију на колац као његовог оца и брата. Од познатијих Милићевића је лекар примаријус Александар Милићевић. Животни радни век провео је у Трстенику. Био је директор Дома здравља у Трстенику и Медицинског центра у Крушевцу. Познат је и као Друштвени радник. Радио је у хуманитарним организацијама: Црвеном крсту и Одбору за добровољно давање крви. Изучавао је и прикупљао грађу о здравству у Трстенику. Написао је књигу о др Сави Станојевићу, који је спасио трстеничке Роме од немачке одмазде 1942. године.

Слава: Св. Петка. '

Број домова: Трстеник 1, Осаоница 3, Београд 2.

- Микићи

Нема сећања да су досељени. Појединци сматрају Да су староседелачка фамилија. Миланов син Миле био је атлетичар дугопругаш, који је одмах после Другог св. рата постизао време на дугим стазама боље од легендарног Михалића. Микићи захватају локацију Осаонице, која је најближа Трстенику и сада “Првој петолеци„.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Осаоница 4, Трстеник 1.

- Правдићи

Предак им је досељен из Херцеговине. Први је забележен Милета, а његов најстарији син Недељко, рођен је 1817. године. Милета, Антанасијев син, био је председник Општине. Василијев Милован био је помоћник начелника за кадрове ИХП “Прва петолетка“ у Трстенику. Милан Вељков завршио је Војну академију, пре Другог св. рата. Ова фамилија заузима једну стару, повољну локацију у Осаоници која се приближила Трстенику.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Осаоница 6, Трстеник 1, Београд 1, Краљево 1, САД 1.

- Пешићи

Пешићи су у Осаоници староседеоци. Први кога смо могли да сместимо у родослов је Милутин, рођен 1912. године. Петров син Никола уживао је глас доброг зидара пекара за печење хлеба.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Осаоница 3, Медвеђа 1, Трстеник 1.

- Радосављевићи

Предак ове фамилије досељен је од Иванграда. Порекло им је од братства Васојевића.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Осаоница 3, Вр. Бања 3.

- Ристићи, Павловићи

Најстарија локација Ристића је у Горњем Дубичу. Најстарији је Риста, по коме су Добили породично име (презиме) његови потомци. Преци нису сигурни чији је био Љубисав. Један број породица носи презиме Павловић, по неком претку или је то било старо презиме Ристића. Напомена: Непознато је да ли је Љубисав био Миланов или Александров син. Највише успеха у науци и политици имала су браћа: Светислав и Милош. Светислав Ристић (Медвеђа, 1924), професор, завршио је Филозофски факултет у Београду. Радио је као професор Гимназије у Трстенику, затим у новинско издавачким кућама: Просвета, Седма сила, Службени лист СФРЈ, прошавши сва редакциска места, од коректора до главног уредника. Дуго је сарађивао у књижевној периодици. Аутор је више дела: “Поезија бунта и отпора“, у коауторству, “Мит и уметност", “Хеленски свет„ и “Од наде до сна“. Милош Павловић (Медвеђа) завршио је правни факултет. Радио као секретар СО Велика Дренова, био начелник за опште послове СО Трстеник, председник СО Трстеник, директор Основне банке Трстеник. Радио је, једно време, у ИХП “Прва петолетка" у Трстенику, као помоћник генералног директора за финансије. Стојан Ристић, био је дуго директор у Штампарском предузећу “Металограф“. Миодраг Ристић (Осаоница), био је квалитетан спортиста: играо је рукомет и био фудбалски голман. Весна, Милошева кћи, завршила је Природно математички факултет у Београду. Докторирала је физичко-хемијске науке.

Слава: Св. Лазар и Св. Петка.

Број домова: Осаоница 2, Трстеник 2, Медвеђа 3, Београд 10, Грабовац 2, Г. Дубич 2.

 Фамилије Рома

Досељење претка Рома у Осаоницу, по неким проценама, извршено је пре око 300 година. Роми, по традицији, нису се насељавали већ су лутали и обављали занимања у покрету, где су се само задржавали извесно време: дуже или краће. Живећи у покрету, највише су се бавили ковачким занатом, али су били и забављачи, музичари, певачи, играчи, кротитељи животиња, акробати, трговци коњима; бавили се и магијом и гатањем. У међусобним контактима увек су говорили својим језиком, верно чували своје обичаје, па су вековима задржавали све своје карактеристике културе.

Трстенички Роми при досељењу, прво су се привремено настанили и задржали бавећи се ковачким занатом. У другој половини 19. века појединци од њих су се дуже задржавали у неким суседним местима, где су поправљали пољопривредне алате и радили друге ковачке послове. Пре 1866. године Роми нису пописивани у редовним државним пописима и зато о њима нема довољно података. По неки податак добијен је при крштавању деце Рома. По томе има података да их је било у Трстенику, Велућу, Тулешу, Лозни, Риљцу, Мијајловцу, Медвеђи и Стублици. У већини ових места су као сезонски ковачи, а негде је наглашено да су из Осаонице (на пример у Медвеђи Вујица, када му се родио син Љубомир). Роми су у прошлости бирали свога кнеза и он је од Рома сакупљао порез и друге државне дажбине. Евидентирано је да је у породицама трстеничких Рома осамдесетих година ХХ века бар један члан био у радном односу. Роми у насељу ближе Трстенику, “музичари„ како их називају Трстеничани, социолошки посматрано веома су прилагођени средини: нема међу њима нетрпељивости и свађа, деца похађају школу, прихватају додељене станове у Трстенику, на послу су прихваћени добро од радника, супруге Рома коректно помажу запошљеним породицама у сређивању и чишћењу станова. Ови Роми уживају углед међу својим припадницима широм земље. Вујичић Милорад биран је за представника Рома у многим институцијама. Васић Милош води УЛР. Мирослав Михајловић је песник Рома. Ћерка Мирослава Михајловића, Александра, завршила је Позоришну академију у Приштини и успешна je y тумачењу улога у позоришту.

У Трстенику је отворена канцеларија Регионалног удружења Рома Србије. Насеље Рома живи једним скромним урбаним животом, са много бољим стандардом од Рома у другим срединама. Роми славе Ђурђев дан. Сви Роми славе Петрове покладе. Задржали су и своју стару славу Теткица Бибија, заштитницу деце.

- Савићи

Потичу од Саве, који се први са братом Митром настанио у Трстеник, односно Осаоницу. Немамо старије потомке Савине, а и доста велики број, који су нађени у архивској грађи не могу да се уклопе у породично стабло, на пример: Савић Танаска Драгутин рођ. 1877. године, Савић Лазара Драгутин, Савић Лазара Павле. Два извора за Светозара имају два различита податка, у једном је син ћорђа, у другом Вујице. Стеван Савић – Чуља био је кмет Рома.

- Вујичићи

Вујичићи су досељени из Крушевца. Традиционално, преци им се бавили ковачким занатом. Најпознатији је Милорад. Рођен је 1935. године у Врби. Завршио је Индустријску школу у Краљеву. Најдуже је радио у ИХП “Прва петолетка", у погону “Ремонт и енергетика“, на одржавању електро мреже. Цео свој век провео је на еманципацији Рома. Запажен је његов рад у организовању и програмирању рада  КУД “Иво Лола Рибар", друштва Рома, преко кога су вођене све акције Рома. Биран је за делегата Другог св. конгреса Рома, одржаног у Женеви 1978. године. И на Светској конференцији о холокаусту у Вашингтону 1998. године био је делегат Заједнице Рома Србије, као и делегат Петог конгреса Рома у Прагу, 2000. године.

- Вујичићи други

Вујичићи су једна од старијих фамилија у Осаоници. При сачињавању породичног стабла (родослова) старији преци нису могли бити повезани за првог, најстаријег претка, па су одвојено дати, и ако су пореклом од истог претка.

- Митровићи

Митар се доселио са братом Савом. Нису сачувана имена старијих предака Митровића. Потомци су могли повезати родослов тек од претка Вуја. У родослов се нису могли повезати Михајло са синовима Радисавом и Радом, а такође и Бошко и Никола. Живорад Милунов завршио је економски факултет. Држи банку, мењачницу стране валуте.

-Михајловићи

Предак Михајловића досељен је у Осаоницу из Врбе. Ова фамилија Дала је више познатих личности. Вујица је био на занату у Крагујевцу и ослобођен је стрељања, које је масовно изведено 21. октобра 1941. године, зато што је рекао да је ковач, а ослобођени су мајстори ређих занимања. Био је и делегат у више политичких органа.  Вујичин син Мирослав, рођен је у Врби 1952. године. Мирослав је уметник аматер, познат песник Рома. Он је поетски, прозни и драмски писац. Бави се ликовном критиком и преводилаштвом. Још као ученик сарађивао је у локалним листовима. У песничкој збирци “Ашунеро„ песме су упоредо дате на ромском и српском језику. Посебно се истакао у ширењу писмености и свог матерњег језика.

- Васићи

Досељени су из Подунаваца. Најпознатији, Милош Васић, ликовни уметник, рођен је у Трстенику 1950. године. У сликању му је најближа техника графика. Самостално је излагао 20 пута, групно преко 80 пута. Иницијатор је многих акција у области уметности. Председник је Ликовног удружења Рома Србије и један од оснивача КЛИС–а (Клуб ликовних стваралаца) у Трстенику. Илустровао је око 30 књига и графички уређивао лист “Дечје Новине„ из Београда. Милош је власник Галерије “Арт-шоп“ у Трстенику.

Роми занатлије – лингури

Западно од Осаонице, са једне и друге стране напуштене Старе магистрале, која је имала два прелаза, налази се новоформиран засеок који су населили Роми, углавном од 1960. године. Мештани су досељени из села са подножја Ј астрепца. Сада мање или никако, али у прошлости се бавили производњом алатки за предива, плетењем корпи и израдом корита. Мештани их зову “коритари„, како би их разликовали од Рома другог насеља. Мање су се прилагодили средини, можда и због сталних послова у којима су ангажовани. Они су масовно отишли на привремени рад у иностранство. Изградили су лепе куће и у великом броју изградили и уредили доста скупе гробнице у осаоничком гробљу, западно од насеља. Нису укључени у привреду Трстеника. За школовање своје деце не поклањају довољно пажње. Најстарије насељени су Костићи.

Из Витановца су досељени:

-Костићи (30), Обрадовићи (4 породице), Ђорђевићи (7), Јовановићи (2), Цветановићи (2), Васићи (2), Станојевићи (5), Анђелковићи (1).

Из Наупара:

-Маринковићи (6), Тодоровићи (4), Јанићи (2), Јовићи (2).

Из Сеземче:

-Микуловићи (7), Радосављевићи (1), Коминовићи ( 1).

У прошлости су врло тешко живели. Стално су радили или носили и нудили купцима своје производе. И у таквим животним условима живота, знали су да помажу другима. У Другом св. рату били су стални помагачи и обезбеђивачи храном Јастребачки партизански одред, који је био смештен на Јастрепцу.

Досељени у ово насеље су:

1. Станковићи, досељени из Кожетина (стари назив за Александровац Жупски),
2. Јовановићи, досељени из места Велики До. Досељена су браћа Живота и Милош. Живота (Мита) имао је синове Радомира, Петра и Божидара. Милош је имао сина Милана, Петар Дејана, Божидар сина Ацу.
3. Ђорђевићи, досељени из Велике Плане. Јанко и Даринка имали су сина Божидара.
4. Орловић Тодор, досељен је из Пољне. Његови синови су Радомир (пасторак) и Велибор.
5. Петровићи – досељени из Параћина,
6. Живковићи – досељени из Краљева.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Осаоница (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Попина, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај и тип села.

Попина се налази југозападно од Трстеника, на удаљености од 10км. Сеоско је насеље разбијеног (друмског) типа. Насеље је смештено у ерозивном проширењу долине Попинске реке, на надморској висини 195-290м, на падинама Гавранице (362м), Ј агодиног брега (405M) и Г радца (449м). Село има две целине: Попину и Малу Попину.

Атар села је величине 724ха и граничи се са атарима села: Осаоница, Трстеник и Чаири (са истока), Брезовица са југа и Дубље (са запада и севера). Симбол села представља воденички камен, због раније доминантне израде воденичког камења.

Постанак села.

Село је старо средњевековно насеље. Године 1718. Наведено је да нема домова, “село без становништва. Познато је да је село имало домове на већој надморској висини, чак и на Ј агодином брегу. Било је и више домова у Малој Попини. Сада се све више насељавају поред главног пута и поред Попинске реке.

Старине у селу.

Има очуваних остатака храма (Порта) на месту садашњег сеоског записа. На брду Градац има остатака римског утврђења. Сматра се да је било са мањом посадом која је контролисала пут уз Попинску реку према Жупи. Испред утврђења је извор “Црвена„. Мештани верују да је ту била и црква. У остацима утврђења пронађена је тепсија Дуката. При проласку, крава је нагазила плочу и када се иста искривила показали се дукати.

Мештани кажу да је 1960. године неки Турчин по некој мапи и скици тражио те дукате. Жута страна према Роговима (513м) има стубове и алке на њима. Мештани верују да су то алке где су везивани чамци.

Земље и шуме.

Атар села подељен је на потесе. Потеси и брегови у атару су следећи: Иричанка је раван део испод села између пута и Попинске реке. Ту један број домаћинстава гаји поврће, али има и њива са другим културама. Каменица је потес доста разноврстан по конфигурацији и присутним узгајаним културама. Обухвата долину реке Каменице, обрадиве површине, баште, воћњаке, шуме. Стојковина је потес од Трстеника према Роговима, највишем врху у том делу. Сада су шуме, али су раније то били виногради. Главица је обрасла шумом, али има и пашњака. Мала Попина је потес између Рогова и Градца. Има ту насељених породица, а шири простор чине ливаде са сочним пашњацима. Ту је део који се зове Старо Село. Јор је потес који је некада обиловао шљивацима и пашњацима, а сада је највећим делом под шумом. Градац (393м), врх који се стрмо диже од Попинске реке. То је некада било утврђење са посадом која је контролисала пролаз долином Попинске реке. Јагодине Брдо је некада било насељено. Сада је обрасло шумом.

Воде.

Попинска река протиче средином села. Воду има преко целе године. Раније су на њој биле воденице и једна ваљара сукна, Кроз засеок Мала Попина тече Ђаковачки поточић, чији је извор испод брега Рогови. То је десна притока Попине. У атару има више извора. То су извори одакле почињу мали поточићи. Мештани најрадије причају о извору “Црвена„ који се налази на источној страни Граца. Посада утврђења одатле се снабдевала водом. Мештани верују да је ту била црква на у воду стављају металне новчиће. Снабдевање мештана водом је из гравитационих водовода.

Комуникације.

Кроз Попину пролази пут који се од магистрале изнад моста на Попинској реци одваја и прати речни ток према селу Лесковици, а успут се одваја један крак за Дубље и Стублицу. Из центра села један пут одваја се за засеок Ђаковиће. Мештани имају сталну аутобуску линију за Трстеник. Главни пут је асфалтиран. Према Брезовици је асфалтиран 1977. године. Овај пут, који преко Попине, Брезовице и Лесковице води за Жупу, а затим за Прокупље проглашен је 1927. године за Обласни пут. На Камењачкој реци направљен је мост 1928. године, који је и сада у употреби.

Занимање становништва.

Мештани имају мали простор за бављење ратарством, па се баве воћарством и занатством. Највећи број мештана бавио се тесањем и обрадом камена: обрада сокле за зидање подрума и темеља кућа, израда корита, сантрча за бунаре, израда надгробних споменика, воденичког камења и сл. Није познато од када се баве овим занатима, клесањем камена, али је Вујица Пајевић 1885. год. убележен и поред имена стоји “каменорезац".

Рабаџије из околних села волујским колима превозили су производе попинских каменорезаца на удаљене просторе Југославије.

Сада поред поменутих послова овим каменом украшавају чесме, ограде, фасаде и слично.

Само се понеко бавио другим занатима — Чомагић Станојло био је опанчар, Стојаковић Михајло и Никола, ковачи.

Школство.

У селу је дуго владала неписменост. Забележено је да 1898. године зна да чита и пише 14 мушкараца и 1 жена. До отварања школе у Попини деца су ишла у Дубље, а још раније у Трстеник.

Школа у Попини почела је са радом школске 1939/40. године, а први учитељ била је Здравка Ј аћимовић из Заушја (Билећа). Школа је почела са радом у приватној кући Рајка Пајевића, а 1947/48. године у кући је Радослава Крстића. Затим је школа прешла у кућу Радоја Крстића, па у његову каменорезачку радионицу. ·

Усељење у нову школу свечано је обављено 29. новембра 1964. године. Школа је добила име “Радоје Крстић". У дворишту школе 1983. год. постављена је скулптура од камена. Аутор је Аџић Божидар, професор. Громада камена избушена са више страна, симболизује патњу, повреде, ожиљке, које је непријатељ наносио нашим људима. А они трпе и опстају, а ожиљке носе на себи и у себи. Осмогодишња школа почела је са радом 1963. године.

Остали подаци о селу.

После Другог светског рата млади почињу да се интересују за спорт, али омладина села почела је да се бави организованије спортом када је асфалтиран спортски полигон при школи и када је направљено фудбалско игралиште.

Спортско друштво “Попински борци" регистровано је 18. 01. 1979. године, а поново регистровано 27. 05. 1985. године, одговорно лице Милан Радмановац.

Здравствена амбуланта отворена је 1978. године и опслужује и Дубље, Брезовицу и Стублицу.

За потребе више села отворена је и Ветеринарска амбуланта, али није дуго радила.

Село има више културно историјских споменика.

Споменик поред Попинске реке и пута Трстеник - Вр. Бања је скромна мермерна пирамида борцима Краљевачког партизанског одреда палим 15. октобра 1941. године у борби против Немаца. Ту је брањен прилаз Краљеву, где је изгубило животе 42 младића, а то је скоро цела Врњачко–трстеничка чета.

Биста Радоја Крстића постављена је у дворишту Основне школе “Радоје Крстић". Бисту је урадио 1973. године Душан Ћирић, наставник из Трстеника.

Споменик Попинској борби посвећено је још једно обележје подигнуто на месту где су били положаји родољуба, названо Спомен парк (6,8ха). Објекат је отворен 1981. године. Пројектант је био Богдан Богдановић, проф. архитектуре из Београда. Симболика Споменика: округли отвори подсећају на цеви оружја, а пирамидални облик средњег дела симболизује нишан пушке помоћу кога су усмеравани куршумн и наношени губици непријатељу. Простор је био уређен за скупове и манифестације. Стазе су коришћене за мото трке, чему су биле прилагођене, сада изроване и неупотебљиве.

Село слави Спасов дан. Окупљање се врши у центру села.

Село нема цркву. Припада парохији брезовачкој .

Мештани се сахрањују у два гробља. Готово је у центру села, а друго у засеоку Мала Попина.

Порекло становништва.

-Бабићи

Иста фамилија са Бабићима из Брезовице, само касније (после 1862) досељени из Жупе (Рогавчина).

Слава: Св. Трифун.

Број породица: Попина 5, Ново Село 1.

- Васиљевићи

Највероватније пореклом из Црне Горе. Мештани их називају Пипери. Први су Стеван (рођен 1830) са синовима: Радивоје, Милорад, Живко, Владислав; затим Миленко са синовима Војиславом и Боривојем. Због недостатка документације није се могло утврдити у ком је сродству Миленко са Стеваном (брат или син).

Слава: Св. Никола.

Број породица: Попина 6.

- Грозданићи

Први се помиње Павле (рођен 1837).

Слава: Св. Ђорђе.

Број породица: Попина 1, Земун 1.

-Ђукићи

Предак им Досељен из Плоче. Непознато је име досељеног претка, али се зна да је имао синове Јована и Вучка.

Број породица: Попина 12, Вр. Бања 3, Трстеник 1.

Слава: Алимпије Столпник и Ђурђевдан.

-Ђаковићи

Непознато је одакле су се доселили. Пореклом су од Фатића, Плав (Гусиње). При досељењу мењали су породична имена у Јанковиће, Николиће, а после 1863. године поново се сви враћају на Ђаковиће. Познати су каменоресци браћа: Душан, Милоје и Миљојко. Милан је отишао на мираз у Брзеће, а Сретен у Оџаке. Живадинов син Стеван у једном мандату обављао је функцију подпредседника СО Трстеник. Није се могло из архивске грађе утврдити у каквим је родбинским односима Софроније (син Војислав, рођен 1885) са осталима у фамилији.

Слава: Митровдан и Јеремијиндан.

Број породица: Попина 9, Трстеник 3, Вр. Бања 2, Оџаци 2, Бељици 1.

- Јанковићи

Непознато је одакле су досељени. Појављују се три породице Јанковића. Јанићије (р. 1816), син Јосип и унук Никола и син Глигорије. Браћа Јанковићи - Николићи: Петар, Алексије (и син Јован), Јеврем (и син Богољуб) и Тодосије. Стојковић Јанко и синови Нићифор и Петар; од њих има потомства.

Слава: Св. Тома.

Број породица: Попина 2, САД 1, Трстеник 2.

- Крњинци

Досељени од Пећи (Косово), село Крњина. Настањени у Малој Попини, али и на Јагодином Брду (које је добило име по баба Ј агоди). Помињу се међу првима, али нису могли да се уклопе у родослов фамилије: Милош, Стеван, Антоније. Пописом 1863. године нису обухваћене све породице Крњинаца. Никола Крњинац је радио надгробне споменике. Живан Лукин, у периоду од 1983-1985, држао је фарму бикова у турнусу од 120 грла. Једно време Држао дисконт пива Пиваре Бечеј. Живанов син Драган ради у финансијској служби Општине Трстеник, као начелник службе. Славко, син Александра, познат је спортиста-фудбалер.

Слава: Св. Арханђел и Велика Г оспоина.

Број породица: Попина 6, Вр. Бања 3, Трстеник 1.

- Крстићи

Дошли из Криве Реке. Први се помиње Јаћимовић Крста (рођ. 1816). Каменорезачким занатом бавили се Радоје Милосављев и Радослављеви синови Љубинко и Милош. Милош и Њубинко (браћа) радњу регистровану у Краљеву држе од 1949. године. Сада каменорезачку радњу “Гранит плус“ држи у Краљеву. Крстић Гордан, од 1997. године. Истакнуто место у овој фамилији има Крстић Радоје (рођен 1894. год.). Пре Другог светског рата имао је самосталну каменорезачку раду са више упошљених радника. Као врло млад почео је да се бави политиком. Три пута узастопце биран је за председника дубљанске општине. По доласку Немаца 1941. Године Радоје приступа покрету отпора. Држи патриотске говоре по многим местима. Расински партизански покрет изабрао га за заменика команданта, али га оставља на терену. Неколико пута је хапшен, али и пуштан из притвора. Био је изабран за већника АВНОЈ–а, а када је требало да крене на заседање у кући је ухваћен од четника и потом нађен на 2 километра према Гочу заклан 6. новембра 1942. године. Његово име носи школа у Попини и једна улица у Трстенику. Спомен биста постављена му је у дворишту школе. Јованов Љубиша био је у једном мандату председник Омладинске организације Општине Трстеник.

Слава: Св. Никола.

Број породица: Попина 2, Трстеник 1, В. Бања 1, Рибница 1.

- Миљојковићи

Непознато одакле су досељени. Први се помињу браћа: Мијајло (рођ. 1828), Никола и Петар. Затим и Филип, а непоуздано је да је њихов брат. Вукашин је правио спомење од пешчара.

Слава: Св Ђорђе  Алемпије (велика), Св. Илија, Св. Никола, Ђурђевдан.

Број породица: Попина.

- Пајевићи

Досељен предак је из Јошаничке Бање. Пајевићима је постојбина село Цуце поред Цетиња. Вујица је убележен 1885. године као занатлија каменорезац. Његов син Радомир бавио се истим занатом. Миљков Радомир је професор у Врњачкој Бањи. У архивској грађи појављује се и Вукосав и син Драгољуб, али се није пронашла родбина.

Слава: Св. Јован.

Број породица: Попина 3.

- Радмановци

Предак им досељен из Бруса, село Радманово. Први предак имао је три сина. У архиви смо пронашли само Радивоја, а за друга два само њихове синове. Радивоје је рођен 1813. године. Глишини синови Драгутин И Божидар нестали су у рату.

Слава: Св. Сава и Св. Симеон.

Број породица: Попина 3, Трстеник 2, Штулац 1, Врњци 1.

- Рисимићи

Рисима, мајка Јованова, дошла је из Црне Горе и довела Јована. Миладинов син Вукоман погинуо је у Првом светском рату. У попису 1863. појављују се Јован Чеперковић и син Миладин.

Слава: Алемпије Столпник и Ђурђев дан.

Број породица: Попина 4, Руђинци 1.

- Стефановићи

Досељени из Црне Горе. Припадају братству Васојевића. Презивали се Васићи, а негде Васиљевићи, па су по Стефану узели породично име Стефановићи. Забележено је да је Милан умро 1842. године, а у каквим је родбинским односима био са Раденком и Стеваном није се могло утврдити. Раденко, који је био Стеванове старости, имао је сина Агатона, даље се губи траг.

Слава: Св. Лука.

Број породица: Попина 2, Вр. Бања 4.

- Чомагићи

Доселио им се предак из Јошаничке Бање, засеок Чомаге. Станојло Милошев био је опанчар. Миљојко се презивао и Кованџић (пчелар).

Слава: Св. Арханђел Михајло.

Број породица: Попина 5, Брезовица 1, Врњци 1.

- Чолићи

Предак им се доселио из Чолиног Поља (Митрово Поље) из Жупе. Стојадинови синови Стеван и Станојло и Њубодрагов Михајло погинули су у Првом св. рату. Љубомир је учествовао у Српско-турском рату 1877/78. год. и рањен је на Самокову код Куршумлије 1878. године.

Слава: Св. Арханђел.

Број породица: Попина 5, Трстеник 3, Дубље 1, Рибник l, Крушевац 1, Београд 1, Брезовица 2.

Досељени y XX веку у Попину

1. Палић Богомира Томислав, из Г. Црнишаве;
2. Пештерац Радош, из Оџака, дошао на мираз у домаћинство Крњинац Јагоде;
3. Петрашиновић Вучко, из Дубља, усињен од Крњинац Крсте;
4. Пецић Радојица, Досељен из Дубља;
5. Милосављевић Милорад, дошао у домаћинство Васиљевић Јованке;
6. Ивановић Трајко, из Дубља, дошао на мираз у домаћинство Вукић Heгe;
7. Миодраговић Новак, из Брезовице, у фамилију Радмановац;
8. Лакић Радојица, из Велике Дренове, усинио га Марковић Живадин;
9. Трифуновић Милан, дошао из Стублице.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Попина (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Дубље, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај и тип села.

Дубље је сеоско насеље полузбијеног типа, смештено на (190–350м) уравњеним површинама крајњих огранака планине Гоча, а на десној страни Западне Мораве, на висоравни између Попинске реке и Црнобарачке реке, са доминацијом врха Виногради (325м) и Чипре (409м). Од Трстеника је на југозападној страни на 9 км до центра насеља. Граничи се са атарима села: Осаонице и Попине (са истока), Станишинци (са југа), Руђинци и Штулац (са запада и севера).

Име селу.

По предању, име потиче од усамљених камених громада, дубова. Постоје села Дубље у разним крајевима – у Мачви, код Биограда на Мору, и др., па постоји могућност да је име донето при доласку првих досељеника. Дубље има „дубљине“ удубљења река и кланаца. Дубље и околна села припадали су, до ослобођења од Турака, Новопазарској мукади. Досељавање становника је извршено, у највећем делу, у другој половини 19. века са подручја Жупе и Копаоника (Јошаничка Бања). Прво су се доселили на сеоску локацију Виногради.

Земље и шуме.

Сеоски потеси у атару: Виногради, основни и централни потес. Налази се североисточно од села, његов источни део су Кућишта. Ту су се настанили први досељеници. Сада су се домаћинства повукла са те локације. Некада су ту били лепи, уређени, издашни виногради. Сада су ту необрађене површине, багремари и батал земља. На потесу Кућиште расте трава, од чијег се корења праве четке за рибање подова. Пландиште је потес између Дубља, Брезовице и Попине. Некада су то биле ливаде, где је стока пландовапа. Сада су ту шуме. Друм је потес обрастао шумом. Највише има храста и цера, а ту је и потес Точак, око извора. Оба ова потеса су према Врњачкој Бањи. Чаир је потес поред Петрашиновића и Пецића. Без већих је стрмина, углавном равничаст. Некада су то биле ливаде. Сада су ту обрађене површине, њиве, а само један део је необрађен. Пирамида је узвишење које се пружа од северног дела села према Попинском мосту. Крковац је потес од насеља према Штулцу. Овај део је под житарицама. Нишан је утрина поред школе. То је некада било стрелиште, где се под организацијом учитеља Стојадиновић Душана, резервног официра обављано гађање из пушке. Касније је тај терен изравнат и изграђено је фудбалско игралиште. Росуље је потес североисточно од Винограда. То је страна која се спушта према Попинској реци. Овај потес највише је заступљен ливадама. Попинско поље је равница која се пружа дуж Попинске реке. Поље је плодно. Гаје се све врсте пољопривредних култура. Ту су идеални услови за повртарство, али се само делимично упражњава ова грана. Широко Поље је потес изнад Росуља. Засејан је пољопривредним културама.

Ово село има атар величине 873 hа, 77 an, 78 m2. Цео атар подељен је у 2479 парцела.  Више од половине атара захватају шуме. Минималне су површине које су обухваћене културама чије је гајење рентабилно. То је определило село да се приклони занатству.

Воде.

Дубље се налази на висоравни, па речице више теку крајем села но кроз село. То се односи на Попинску реку, Каменицу и Црнобарац. Речица која тече кроз Дубље је мали поточић, који тече само у кишним и зимским данима, Грбански поток. Друга речица која тече поред јужног насеља је Видачки поток, који је дубоко усечен између масива Градине и Гаврановице. На том поточићу је и Лазицки извор на коме је поп Лаза (досељен из Македоније) на њему крштавао децу и венчавао брачне парове, јер пре 1837. године није била законска обавеза да се воде црквене књиге. На периферији насеља има извора, тако да је од многих доведена вода. На пример, Каменица има изворе који јој дају воду и из њих је и Врњачка Бања одвела воду за пиће. Некада је ова река била богата рибом, пастрмком поточаром. Један од познатијих извора је и Камени извор, по коме је Каменица добила име. Велики део села добио је воду са извора које је село довело 1972. године и из бунара које су копала домаћинства.

Комуникације.

Село највише у саобраћају користи пут и аутобуску линију која води кроз Попину и Брезовицу. Важан је то пут, асфалтиран, а води из Попине кроз село и преко Штулца избија на магистралу. У 2007. години од кружног пута кроз село пробијен је и насут пут до Врњачке Бање, што је омогућило да мештани имају непосредну повезаност са Бањом.

Школство.

Село Дубље у 19. веку било је сиромашно. Мештани нису имали могућности да шаљу децу на школовање у Трстеник. Нису имали ни могућности да у селу отворе школу за описмењавање своје деце. Из архивске грађе може се закључити да је мали број мештана био писмен. У попису 1863. године Матеја Петрашиновић, син Василијев, забележен је као ученик. А 36 година касније забележено је да Дубље има 18 мушкараца и једну жену који знају да читају и пишу.

Школа је почела са радом 1899. године, али је призната и уписана као државна тек 1906. године. Школска зграда сазидана је од камена, 1904. године, а у њеној изградњи посебно се истакли Јован Топаловић и Ранко Ранковић. Први учитељ био је Булатовић. Школа није радила за време Првог светског рата. Школа је обухватала ученике из свих околних села. Нова четвороразредна школа изграђена је 1975/76. Године и при отварању веома је била уређена.

Остали подаци о селу.

У селу је после рата изграђен Задружни дом, који није одржаван и веома је руиниран, у рушевинама је.

Између два светска рата постојала су у селу народна такмичења. Најпривлачније је било „Скок у даљ из трка“ и рвање. Победници су били врло популарни. Награда победнику, забележено је једне године, били су вежени грађени опанци, или нешто од одеће. Највише успеха имали су Танасије Петрашиновић (Рвање) и Тихомир Пецић (бацање камена с рамена).'

Спортски живот у селу обавља се преко упражњавања малог фудбала на асфалтном терену у школском дворишту, јер фудбалско игралиште постоји, али није у употреби.

Фудбалски клуб „Каменорезац“ регистрован је 27. 2. 1978. године, а регистрација потврђена (пререгистрован) 9. 5. 1985. године. Одговорно лице за рад клуба је Марко Петрашиновић.

Село је електрифицирано 1965. године, што је помогло, поред осталих благодети, да се камен обрађује и машински.

Телефонске везе добијене су 1986. године, што је опет каменоресцима омогућило бољу комуникацију са муштеријама, потенцијалним купцима са стране.

Сеоска слава је Спасовдан.

Село има месну заједницу и месну канцеларију заједничку са Попином, са седиштем у Попини.

До ослобођења од Турака Дубље је припадало турском хасу (добру) у оквиру Пазарске мукаде, а потом, по укидању кнежине Ј ошанице Трстеничком срезу.

Године 1830. Дубље и Попина припадали су Пожешкој нахији. За време Првог светског рата Дубље је било седиште општине и за Попину и Штулац, све до после Другог светског рата.

Порекло становништва.

- Алексићи

Непознато је одакле cy досељени. Носили су породично име Перуничић, по Перуники, која је дуго водила домаћинство. Касније су прихватили презиме Алексићи, по Алекси.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Дубље 4, Врњачка Бања 1, Сплит 1.

- Аћимовићи (Јаћимовићи)

Преци Аћимовића (негде записани Јаћимовићи) презивали се ћирићи, када су се доселили у Дубље. Досељени су из Чајетине.

Слава: Св. Ђурђиц.

Број домова: Дубље 3, Брезовица 1.

- Јанковићи

Непознато одакле су досељени. Први се појављују мати Ружа (рођ. 1793. године) са синовима Мијајлом (син му је Симеон) и Василијем. Касније су евидентирани Мирослав и син Владимир.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Дубље 7, Врњачка Бања 1, Трстеник 1.

- Видаковићи

Видаковићи су досељени из Куршумлије. Један брат одсељен је у Прокупље. Иначе, стара постојбина Видаковића је северна Албанија. Они су истог порекла као и Буњевци у Војводини. Сви су били православци, а Буњевци су касније примили католичку веру. Божидар Јевтин био је адвокат у Трстенику 1916. године. Божидарев син Радослав био је лекар. Радослављев син Божидар радио је као професор Медицинског факултета у Београду.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Дубље 22, Чаири 1, Трстеник 2, Врњци 2, Београд 2.

- Јаковљевићи

Предак Јаковљевића досељен је из Рогавчине. Потомци кажу да се доселио Јаков и да су сви његови потомци. У архивској грађи појављује се Сима. Могуће да је Јаков брат Михајлу Срејићу, тада Вукојичићу, а и исту славу славе Срејићи и Јаковљевићи. Потомци кажу да су пре били Жерађани. То није пронађено у архивској грађи.

Слава: Св. Ђ урђиц и Св. Јован (мираз).

Број домова: Дубље 3, Београд 1, Трстеник 1, Краљево 1.

- Лазићи

Предак им дошао из Македоније, као поп Лазар. Он је мештане крштавао и венчавао поред Лазицког извора. У архивској грађи забележени су Дамњан (р. 1839) и син му Милун. Забележен је и Душан и син му Милун (р. 1876). Садашњи потомци воде порекло од Јована. Лазић Мирослав био је лекар у Трстенику.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Дубље 1, Врњачка Бања 1, Осаоница 1, Трстеник 1.

- Марјановићи

Порекло воде из Рогавчине.

Слава: Св. Арханђел и Св. Лука.

Број домова: Дубље 2, Осаоница.

- Пауновићи

Предак Пауновића досељен је из села Рокци (Жупа), кажу и Јелакци. Досељавање извршено нешто касније од осталих фамилија. Драгиша, син Огњенов, по занимању је столар али је радио и друге послове. Био је млиномонтер и отворио стругару која је радила на струји произведеној на воденици и напајала још 40 сијалица (око 1959. године). Драгиша се окумио са Шиптаром Исмал Муртези Имретом из Прешева. У госте му долазио са четири жене. Зоранов син Славиша завршио је правни факултет и обавља функцију секретара СО Врњачка Бања.

Слава: Св.Ђорђе.

Број домова: Дубље 4, Врњачка Бања 1, Осаоница 1.

- Петрашиновићи

Предак Петрашиновића досељен је из Петраша (Црна Гора). Најстарији забележени су Милић (р. 1803) слеп, нема пород а отац му је био Миленко, рођен око 1770. године. Тодор и Филип су браћа, а Василије им је био брат од стрица. Николин Милун је професор математике у В. Бањи. Петрашиновић (Срећка) Ненад, рођен 1972. године, војни редов ЈНА, погинуо је 1992. године у грађанском рату од сепаратиста који су силом и ратовањем хтели одвајање од СФРЈ.

Слава: Св. Алемпије Столпник.

Број домова: Дубље 15, Врњачка Бања 1, Попина 1, Трстеник 1.

- Томићи

Потомци кажу да су са Чајетинцима иста фамилија, да им је исти предак, а да су по Томи узели породично име Томић. Петар је био Радовановић.

Слава: Св. Стеван и Св. Алемпије Столпник.

Број домова: Дубље 1.

- Пецићи

Предак им је дошао из Јелакца. Први се помињу Вучко (р. 1829), Радисав, Василије (1825). Тихомир Недић је у народном вишебоју био најуспешнији такмичар у селу. Милован има занатску радњу од 1952. године. Производи млинове и млинско камење, електро млинове и млинове за сточну храну. Тржиште му је било цела бивша СФРЈ. Миљков Жарко је страстан ловац.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Дубље 15, Врњачка Бања 4, Осаоница 4, Попина 1, Београд 3, Крушевац 1, Штулац 1, Руђинци.

- Ранковићи

Досељени су из Санџака. Једна су од прводосељених фамилија. При досељењу били су Петровићи. Вероватно су породично име узели по родоначелнику фамилије Ранку. Стеванов син Ранко имао је регистровану фирму „Ранко Ранковић и синови“ — рудник И фабрику за израду млинског и воденичног камена. Ранко је био познат по квалитету израде производа, па је у Суботици 1925. године, на изложби, добио диплому за квалитет производа. Био је и председник општине Дубље. Исајлов син Предраг познати је привредник. У Трстенику има продавницу боја и лакова, као и материјала за лепљење и изолацију која успешно ради.

Слава: Св. Лука и Св. Сава, Стеванова и Св. Мина.

Број домова: Дубље 3, Београд 2, Штулац 1, Трстеник 2.

- Срејићи

Доста рано су досељени, па потомцима није познато одакле се њихов предак доселио. Мисле да су Срејићи, по Среји. Били су Вукојичићи. Милунов љубодраг бави се каменорезачким занатом.

Слава: Св. Ђурђиц и Ђурђевдан.

Број домова: Дубље 4, Врњачка Бања 1, Попина 1, Медвеђа 1, Грабовац 1.

- Топаловићи

Не зна се одакле су досељени. Први забележени су браћа Јанићије, Филип и Лазар са мајком Маријом. Каменорезачким занатом бавили се од половине деветнаестог века. Прву фирму за експлоатацију камена и израду млинског и воденичног камења успешно је водио Рајица. Извоз у иностранство обављан је Дунавом преко луке у Смедереву. И његов праунук Миленко сада успешно води фирму која се бави истим послом. Од овог заната Рајица и Јован веома су се обогатили, развили фирму и у Трстенику, а у самом Центру подигли су лепу кафану „Топаловић“.

Почетком Другог светског рата Тихомир је, од Косте Пећанца, проглашен за Војводу од Љубостиње. Тихомиров Павле запамћен је као добар спортиста, посебно као фудбалер.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Дубље 6, Панчево 1, Београд 1, Нова Пазова 1, САД 2.

- Топаловићи други

Предак ових Топаловића, Тодор, дошао је из Штулца. И ова фамилија се традиционално бави израдом млинског камења.

Слава: Св. Ђорђе.

Број домова: Дубље 2.

- Тодоровићи

Предак Младен дошао из Јелакца.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Дубље l, Попина 1.

- Чајетинци

Преци Чајетинаца, три брата са презименом Јовановић, доселила се у Дубље. Своју стару постојбину Чајетину код Ужица морали су да напусте по пропасти Првог српског устанка, јер у подизању буна и ратовању много су се замерили Турцима. Како насеља Чајетина има на Копаонику и на Белом Брду неки мисле да су отуда досељени. Неки сматрају да су тамо одсељени из Дубља.

Иначе, Чајетина је стари назив за сваку равну површину у неприступачном, крају где се могу подићи куће или насеље. Велики број породица живи ван Дубља, више их има у другим местима. За одсељеног Вукашина у Доњи Рибник није се могло утврдити место и повезаност у родослову фамилије, осим да му је отац био Обрен, а синови Милић, Милош и Милован. Чајетинаца има доста успешних појединаца. Овде се даје простор двојици.

Миодраг Чајетинац Чајка, рођен је 3. марта 1921. године у Београду од оца Светолика и мајке Перке. Убрзо му се родитељи враћају у Трстеник, где остаје све до Другог светског рата. Учио је гимназију у Крушевцу. Ту постаје члан CKOJ -a 1935. године, а члан КПЈ 1939. године. Године 1941. постао секретар Среског комитета CKOJ -a. Учествовао је у Попинској бици, а затим одлази у Јастребачки партизански одред где постаје командир чете, а обавља и друге одговорне дужности. Погинуо је у борби против четника у селу Стублу са још 27 бораца. После рата проглашен је за народног хероја. Једна основна школа носи његово име и једна улица у Трстенику.

Мр Станимир Чајетинац, дипломирани инжењер електротехнике, асистент је Машинског факултета у Краљеву и виши предавач ВТМШ у Трстенику. Рођен је 1953. године у Дубљу. Завршио гимназију, а затим Техничку војну академију копнене војске у Загребу. Постдипломске магистарске студије завршио је 1988. године. На Машинском факултету у Краљеву ради од 1990. године, а на ВМТШ у Трстенику од 1995. године.

Станимиров Боривоје завршио је шумарски факултет и био успешни привредник. Пошумио је велике површине.

Слава: Св. Стефан.

Број домова: Дубље 16, Врњачка Бања 2, Осаоница 4, Трстеник 6, Доња Црнишава 1, Почековина 1, Београд 2, Оџаци 1, Апатин 1, Краљево 1, Доњи Рибник 1.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Дубље (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Брезовица, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај и тип села.

Брезовица је сеоско насеље разбијеног типа, на странама долине Брезовачке реке, десне притоке Западне Мораве, уоквирена бреговима Градац (449м), Рогови (513м), Дрењак (716м), Магарчић (536м), а на удаљености 12км од Трстеника, на његовој југозападној стани. Граничи се са следећим атарима села: Горња Црнишава (са истока), Лесковица и Стублица (са југа), Станишинци (са запада) и Попина (са севера). Има више заселака: Атанасковићи, Костићи, Ј очићи, Бабићи. Некада је ту био и велики заселак Тодоровац, али се доста породица одатле иселило.

Име села.

Село има назив биогеографског порекла - по пространим брезовим шумама. Бреза је реч старословенских народа, биљка за коју се верује да има магичну моћ.

Постанак села.

Село се помиње у прошлости, под турском владавином, као Станци (насеље од колиба). Године 1526. забележено је и као Брезовица и као Станци, са 9 влашких кућа. Тадашњи сточари Власи, пореклом Грци, били су покретљиви са својом стоком, па су зато куће правили од лаког материјала, које су биле више колибе но куће. Потес Бачије асоцира на трагове остатака од колиба или торова, који су делом и укопавани, што се може закључити по остацима удубљења. У прошлости породичне куће биле су лоциране углавном на падинама околних брда и брегова, па се постепено вршило пресељавање ближе Брезовачкој реци. Тај процес силажења ближе Реци још траје. Готово код свих фамилија има померања у том смислу.

Старине у селу.

Један мештанин се сећа када је у гробљу пронађен новчић са ликом, како тврди, цара Константина. Поред трагова објеката на Градцу, има остатака и на левој страни Брезовачке реке, испод села. Ту су остаци темеља, верује се да је ту била црква.

Земље и шуме.

Атар села подељен је на атарске потесе. Од долине Брезовачке реке најчешће су се дизале стрме стране обрасле шумом, а при врху су заравни које су обрађиване: то су њиве и виногради. Сада су виногради углавном искрчени. Бачије је потес који се подиже од Брезовачке реке, захвата њену десну страну, до масива Градац и Рогови. То су ливаде које су некада биле бачије, торови и сточарске колибе. И сада су то ливаде, које се косе за зимску исхрану стоке - сено. Градац и Рогови су масиви под шумом. Равни пут је потес који се простире од насеља Тодоровац према југоистоку. Када почиње да се спушта према реци Равни пут носи назив Рудине. То је обрадиви део, али део Рудине зарастао је багремовом шумом. Брод је потес где се Бршљаница састаје са Лесковичком реком. У прошлости ту није било моста (изграђен 1967) па се газила река (брод, како се то у народу назива). Магарачко брдо, од Јагодиног брега, између Брезовачке и Ситровачке реке, подиже се ово брдо, које има пашњака, шума, али и обрађених површина. Да ли је на њему пасло много магараца па је по томе добило име, није познато. Ржиште је јужно од Магарачког брда, а даље према југу лево су Бугарчићи, а десно Церовица, а наставља се Бараћско брдо, а западно од њега је Дрењак. У највећем делу ови потеси су обрађивани (виногради, шљиваци и житарице), али су стрмији деловим били под шумом. Мајдани су стрме стране Лесковичке реке, јужно од потеса Брод. Ту мештани ваде камен за печење креча. Магарчић је брдо између Мајдана и Бршљанице, реке која се пружа према југу. Његове стране су под шумом, а висораван се обрађује. Сада су њиве, а некада су ту били и виногради. Његовим развођем водио је стари (каравански) пут преко Жупе за Прокупље.

Воде.

Брезовица се налази на побрђу Гоча, што је условило да је ту пристуство воде у виду речица и извора сасвим задовољавајуће. Две речице које сакупљају воду од извора и поточића које теку са доста високих делова Гоча, улазе у насеље у виду Бршљанице, која је сакупила воду лево и јужно од Стублице и извори и поточићи који теку, такође, са доста високог подручја планине Гоча и сакупљају воду са атара Лесковице и источно од Стублице дајући воду Лесковичкој реци која, такође, тече према насељу. Обе ове речице се састају на врху села званом Брод са приближно истим количинама воде. Даље њихове воде теку под именом Брезовачка река, са доста великим падом, па и при великим водостајима не доводи до изливања воде из корита. Уласком у попински атар река добија име Попинска река и као таква улива се у Западну Мораву, као десна притока. Са десне стране Брезовачка река прима два потичића са доста кратким током, први је Тодоровац, а затим Чолицки поток. Са леве стране Брезовачка река прима прво краћу притоку Змијак, а затим при крају атара дужу притоку Ситровицу реку. На реци Бршљаници је мали водопад. Забележено је да су у прошлости на овим рекама радиле 10 воденица и три ваљаре. Извора има више, али поменућемо само извор Мајдан, који је са доста издашне воде. Мештани се снабдевају водом са осам сепаратних водовода. Интересантно је да и на овим брдима бунарске воде нису велике дубине, крећу се до десет метара.

Комуникације.

Брезовица је асфалтним путем и сталном аутобуском линијом повезана за административним центром Општине Трстеником. Пут води долином Брезовачке реке, а код потеса Брод одваја се једним краком уз Бршљаницу према Стублици, а другим долином Лесковичке реке према Лесковици. Један пут, преко Тодоровца и потеса Равни води за Горњу Црнишаву, али је лош и тешко проходан. Пут Попина - Брезовица, у дужини од два километара, асфалтиран је 1977. године. Мост на Бршљаници за пут према Лесковици ширине 6х4м, изграђен је 1967. године.

Школство.

Ово село доста је удаљено од Трстеника, па је мештанима било отежано школовање, тако да је 1898. године само њих 16 знало да чита и пише.

Мештани су створили услове да њихова деца похађају школу 1894, када је отпочела школа са радом у кући Зорке Радосављевић. Нова школа изграђена је 1912. године. Први учитељ био је Милан Николић. Школа није радила у Првом св. рату, а у Другом св. рату четници су је користили за смештај својих форамција и веома је оштетили.

Учитељ Василије Арсић био је и пчелар, а остао је у сећању по томе што је веома лепо уредио школско двориште и подигао воћњак, а касније 1977. створио је у школи веома пријатни амбијент уредивши школу и двориште што је забележио инспектор Гавриловић Драгослав обилазећи школу те године.

Остали подаци о селу.

Путујући Дечји вртић за Брезовицу основан је 1981. године.

Задружни дом је направљен за потребе културе, али је често мењао намену. Једно време служио је за смештај омладине при извођењу војне обуке.

Испред Задружног дома постављен је Споменик, посвећен борцима палим у Другом св. рату.

Црква је саграђена на старим темељима. Прво је ту била црква брвнара. Када је изгорела, на њеном месту је саграђена црква чакмара, а касније 1910. године садашња црква. Када је брвнара изгорела звона те цркве однета су у село Станишинце.

Сеоска слава је Бели Петак.

Омладина села има Спортски полигон у Дворишту школе, који је асфалтиран и на коме се окупља омладина.

Спортско друштво “Кречар" регистровано је 26. 12. 1978. године, а као одговорно лице стоји Живко Миодраговић.

За време лета спортску активност употпуњује плажа на базену, који је изграђен 1969. године.

Село је технолошки почело да се развија када је 1964. године добило струју. И најудаљеније куће према Лесковици повезане су електричном линијом.

Добијање телефонских веза, 1998. године, село је решило врло важно питање комуникације, посебно што је доста удаљено од центра Општине.

Месна канцеларија је у Брезовици, која опслужује и

Стублицу. Године 1846. село је имало Примиритељни суд (општину), који је обухватао и Стублицу.

Брезовица је 1859. године припадала Козничком срезу.

Порекло презимена.

- Аћимовићи

Дошли су из Стублице, били Сретеновићи. Јаћим (рођ. 1792) дошао из Стублице, па су његови потомци Јаћимовићи, а касније Аћимовићи.

Слава: Св. Илија и Св. Трифун.

Број домова: Брезовица 2, Трстеник 1.

- Атанасковићи

Непознато је одакле им се доселио предак. Први се помињу Анђелко, Петар, Милоје и Миленко. Тридесетих година протеклог века била је једна од бројнијих фамилија и богатијих у том периоду. Имали су подруме у виноградима и воденице. Здравко је био пинтер познат у крају. Јован, Милосављев син, био је првак Југославије у такмичењу металаца, а затим је освојио и друго место у Европи.

Слава: Св. Јован.

Број домова: Брезовица 6, Штулац 1, Француска 1, Врњачка Бања 2, Горњи Рибник (салаши) 2, Пајсак 1.

- Бараћи

Место Баре код Лепосавића постојбина је свих Бараћа. У Брезовицу су дошли преко засеока Чолићи, Стрменица. При доласку, по Милети, били су Милетићи, а по Веселину Веселиновићи. Милоје је рођен 1792. године. Иначе, шире братство потиче из Сиња. Одатле су отишли у Црну Гору (Бијело Поље), па одатле у Баре. Даље су ишли преко Куршумлије. Када су Бараћи дошли у Брезовицу, део фамилије, као Бежановићи, отишао је у Ново Село.

Најпознатији из братства је Ђорђе Бараћ (1831–1913), калуђерски – Сава Дечанац. Био је епископ жички и игуман дечански; учествовао је на Берлинском конгресу 1878. године.

Бараћ Милун припадник је Српске радикалне странке. По увођењу вишепартијског система у Србији у наше време странка га бирала од 1992. године за свог посланика за Народну Скупштину Србије и то у три мандата.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Брезовица 3, Трстеник 2, Панчево 1.

- Богићевићи

Досељени из Дренче – дошли на мираз. Први је Богићевић Томаш, а касније, исто на мираз дошао и Вукадин, син Томашевог братанца Петронија, унук Милуна, праунук Стевана. У Дренчу су се Доселили из Црне Горе, око половине 18. века. Томаш је дошао на мираз у Паниће, у домаћинство Милоја и ћерке му Вучице. Миладинов Славко био је председник Општине, 1934-1948. године у Брезовици. Доста касније, око 1860. године, дошао је у Брезовицу на мираз из Дренче Петронијев син Вукадин. Ђурђев Милош основао је 1991. године Привредно друштво за производњу и услуге, које запошљава 6 радника и које је успешно пословало у протеклом периоду.

Слава: Св. Никола, Св. Архангел (мираз).

Број домова: Брезовица 3, Вр. Бања 2, Трстеник 4, Осаоница 1, Крушевац 1, Дренча – део фамилије.

-Бабићи

Предак Бабића досељен је из Плоче, муж Стојане, а Минини из Бзенице. Мајка Петра, Павла и Радована, Стојана, рођена је 1813. године, а Мина 1821. године.

Слава: Св. Трифун и Св. Илија.

Број домова: Брезовица 5, Београд 1, Прибој 1.

-Глиџићи

Станиште фамилије Г лиџића је у Старом Трстенику. Фамилија је богата, радна и предузимљива. У њој је поникло доста угледних људи: Гвозден (потпредседник СО Трстеник), Вукосав (доктор медицинских наука), Мијушко (ликовни уметник и писац), Светислав (директор школе у Стопањи), Жарко (успешан привредник). У Брезовицу се доселио Светозар. Његов син Милан био је веома активан у селу и шире. Био је одборник СО Трстеник, председник Месне канцеларије, делегат конгреса СКС. Као привредник доста је учинио за село. Отворио је кафану, саградио базен 1969 (први базен у Општини), почео са развојем сеоског туризма 1991. године, а наставио је успешно да омасовљава долазак гостију и да иде стопама оца његов син Зоран.

Слава: (?)

Број домова: Брезовица.

-Ђенедићи

Ђенедићи су досељени из Ботурића.  Први је досељен Милоје.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Брезовица 2, Бучје 1.

-Ђурићи

Презивали се и Радовановићи. Милићев отац, највероватније је Мијајло.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Брезовица 1.

-Ђорђевићи

Предак им је Досељен у Брезовицу из Бугарске. Ј оса и Антанасије бележе се као Бугарин. Први је у Брезовици забележен, родоначелник фамилије, Ђорђе Обрадовић, рођен 1802. године; први предак забележен је као Бугарин Антанасије. Ђорђев унук Василије дошао је на мираз код жене (удовице) удате у Папиће.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Брезовица 4, Горња Црнишава 2, Брајковац 1.

-Јочићи

Предак Ј очића досељен је из Дренче. Први је Радован (рођ. око 1770) са синовима Милошем и Мијајлом. Није се могло утврдити чији је син Стојадин.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Брезовица 8, Вр. Бања 1, Панчево 1.

-Јевтовићи

Предак Ј евтовића досељен је из Лесковице.

Слава: Митров дан и Св. Сава.

Број домова: Брезовица 2, Трстеник 1, Рибник 2.

-Костићи

Предак Костића населио се доласком из Дренче. Као најстарији помињу се Миленко (рођ. 1782. год.) и Милисав (рођ. 1793).

Слава: Св. Лука и Марковдан.

Број домова: Брезовица 11, Бр. Поље 1, Ново Село 1.

-Миленковићи

У првим пописима појављује се Милосав, под презименом Миленковић (попис 1837)

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Брезовица 5, Трстеник 1, Грабовац 1, Панчево 1, Бела Вода 1.

-Миодраговићи

Миодраговићи у Брезовици досељени су из Лесковице. У Лесковицу досељени из Црне Горе три брата: Миодраг (Миодраговићи), Ј евта (Ј евтовићи) и Петко (Петковићи). У Лесковици први као Миодраговић забележен је Цветко, као домаћин породице. Врло брзо су се умножили и проширили по околним селима: Брезовица, Јасиковица, Округлица, Тоболац, Попина. Миљко је усинио свастикића Панталеју Милетића из Лопаша. Живојин је дошао на мираз у Брезовицу, а његов син Новак отишао је на мираз у Попину. Ранков син Горан магистрирао је на машинском факултету и сада ради као предавач на Машинском факултету у Краљеву, а станује у Трстенику.

Слава: Св. Тома.

Број домова: Брезовица 13, Тоболац 2, Попина 2, Грабовац 1, Трстеник 2, Аустралија.

-Михајловићи

Дошли из Рженице у Паниће. Потомци нису сигурни да ли је отац Сретену Драгиши и Благоју, Радош или Радослав.

Слава: Св. Аранђел.

Број домова: Брезовица 4, Трстеник 1, Француска.

-Павловићи

Павле је био Ђорђевић. Мирко, син Видосава, живео је у Трстенику. Бавио се пчеларством. Имао је добар пчелињак y Прњавору.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Брезовица 5, Трстеник 4, Крушевац 1.

-Панићи

Панићи су дошли из Јелакца. Иначе, пореклом су од Берана, огранак Пантовића. Потомци памте сећање предака да су досељена три брата: Пана у Брезовицу, Ћала y Рженицу и Марјан у Дубље. У попису 1837. године забележен је Панић Михаило, као кмет села. Панићи, при досељењу у Брезовицу, заузели су велики део простора, око 20ха, између Змијачке реке и Бршљанице. Рајко Панић био је председник ДС у Брезовици 1927. године. Милоје, син Војина, 1929. године, у част рођења принца, одликован је, као угледни домаћин села Орденом Св. Саве V реда. Станојло, као учесник рата 1877/78, добио је одликовање за храброст и донео пушку кремењачу са бодежом 0,80м. Регистровани и познати произвођачи и испоручиоци креча: Драгомир, Љубиша, Слободан, Драгутин, Рајко, Крста. Најбољи и најтраженији мајстор за припрему зидања камена у кречани за печење креча је Ненад. Милан Панић, наставник, бави се сакупљањем грађе о прошлости Брезовице. Часлав је један од успешнијих Брезоваца, кога занимају трагови прошлости, који се налазе у атару Брезовице.

Слава: Св. Арханђел.

Број домова: Брезовица 15, Матарушка Бања 1, Трстеник 2, Ново Село 1, Прњавор 1, Селиште 1, Бресно Поље 1.

-Петровићи

Досељени из Пуовца (Жупа). Први се појављује Тома (рођен 1803. год.), Мијајло (рођ. 1813) и Милисав (р. 1817). По Томи једно време презивали се Томићи. Фамилија Петровић имала је много страдања у Другом св. рату: стрељани су од Немаца Тихомир и Момир, у заробљеништву били Димитрије, Ђорђе и Бошко, а Мирко, Ранко и Милан су погинули на Сремском фронту. Миладин је досељен из Богдања и слави Св. Луку.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Брезовица 8, Бучје 1, Трстеник 1, Врњци 1.

-Петрашиновићи

Предак Милен дошао из Срњана (Братићи). Миланов син Предраг стрељан је од Немаца 1943. године, а други син Обрен вратио се у Вратиће. Један предак одсељен из Брезовице у Мијајловац и сада тамо има више домаћинстава.

Слава: Св. Никола и Св. Недеља.

Број домова: Брезовица 3, Чаири 1, Братићи 1.

-Промицаћи

Досељени из Дренче. Били Мијајловићи и Јовановићи. Јован је рођен 1778. године, за Милуна није нађено име оца, а вероватно је неко од датих. Били у засеоку Тодоровац.

Слава: Петровдан и Петковица.

Број домова: Брезовица 4, Штулац 1.

-Ракезићи

Преци им живели у Плочи. Одатле су неки отишли у Грачац, Чаире (засеок Бељици) и Брезовицу. Први се помиње Микаило и његови синови Јеремија (рођ. 1813) и Вићентије. Ракезић Божидара Мирослав успешан је привредник. На магистрали Трстеник - Врњци отворио је Ресторан “Бреза,. Ресторан ради од 1998. године.

Слава: Св. Никола.

Број домова: Брезовица 3, Штулац 1, Бељици 2, Вр. Бања 1, Панчево 1.

-Радосављевићи

У Брезовицу се предак доселио са садашњим породичним именом. Порекло воде из Црне Горе, из околине Никшића, место Шекуларци. Први се помиње Раденко (попис 1831), а затим и Милоје, Цветко и Никола. Припадници ове фамилије бавили су се производњом креча и рабаџилуком. Најпознатији кречар је Славко. Милојев Јован био је познат трговац. Имао је надимак “Лаудан„ што значи да је познат, да је хваљен, или се он сам много хвалио. Најпознатији рабаџија који је са својом волујском запрегом обишао многа насеља широм Балкана био је Славко Радосављевић.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Брезовица 10, Трстеник 2, Стопања 1, Француска 1, Загреб 1, Брајковац 1, Горња Црнишава 1, Јасиковица 1.

-Рачићи

Преци Рачића живели су у околини Полимља, Црна Гора. У Брезовицу се доселили преко Плеша.

Слава: Св. Ћирик.

Број домова: Брезовица 3, Кованлук (код Краљева) 2, Пула 1, Трстеник 1.

-Симићи

Бележени су и као Црнчевићи. На садашњу локацију дошли су из засеока Тодоровац. У архивској грађи пронађени су подаци да су Велимирови: отац Петроније и деда Сима. У фамилији, потомци кажу, отац Пантелија и деда Јеремија. У фамилији је најпознатији Радосављев син Милен. Завршио је све војне школе и добио чин генерала. Био је члан Генерал–штаба Војске Југославије, задужен за информисање.

Слава: Св. Лука.

Број домова: Брезовица 2, Београд 1.

Досељени појединци у ХХ веку

1. Шишковић Светомир, из Ј асиковице, дошао на мираз у домаћинство Аћимовић Љубинке.
2. Миодраговић Борисав, из Лесковице, у домаћинство Дачић Доме и ћерке му Душанке.
3. Јевтовић Драгиша (Гиле), из Лесковице у Паниће.
4. Гашић Аца, из Селишта, у домаћинство Панић Слободана и ћерке му Марије.
5. Вукадин Богићевић у фамилију Бабића.
6. Живановић Зоран, из Плоче, у домаћинство Думановић Ратка и ћерке му Драгане.
7. Ђонић Владан, из Рибника, у домаћинство Панић Милоша и ћерке му Биљане.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Брезовица (Трстеник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Стублица, општина Трстеник – Расински округ. Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Стублица је планинско насеље разбијеног типа, на надморској висини 350-455 метара. Смештено је на високим падинама планине Гоча под врховима Дреноваче, Чукаре (759м), Сабље (739M) и Малог врха (992м).

Село има пет засеока: Шућуровићи, Мијајловићи, Срејићи, Младеновићи и Трифуновићи.

Од Трстеника село је на јужној страни, удаљено 18 км. Атар села граничи се са атарима села: Брезовица (са севера и истока), Лесковица и Стрменица (са југа) и Станишинци (са запада).

Име села.

Може се претпоставити да је село добило име по речи „стублина“. То је шупље дрво које се ставља у извор (побије) да би се вода дигла изнад површине. Шупљим дрветом вода се води од извора на мање удаљености, овде вероватно до приступачнијег терена да се напаја стока, јер се зна да су се мештани у прошлости бавили сточарством. По овоме село Стублица, име села, има за основ „стублина“, а временом је од те речи настало име села Стублица. Име села помиње се први пут 1832. године.

Земље и шуме.

Потеси села:

Грот је потес источно од села. Некада је тај потес био под виноградима, а сада само делимично. Ту се налази и каменолом.  Чаир је потес јужно од засеока Шућураца. Ту су раније биле ограђене ливаде, у којима је стока затварана и напасана. Сада су ту њиве са кукурузиштима, пшеницом и детелинама. Чукар је брег јужно од Чаира. Он је под шумом. Највиша тачка је на 759 метара. Лаз је потес око Крштеног потока. То су мале њивице, које су прве обрађиване у атару села. Вратарница, или Вратарка како је мештани зову, сличне је висине као Чукара. На њој има и обрадивих делова. Крштенске воде је потес између Вратарнице, Чукаре и Сабље. Један број мештана верује да су ту крштени цар Константин и царица Јелена, када су се враћали из лечилишта Врњачке Бање за Ниш, јер ту је водио најкраћи пут. Мештани Стублице мисле да је вода лековита. Жене је пију да им помогне да добију пород. Гумниште је потес који се подиже од Блажевског потока и насеља. Сада је обрађен. Некада је био под пшеницом и ражом. Ту је вршена вршидба на гумну, на коме се распоређују одвезани снопови и гази са стоком док не поиспада зрневље, затим се пребацује са мале висине, па ветар носи ситну плеву и лакши део, а зрневље остаје. Велика градина је део између Блажевског И Станишиначког потока. Он је почет рано да се обрађује, па је по томе добио име. Име је могуће и по томе да је ту некада постојало насеље, али како  остаци насеља нису пронађени, то се искључује. Даље према Малом Врху (992M) су: Дрењак, Власика и Клековак.

Воде.

Стублица је богата речицама и изворима. То богатство воде је условљено земљиштем које од врхова Гоча Доста стрмо пада према северу. Из тих страна или подножја јављају се извори и подземне воде доста близу површина. Сви извори и њихови поточићи сливају се у неколико поточића. Са потеса Крштенска вода сву воду одводи Крштенски поток у Лесковички поток. Воде са подножја Сабље и страна Чукаре одводи Блажевски поток, са подручја Станишинаца Стубличка река. Све оне чине Бршљаницу, која се у Брезовици састаје са Лесковичком реком.

Комуникације.

Путну мрежу Стублице чине путеви који су врло стрми и тешки за одржавање. Из Брезовице асфалтни пут доведен је у Стублицу 1987. године. Пре тога саграђен је бетонски мост, 1979. године. Село има организовану и сталну аутобуску везу са Трстеником. Године 2007. Општина је поправила пут до засеока Шућуровићи, који је био у веома лошем стању.

Школство.

У прошлости мештани Стублице нису имали могућности да школују децу. У попису 1898. године није пронађен ни један у селу да зна да чита и пише. Деца овог села похађала су школу у Брезовици све до 1953. године, а те године отворена је школа у кући Живојина Младеновића. Први учитељ био је Глигорије Јовановић. Изграђена је нова школска зграда и примила ученике у школској 1961/62. години.

Остали подаци о селу.

Електрификација села извршена је 1967/68. године. Тиме је створена могућност набавке и коришћења кућних апарата и неких машина у домаћинтвима.

Село се снабдева водом преко сеоског водовода, који је изграђен 1975. године и из копаних бунара.

Прикључење мештана на телефонску линију извршено је 1998. године.

У прошлости село је административно било организовано и везивано за Брезовицу; припадало је и срезу Козник. До 1956. године у саставу је општине Врњачка Бања. Сада припада Општини Трстеник.

Порекло становништва.

- Миловановићи

Непознато одакле су досељени, али пошто су и Блажевци могуће је да су из Блажева. Први је Милован, по коме су Миловановићи. Један Антонијев син одселио се у Брезовицу.

Слава: св. Трифун, св. Илија (мала).

Број домова: Стублица 3, Брезовица.

- Мијајловићи

Вероватно су Досељени из Блажева (Копаоник). Први је Михајло (рођ. 1783), бележен је као Петровић и Андрејић. Његови синови бележени су као Петровићи и Мијајловићи.

Слава: св. Трифун, св. Илија (мала).

Број домова: Стублица 13, Брезовица 2, Чаири 2, Бељици 1, Трстеник 4.

- Младеновићи

Предак Младеновића дошао је са Копаоника, из села Блажева.

Слава: св. Ђорђе.

Број домова: Стублица 10, Врњачка Бања 1, Штулац 4, Попина 1, Трстеник 3, Јасиковица 1, Бучје 1, Почековина 1, Београд 1.

- Срејићи

Срејићи су најстарија или једна од најстаријих фамилија у Стублици. Доста рано, у архивској грађи, појављују се три брата: Мијат, Миленко и Милија. У ранијим пописима среће се Срејић Павле (рођен око 1770. године) вероватно њихов отац. Преци се појављују и под презименом Сретеновић, али и Марић. За испољену храброст у ратовима 1912–1918. године Срејић Петра Момчило одликован је Карађорђевом звездом.

Слава: св. Трифун.

Број домова: Стублица 12, Глободер 1, Параћин 2, Горњи Рибник 1, Брезовица 3, Београд 1, Трстеник 2, Штулац 1, Врњ. Бања 1, Мачковац 1.

- Шућуровићи

Шућуровићи су досељени из Грачаца. Мењали су презиме (Вукојевићи и Милићи), али су се поново вратили на Шућуровић.

Слава: св. Јован.

Број домова: Стублица 7, Београд 1, Доња Омашница 1, Риђевштица 1, Оџаци 1, Лопаш 1.

ИЗВОР: Према књизи Момчила Р. Тодосијевића „Подгочка насеља трстеничког краја“, издање Београд 2008. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Стублица (Трстеник) appeared first on Порекло.

Голубић је село у Далмацији, источно од Обровца. Административно припада граду Обровцу.

Село се налази на јужној страни планине Велебит, а територија насеља се простире од врхова Велебита, до кањона реке Зрмање и њене притоке Крупе, у коју се улива кратки ток Крњеза.

На попису 1991. године, Голубић је имао 478 становника, од чега 475 Срба (99,4%),  2 Југословена и једног Хрвата.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

ВЕСЕЛИНОВИЋ (331) – Свети Петар и Павле (присутни у 18. веку)

ДРАГИЧЕВИЋ (275) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ШВОЊА (50) – Лазарева Субота (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Голубић (Обровац) appeared first on Порекло.

Мушковци су село у Далмацији, источно од Обровца. Административно припадају граду Обровцу.

Село се налази на јужној страни планине Велебит, а територија насеља се простире од врхова Велебита, до реке Зрмање. Низводно од Берберовог бука, са севера се у Зрмању улива кратак ток Добарница, а затим се Зрмања проширује у акумулационо језеро, формирано за потребе реверзибилне хидроелектране Велебит.

На попису 1991. године, Мушковци су имали 543 становника, од чега 537 Срба (99%),  3 Хрвата, 2 Југословена и једног Грка.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАЉАК (30) – Лазарева Субота (присутни у 18. веку)

БУЉЕВИЋ (35) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ВЕЧЕРИНА (18) – Свети Стефан Дечански (присутни у 18. веку)

ВУКАДИНОВИЋ (2) – Свети Никола

МИЛАНКО (129) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ОГАР (13) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ПАРАВИЊА (14) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ПЕУРАЧА (7) – Свети Јован

СЕКУЛИЋ (28) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

СИМИЋ (58) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

СТОПА (26) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

ЧАВЛИН (23) – Свети Никола (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Мушковци (Обровац) appeared first on Порекло.

Крупа је село у Далмацији, источно од Обровца. Административно припада граду Обровцу.

Село се налази у подножју планине Велебит, на изворишту реке Крупе, притоке Зрмање. Крупа извире из крашког врела и спаја се са током Оровача, из истоименог врела.

По реци Крупи је добило име село и манастир, подигнут 1317. године. Крупа је један од три стара српска манастира у Далмацији.

На попису 1991. године, Крупа је имала 412 становника, од чега 410 Срба (99,5%),  једног Хрвата и једног непознатог.

Презимена 1948. године, са бројем особа (у загради) и крсном славом

Српска презимена

БАЏА (4) – Свети Јован

БИЈАНКО (3) – Лазарева Субота

ВУКЧЕВИЋ (114) – Лазарева Субота (присутни у 18. веку)

ГЛУШАЦ (47) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ГУЖВИЦА (76) – Лазарева Субота (присутни у 18. веку)

ДРАГИЧЕВИЋ (7) – Свети Јован

ИВАНИШ (12) – Свети Јован

ЈОВАНЧЕВИЋ (278) – Лазарева Субота (присутни у 18. веку)

ЉУБИЧИЋ (33) – Лазарева Субота (присутни у 18. веку)

МАЦУРА (15) – Свети Архангел Михаило

МАКСИМОВИЋ (23) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

МАНДИЋ (27) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

МИЛИЋ (1) – Лазарева Субота

ОПАЧИЋ (5) – Свети Лука

ПРЕДОВИЋ (82) – Свети Георгије (присутни у 18. веку)

СМИЈУЉ (11) – Свети Јован (присутни у 18. веку)

ШВОЊА (159) – Лазарева Субота (присутни у 18. веку)

Извори:

• Лексик презимена СР Хрватске, 1976, Загреб
• Топографска карта Хрватске 1:25 000, 1975.
• Бенковачки сајт (www.benkovac.rs)

Приредио: Сарадник портала Порекло Слободан Зрнић

The post Порекло презимена, село Крупа (Обровац) appeared first on Порекло.

Тробоњача је српско презиме из села Братишковци у Далмацији. Настало је највероватније од презимена Кричка, пошто се у старим матичним књигама јавља верзија Кричка-Тробоњача. Крсна слава је Свети Никола, као и Кричкама. Године 1871. главар села Братишковци био је Андрија Тробоњача, а тад су такође у селу постојали Стеван и Петар Тробоњача. Године 1948. било […]

The post Порекло презимена Тробоњача appeared first on Порекло.

Орошњак је српско презиме из села Вучевица у Далмацији. У оближњем Каштел Сућурцу су католици. Крсна слава је Свети Јован. На млетачком катастру из 1709. године, у Вучевици су пописани Раде Орошњак пок. Јована и Вуле Орошњак пок. Јована. Године 1948. било је 48 Орошњака у Вучевици, 26 у Каштел Сућурцу, 5 у Шибенику и […]

The post Порекло презимена Орошњак appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Понеш, општина Гњилане  - Косовскопоморавски округ. Према књизи др Атанасија Урошевића „Новобрдска Крива Рекаа“, издање 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је на косама око Понешког Потока а у подножју Понешке Чуке.

Воде.

Воду за пиће добија из чесама и бунара.

Земље и шуме.

Топографски су називи за њиве: Летевце, Палево, Орма, Искрут, Ступови, Друм, Гаревине, Смиље; за шуму: Крива Падина, Градиште.

Тип села.

Село је разбијеног типа. Дели се у три махале: Мусељачку, Марковачку или Арнаутску и Муаџерску Махалу. Између првих двеју махала је раздаљина нешто више од 100 м а Муаџерска Махала је поред Брасаљске Реке на 1,5 км. удаљена од главног дела села.

Историјат.

Понеш је старо село. У повељи цара Душана 1348 год. помиње се под именом Поннша оу Моран-15 са влашким становништвом (Власи). У путопису Курипешића из 1530 год. помиње се под именом Горњи Понеш (Ober Ponesha).

Старине у селу.

На врху Чуке се налази град у рушевинама, звани Градиште или Каљаја. У селу има још стариначког становништва које можда води порекло од тих Влаха који се помињу у наведеној повељи.

Порекло становништва.

Село је расло прираштајем и досељавањем. Сада у селу живе Срби и Арбанаси.

Српски родови:

-Мусељаци 39 к. (Мусељаци 23 к. и Зозићи 16 к.), Ђурђиц, старинци „од фет" (од Косовске битке). Презиме име је дошло, кажу, што су некад њихови преци добили муселимство (старешинство у нахији) као награду што су код свог села оправили поломљеиа кола некој турској царици кад је ишла на Косово да види Муратов Гроб. Уверавају да су имали и ферман о свом муселимству и да су га 1911 год. дали царским доглавницима да га предаду цару кад је био на Косову. Фернан им више није враћен.

-Дининци (2 к., св. Аранђел); досељени из села Добротина са Косова пре 170 година.

-Стаменковци (4 к., св. Никола); досељени из Врбице (Косово) пре 120 година.

-Ла6љанци (3 к., св. Петка); досељени из Лабљана (Косово) пре 45 година.

-Ливочани (1 к., св. Арханђео); домаћин куће досељен из рода Прокишнћа у Горњем Ливочу (Горња Морава), код којих је био „доведен“ (пасторак).

Арбанашки родови:

-Марковчани (13 к.)  и:

-Алиловци (17 к.), од фиса Шаље. Старнном су из Северне Арбаннје, живели у околини Скопља, а у Понеш досељени из Цернице (Горња Морава) пре 120 година. Првом роду је презиме дошло по месту Марковац, северно од села, на коме су се најпре били населили.

Арбанашки мухаџирски родови, досељени 1878 г.:

-Дубовца (7 к.) су од фиса Гаша, из Дубопа (Топлица).

-Бучмет (6 к.), су од фиса Тсача, из Бучумета (Јабланица).

-Бублица (1 к.) су од фиса Бериша, из Бублице (Топлица).

-Коњувца (1 к.) су од фиса Тсача, из Коњуве (Јабланица).

-Рударци (2 к.) су од фиса Бериша из Рудара (Топлица).

ИЗВОР: Према књизи др Атанасија Урошевића „Новобрдска Крива Река“, издање Београд 1950. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Понеш (Гњилане) appeared first on Порекло.

Просеница је српско презиме из села Велики Броћанац у Далмацији. Крсна слава је Свети Георгије. На млетачком катастру из 1709. године, у Броћанцу је пописан Вид Просеница. Године 1948. било је 20 Просеница у Броћанцу, 5 у суседној Вучевици, 3 у Сплиту, 3 у Солину, 5 у Дубровнику, 1 у Ријеци и 1 у Рашћанима […]

The post Порекло презимена Просеница appeared first on Порекло.

Парађина је српско презиме из села Велики Броћанац у Далмацији. Крсна слава је Свети Георгије. На млетачком катастру из 1709. године, у Броћанцу је пописан Иван Вујић Парађина пок. Стојана. Године 1948. било је 64 Парађина у Броћанцу, 1 у Лећевици, 11 у Сплиту, 4 у Солину, 7 у Силашу (Осијек). Такође је било 6 […]

The post Порекло презимена Парађина appeared first on Порекло.

Нерловић је српско презиме из села Сичане (Дицмо) у Далмацији. Ранија верзија презимена је била Наериловић, а документована је још током 17. века (Кандијски рат). Крсна слава је Свети Јован. На млетачком катастру из 1709. године, у Сичанима су пописани Мијо Наериловић пок. Вука, Мијо Наериловић пок. Миросава и Никола Наериловић пок. Грге. Године 1948. […]

The post Порекло презимена Нерловић appeared first on Порекло.

Куробаса је српско презиме из села Цетина (Врлика) у Далмацији, одакле се проширило на село Халапић (Гламоч) у Босни. Крсна слава је Свети Јован. Јован Куробаса пок. Ђуре, рођен је 1752. године у Цетини. У селу Радунић (Мућ) у Далмацији, постоје Куробасе хрватске националности. На аустријском катастру 1835. уписана је породица Стипана Куробасе. Године 1948. […]

The post Порекло презимена Куробаса appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Бистрица, општина Петровац на Млави – Браничевски округ. Према књизи "Млава, Хомоље, Звижд" (Насеља - Порекло Становништва - едиција Корени). Приредио сарадник Порекла Златан Стевић

The post Порекло презимена, Бистрица (Петровац на Млави) appeared first on Порекло.